Pre nego što je uspeo da za snimanje Gospodara prstenova namakne budžet od „tričavih“ 300 miliona dolara, novozelandski režiser Piter Džekson snimio je nekoliko niskobudžetnih filmova o vanzemaljcima, zombijima i kojekakvim drugim čudesima što ih ne može biti. U svom debi filmu Neukus Džekson je sebi dodelio glavnu ulogu hrabrog Dereka koji se bori protiv vanzemaljaca a najveći deo filma provodi u pokušaju da zatvori sopstvenu lobanju i u nju vrati parče mozga koje mu neprekidno ispada, kako je plastično ispričao radnju filma jedan ekspert za horor. Ovogodišnji dobitnik Ninove nagrade Zoran Ćirić uspešno se poigrava sa žanrom krimića, a jedan od najozbiljnijih prethodnih kandidata za ovu nagradu Mirjana Novaković se u svom romanu Strah i njegov sluga bavi vampirima u zemlji Srbiji, misleći na aktuelni društveno-politički trenutak. Uz sve to, Osama bin Laden i njegova mreža kao da su ispali iz kakvog apokaliptičnog kiberpank romana. Što će reći da je žanrovska književnost fenomen koji umnogome reflektuje estetiku, sociologiju, patologiju i politiku globalnog sela čije smo i mi, eto, seljačine.
ŽANR I TRIVIJA: Žanrovska književnost razvila se na ehu tzv. trivijalne književnosti, kao posebnog fenomena popularne kulture stasalog u prvoj polovini XX veka. Ovu vrstu književnosti karakterisale su predvidljivost, lakoća i jednostavnost u obradi zadate teme, tako da je konzument, uzimajući neku od tiražnih svezaka, tačno znao koju vrstu emocija i avanture može da očekuje, a da se pri tom ne zamara književnim „značenjima“. Svaki žanr je vremenom dobio svoje klasike. Detektivska ili krimi priča je, ponavljajući šemu prve napisane krimi priče Ubistvo u ulici Morg Edgara Alana Poa, svoje vrhunce imala u delima Artura Konana Dojla, Agate Kristi, Dešaela Hameta i Rejmonda Čendlera, špijunski roman svoje klasike dobio je u Džonu Le Kareu i Grejemu Grinu, vestern u Zejnu Greju ili Karlu Maju, ljubavni u Barbari Kartland ili Danijeli Stil, naučna fantastika u Isaku Asimovu ili Ursuli Legvin, horor u Stivenu Kingu ili Klajvu Barkeru.
Međutim, kada je reč o žanrovskoj književnosti, obično se to radi sa izvesnim nipodaštavanjem. Same odrednice krimi priča, avanturistički, naučnofantastični ili ljubavni roman kao da iscrpljuju književnu vrednost žanra, pa se gore navedeni pisci retko mogu naći u pregledima tzv. ozbiljne književnosti i smatraju se više kao fenomeni popularne kulture nego kao ozbiljni pisci „prave“ književnosti. Sve dok „petparačke priče“, najčešće uz pomoć drugih medija, ne nađu svoj put u visoku kulturu, što se dešava u pravilnim vremenskim razmacima. U tom smislu, fantastika je trenutno veoma in, kako u svetu tako bogami i kod nas.
FANTASTIKA: Iako su različiti oblici žanrovske književnosti prisutni i popularni na domaćoj književnoj sceni, najorganizovaniji, najposvećeniji fanovi nalaze se u okviru fantastike. Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, koje postoji već dvadesetak godina, svakog ponedeljka u beogradskom Domu omladine organizuje tribine, razgovore i promocije posvećene domaćoj i stranoj fantastici, a jedina specijalizovana radio emisija posvećena fantastici „Pogled iz svemirskog broda“ na Radio Indeksu upravo je proslavila deset godina postojanja. Posle duže hibernacije i aktivnosti koja se ograničavala na uzak krug posvećenika unutar pomenutog društva, domaći SF fanovi izašli su pred širu čitalačku publiku obnavljanjem časopisa „Znak Sagite“, koji je svojevremeno pokrenuo Boban Knežević, izašla je antologija domaće fantastike Trifid (Knjižara „Alan Ford“) sa pričama Gorana Skrobonje, Dragana R. Filipovića i Bobana Kneževića, Plato je počeo da izdaje klasike kiberpanka poput Vilijema Gibsona, a u okviru „Blicove“ biblioteke Džepna knjiga Zoran Živković uređuje kolo posvećeno SF klasicima. Dakle, SF fanovi su aktivni, uporni i organizovani. U tome se možda i krije tajna što se globalni trend koji je pokrenuo Džeksonov film tako dobro primio i na ovdašnje tle. Za one koji se nalaze van ovog kruga predstave o fantastici su maglovite i, najblaže, pune predrasuda u kojima ljubitelji fantastike izgledaju kao pomalo čudna i čuknuta sorta, koja se u najboljem slučaju pali na svemirske brodove i klanje. Šta je fantastika?
Kao što stoji u podnaslovu „Znaka Sagite“, fantastika u najširem značenju reči obuhvata zapravo tri žanra – horor (horror), fantazi (fantasy), koja se još zove i epska fantastika, i naučnu fantastiku (science fiction, SF), od kojih se pak svaki deli na brojne podžanrove. U svetu, u kojem se danas brišu granice između žanrova, teško je govoriti o svakom žanru ponaosob, jer se oni mešaju na najrazličitije načine.
STRAH I NJEGOV SLUGA: Kada se kaže horor, prva asocijacija kod običnog sveta su noževi, sekire, klanje, odsecanje udova i krv koja lipti na sve strane. „To je ikonografija horora koja je nametnuta iz marketinških razloga posle uspeha filmova s kraja sedamdesetih kao Petak 13. ili Noć veštica„, kaže Oto Olvanji, jedan od urednika „Znaka Sagite“. „To je vulgarizacija horora zbog koje je on i ozloglašen. Svaki žanr pre ili kasnije uništi industrija, a posvećenici horora ovakvu ikonografiju su na kraju i prihvatili iz čiste šale.“ Istina, bilo je u okviru žanra i namernog insistiranja na takvim stvarima, naročito u trendu nazvanom bljuzga-pank (splatter–punk), kaže tokom razgovora za „Vreme“ Goran Skrobonja, jedan od najplodnijih domaćih horor pisaca. „Bljuzga-pank insistira na krvi, kojekakvom čerečenju, ali ovaj trend je na kraju sam sebe obesmislio, i posle par godina se sasvim ugasio.“ O čemu se radi u ovim knjigama ilustrativno govori anegdota o američkom piscu ove sorte Dalasu Mejru (alias Džek Kečum), autoru koji između ostalog u svojim knjigama daje detaljne kulinarske recepte za pripremanje ljudskog mesa. Njegovo natezanje sa urednikom njegove prve knjige izgledalo je otprilike kao – „Dobro, izbaciću na jednom mestu ubadanje kasapskim nožem, ako dozvoliš da ostane ovo umlaćivanje močugom“.
„Horor se u okviru fantastike zbog toga obično doživljava kao najinfantilniji, iako je zapravo najozbiljniji, jer se bavi osnovnim ljudskim emocijama kao što je strah, a ne nasiljem i zlom kao takvim. Osnovna funkcija horora jeste da izazove strah, ali i i teskobu, neprijatnost, paranoju, sve ono što tišti savremenog čoveka, a najbolji horor je onaj u kojem nasilje nije eksplicitno prikazano, već se samo naslućuje“, kaže Olvanji. „Osim toga, kada je horor kvalitetan, on je najbolje oruđe da se napravi socijalni ili politički komentar. U svoje zlatno doba, pedesetih godina, književna naučna fantastika je bila popularizacija nauke, a gledano u tom ključu horor je bio popularizacija filozofije egzistencijalizma. Šta će ti veći egzistencijalizam nego kad te čudovište pritera uza zid – to je trenutak kada se razmišlja o životu i njegovom smislu.“
Horor je postao zasebna marketinška kategorija od kraja osamdesetih, kada se u američkim knjižarama pojavila polica na kojoj piše „horor“, sa prepoznatljivim knjiškim koricama. Ova ekspanzija je splasnula sredinom devedesetih, ali se desilo da se horor uvuče u ostale žanrove, tako da su danas najbolji horor naslovi oni koje nećemo odmah prepoznati kao takve“, kaže Oto Olvanji. Ovo je doba postžanrovske književnosti i najveći pisac horora Stiven King je svoja najbolja dela dao zapravo na granici žanra ili izvan njega, kao u svojoj slavnoj zbirci Different seasons, smatra Skrobonja.
Šta tera ljude da čitaju knjige da bi se plašili? To je saznanje da je taj strah fiktivan – doživljavaš strah od nečega što te fizički ne ugrožava, objašnjava Goran Skrobonja. „Uloga straha je da olakša čoveku život, da ga dovede do katarze onda kada bi ga stres i presija mogli slomiti. Strah je psihički odbrambeni mehanizam i nije čudno što je horor književnost doživljavala bum u jednoj sredini uvek kada bi dolazilo do velikih društvenih lomova“, kaže Skrobonja i nastavlja: „Postoji još jedno značajna karakteristika horora. Kao što je svojevremeno rekao poznati pisac horora Klajv Barker, u svakom uspešnom hororu junak prolazi kroz promene iz kojih nikad neće izaći isti kao što je bio. Ili će izaći osakaćen, umno poremećen, ili pak jači nego što je bio. U suprotnom, čemu priča.“ Oto Olvanji dodaje da su situacije kroz koje junak horora prolazi da bi doživeo transformaciju utoliko ružnije, strašnije i intenzivnije koliko je vreme u kojem živimo takvo, što bi značilo da se horor nameće kao oblik moderne bajke. „Pa bajke su u svom izvornom obliku bile vrlo hororične“, kaže Skrobonja, “ šta je ako ne horor kada u bajci veštica hoće da pojede Ivicu i Maricu, ili Crvenkapa, u kojoj lovac vadi babu iz stomaka zlog vuka. Nije slučajno što se američka spisateljica Anđela Karter bavi upravo tradicionalnim bajkama dajući im formu modernog horora.“
Horor se razvio iz tzv. gotskog romana (romani puni jeze, mračnih zapleta, duhova i tajanstvenih događaja), a za rodonačelnika žanra smatra se Otrantski zamak Horasa Volpola (1765). Dok nije postao samostalna marketinška kategorija, on se najčešće mešao sa SF-om ako je imao natprirodne elemente, a ako ih nije imao, onda uz krimiće. Od mnoštva podela horora najbolju je predložio Stiven King na osnovu tri tarot karte plus jedna džoker karta, koje predstavljaju osnovne arhetipove horor književnosti. Te karte su Vampir (reprezentativno delo je Bren Stokerov Drakula), zatim Stvorenje koje nema ime (Frankenštajn Meri Šeli), Vukodlak (Doktor Džekil i mister Hajd R. L. Stivensona) i Duh kao rezervna džoker karta (Okretaj zavrtnja Henrija Džejmsa). Sve horor knjige mogu se svesti na ove četiri osnovna uzorka.
Kod nas se za prvo horor delo smatra priča Milovana Glišića Posle milion godina, po kojoj je Đorđe Kadijević snimio po svim ocenama jedini pravi horor film u nas, čuvenu Leptiricu. „Ja sam Leptiricu Đorđa Kadijevića gledao kada sam imao oko osam-devet godina i to je jedna od stvari koja me je prodrmala i opredelio sam se za ovu mračnu stranu umetnosti“, kaže Goran Skrobonja. Kao najuspelije književno horor ostvarenje najčešće se navodi Besnilo Borislava Pekića, koji je inače u svojim knjigama svesno davao omaž žanrovskoj književnosti.
MAŠINE I LJUDI: Žanr naučne fantastike, ili popularnije – SF-a, javio se kao odgovor na naglu ekspanziju nauke, koja je potakla maštu ljudi da njene mogućnosti razviju do krajnjih konsekvenci, tako da nije čudno što se reč „robot“ prvi put pojavila u jednom SF ostvarenju – drami RUR Karela Čapeka. Koreni naučne fantastike sežu daleko u prošlost, ali se za prvi SF roman, u modernom smislu, uzima delo Frankenštajn ili moderni Prometej engleske spisateljice Meri Volstonkraft Šeli, supruge slavnog engleskog pesnika Persija Biša Šelija. Za rodonačelnike žanra smatraju se Žil Vern i Herbert Džordž Vels, a kao nulta godina u kojoj je žanr SF zadobio samosvest i formu uzima se 1926. godina, kada je u Americi Hjugo Gersnbek pokrenuo prvi specijalizovani SF časopis „Amazing stories“, posle čega je usledila ekspanzija štiva u kojima bledoliki junak spasava bajne lepotice iz čeljusti bezobzirnih svemirskih nakaza.
Naučna fantastika se deli na dve osnovne vrste, prirodnjački i društveni SF, u zavisnosti od toga koliko je naučna podloga važna premisa u koncipiranju dela a koliko su važne njene posledice, kažu znalci. Najpoznatija vrsta SF-a, koja je istovremeno i najprezrenija od strane istinskih obožavalaca, jeste takozvana spejs opera, sa svemirskim brodovima, ratovima i kosmičkim dvobojima. Najreprezentativniji uzorak spejs opere je Star wars. Druga tačka identifikacije SF-a je takozvani tvrdi SF (hard SF), sa takvim reprezentima kao što su Artur Klark i Isak Asimov. Radi se o vrsti SF-a u kojoj je naučna premisa najvažniji segment dela, važnija čak i od likova i od priče. Tvrdi SF služi autoru da iznese neke svoje poglede na nauku i njene mogućnosti (čuveni su Asimovljevi zakoni robotike). Antiutopija je vrsta SF-a koji se najčešće navodi i kao primer visokih dometa SF-a sa autorima poput Džordža Orvela (1984), Oldousa Hakslija (Vrli novi svet) ili Jevgenija Zamjatina (Mi). Alternativna istorija je onaj SF u kojem se uzme jedna tačka u istoriji i izmeni se – šta bi se desilo da su recimo Nemci dobili Drugi svetski rat (Filip K. Dik u knjizi Čovek u visokom dvorcu, ili Kim Njumen u Back in U.S.S.A. u kojoj je polazište da se Oktobarska revolucija nije desila u Rusiji, već u Americi). Tu su još i „prvi kontakt“ – susret sa vanzemaljskim bićima, „vremeplov“ sa mogućnostima putovanja u prošlost i budućnost i bezbroj drugih varijanti. Od novijih vrsta SF-a treba napomenuti još dva. Vilijem Gibson je sa svojim romanom Neuromansero 1980. patentirao žanr SF-a pod nazivom kiberpank (cyberpunk), koji se ne čita kao „sajberpank“, insistiraju SF fanovi, jer se i kibernetika ne čita „sajbernetika“. Kiberpank se bavi novim tehnologijama, računarima, internetom, virtuelnom stvarnošću, globalnom vladavinom svetom od strane nekoliko multinacionalnih korporacija, kao i nekolicinom buntovnika koji pokušavaju da izmaknu kontroli. Svako ko je gledao Matriks zna o čemu je ovde reč. Društveni i politički angažman u ovim delima je veoma prisutan, kao npr. u romanu Rim Aleksandra Bešera „koji ako i ne odredimo kao antiglobalistički, u svakom slučaju pokazuje u kom pravcu ide naš svet i da se on globalizuje na štetu svih nas“, kaže Oto Olvanji, skrećući pažnju da je odnos popularnosti nekog žanra usko vezan za društvene okolnosti. „Ponovna ekspanzija horora u Americi navela je neke da zajedljivo primete da kada su demokrate na vlasti onda su krimići u ekspanziji, a kad su republikanci na vlasti u ekspanziji je horor.“ Kako je tehnologija od osamdesetih dobila svemirsko ubrzanje i umnogome premašila i maštovitost kiberpanka, njega je smenio žanr koji se bavi nanotehnologijama. Radnja ovih romana oslanja se na postojanje mikroskopsko malih mašina koje mogu da uđu u ljudske ćelije sa neograničenim varijantama manipulacije čovekovim fizičkim i psihičkim mogućnostima.
Fantazi (fantasy), ili epska fantastika, kao žanr može da se svede na alternativnu istoriju sa natprirodnim elementima. U fantaziji se opisuje ono što se dešavalo nekada davno ili nikada, ili pak u nekoj drugoj dimenziji ili izmišljenim svetovima kojima kolaju mitska stvorenja obdarena nadnaravnim moćima. Najpoznatije delo ove vrste je naravno Gospodar prstenova Dž.R.R. Tolkina, a u podvrsti „mač i magija“ naročito su cenjene priče o Konanu Roberta Hauarda, pisca između dva svetska rata, koje su bolje nego sve kasnije njihove strip i filmske obrade, kažu esefovci.
Tako je u svetu, a kod nas?
„Leteći tanjiri ne sleću u Lajkovac“ – glasi tzv. Zoranov zakon, koji je patentirao dr Zoran Živković, pisac, autor Enciklopedije naučne fantastike, i izdavač znamenite biblioteke Polaris koja je, uz zagrebačku ediciju „Sirius“ snažno uticala na generacije čitalaca okrećući ih SF-u, zakon do kojeg je došao rugajući se provincijalizmu ovdašnjih pisaca naučne fantastike koji su radnju svojih neuspešnih dela smeštali u prostor što dalji i egzotičniji, sa junacima koji su bili svih mogućih rasa i nacija, sem ovdašnjih. Prvo SF delo kod nas je drama Kroz milion godina, koju je napisao Dragutin J. Ilić (1858-1926), rođeni brat pesnika Vojislava Ilića. Ova, verovatno prva SF drama uopšte, objavljena je davne 1889. godine, a igrana je 106 godina kasnije,1995. godine, na Maloj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu u režiji Saše Latinovića. Ipak, za rodonačelnika srpskog SF-a ipak se uzima jedno drugo ime – u pitanju je Lazar Komarčić, po kojem Društvo ljubitelja fantastike i nosi ime, koji je 1902. godine objavio prvi SF roman na srpskom jeziku Jedna ugašena zvezda. Tadašnji kerberi na ulazu u srpsku književnost, predvođeni Jovanom Skerlićem, pojavu srpske fantastike smatrali su nepoželjnom i opasnom, pa su sve učinili da se ova pojava ne zapati kod Srba. Ovdašnja SF periodika je svoje zlatno doba imala u sedamdesetim sa čuvenim zagrebačkim časopisom „Sirius“, koji je imao ogroman tiraž i popularnost i koji je objavljivao i autore iz SFRJ. U našim krajevima SF priče su negovali novosadski „Alef“, pančevački „Svetovi“, „Politikin Zabavnik“, „Znak Sagite“, a najdugovečnijim se pokazao fanzin Društva „Lazar Komarčić“, koji je prešao 400 brojeva.
Pisaca SF-a i fantastike uopšte kod nas nikad nije manjkalo. O tome dovoljno govori podatak da je na konkurse „Znaka Sagite“ za SF priču pristizalo i do 100 priča, istina uglavnom sa mršavim sadržajem. Najreprezentativnija izdanja za stanje u domaćoj fantastici su četiri antologije pod nazivom Tamni vilajet u kojima su zastupljeni svi njeni značajniji autori.
Domaća fantastika je još daleko od književnog mejnstrima, za šta je pomalo i sama kriva. Za razliku od krimi, vestern ili ljubavnih romana, žanr fantastike se pokazuje kao najambiciozniji kada je smisao bavljenja književnošću u pitanju. Na pitanje da li može da očekuje da nekakav SF ili horor uskoro dobije neku od mnogobrojnih ovdašnjih književnih nagrada, Oto Olvanji kaže da je to sve izvesnije, jer je potencijal SF-a ogroman. „Upravo činjenica da je Zoran Ćirić ove godine dobio Ninovu nagradu, čovek koji je blizak popularnoj kulturi i koji se kreće ivicom žanrova, govori mi da je blizu dan kada će neko SF ili horor delo dobiti i neku uglednu kniževnu nagadu. Ljudi koji se danas bave književnom kritikom nemaju a priori otpor prema žanru kao takvom, što ranije nije bio slučaj. Ostalo je samo da sačekamo roman koji bi nagradu i zaslužio. Kad kažete horor, pomislite na krv što lipti, naučna fantastika su svemirski brodovi, a ljubavna romansa Danijela Stil. To su banalnosti žanra, ali one i dozvoljavaju piscima da se igraju s njima, ako zaista imaju šta da kažu. Osnovna je priča, a ljudi su gladni dobrih priča.“
Pored BIGZ-a, Narodne knjige, Dnevnika i bezbroj sitnih izdavača, najznačajniji izdavač pulp štiva je Marketprint iz Novog Sada koji već četrdeset godina kontinuirano neguje svoje petparačke edicije. Od brojnih biblioteka, u životu su ostali samo ljubavni i kaubojski „romani“, kako se ove sveske popularno nazivaju. Ljubavne romane pokriva pet Marketprintovih edicija – Ljubavni roman, Vanredni ljubavni roman, Senke, Ekstraljubavni i Eva, dok je vestern zastupljen sa edicijom Dok Holidej. Kako za „Vreme“ kaže Svetlana Šimunović, urednik ovih izdanja, ove sveske su uglavnom adaptacije i prevodi američkih, engleskih i nemačkih izdanja iako se dnevno javi bar dvoje-troje ovdašnjih skribomana da ponude svoja sočinanija. Iako su npr. u Nemačkoj popularni ljubavni romani čija se radnja odvija u prošlim vremenima, Marketprintovi ljubići su predvidljive romanse smeštene u naše doba. Naravno, u pitanju su susret, ljubavna romansa, manje ili više trivijalan zaplet i obavezan hepiend. Ciljana publika je naravno ženska, od 14 do 70 godina, kojima ovo štivo omogućava da za trenutak izađu iz okvira turobne svakodnevice i podele sa junakinjom ljubića čarobnu romansu o kojoj sanjaju, a koja se tako retko odigrava u realnosti. Dok Holidej je sa druge strane namenjen muškoj publici željnoj pravde i heroja kakvih odavno nema „u ovim šugavim vremenima“, a od krimi ili detektivskih priča ostao je samo Dnevnikov Hejzi.
Odsustvo žanrovske literature domaćeg porekla jedna je od važnih karakteristika savremene srpske proze. Nešto što bih nazvao žanrovskim krimićem ili ljubićem, za razliku od savremene hrvatske i mnogih drugih književnosti, kod nas je „prazno polje“. Takođe, postojanje kvalitetne žanrovske fantastike i horora potiskuje se u stranu pa i najbolji pisci, Zoran Živković, Goran Skrobonja, Boban Knežević, Ilija Bakić…, ostaju u senci, iako neki od njih književni zanat poznaju mnogo bolje od pisaca centralnog toka. To ima dve reperkusije. Na jednoj strani srpska umetnička proza najvišeg kvaliteta vazda traži nove puteve pisanja i realizuje uspele knjige, a na drugoj strani mnogi slabi pisci nikada ne savladaju ni osnovne odrednice dramaturgije, pa mnoštvo romana nestaje pre nego što se i pojavilo jer ih je nemoguće čitati. Pokazuje se da nepostojanje ili potiskivanje žanrovske beletristike za srpsku književnost nije negativno. Bar što se samih pisaca, najboljih naravno, tiče i njihove publike, elitne, dakako.
Međutim, šta sa većinskom publikom, sa onima koji žele žanrovsku književnost? Sa onima koji se zadovoljavaju jednostavnim, profesionalno odrađenim književnim delima? U ovom času su prinuđeni da kupuju ljubiće strane proizvodnje, na kiosku i u prevodu, ili pak da se druže sa ljubićima koje pišu naši pisci pod pseudonimima. Još gore se piše ljubiteljima krimića. Oni, bar danas, moraju da tragaju kod bukinista za starim brojevima edicija 300 čuda ili Trag. Domaća produkcija ne postoji. Možda su u najboljoj situaciji ljubitelji fantastike i horora koji kao neka mala sekta, u izdanjima privatnih izdavača, ipak uspevaju da dođu do novosti iz svetske i domaće produkcije.
Ima li izgleda da će budućnost žanrovske književnosti, pogotovo ljubavnih i krimi romana, kod nas biti bolja? Sumnjam. Nestali su specijalizovani izdavači, a postojeći nisu u stanju da u ovakvoj konstelaciji snaga krenu u odlučniji prodor „žanra“.
Žanr će nas pratiti, ali beskrvno i kao neka vrsta apokrifa sačuvanih iz nekih davnih, dalekih, neverovatnih vremena.
Vasa Pavković
