Obilazeći nedavno pozorišta po Srbiji, Branislav Lečić, ministar kulture u Vladi Srbije, otkrio je „mrtve duše“. Metaforom „mrtve duše“, sudeći prema pisanju dnevne štampe ministar Lečić opisao je pojavu da živi nisu odjavili preminule da bi i dalje dobijali njihove plate. Ministar Lečić je izjavio da zaposleni u pozorištima Srbije dele plate 650 svojih mrtvih kolega, ali nije otkrio čiji su to platni spiskovi. Ujedno, ministar Lečić je istakao da je cilj Ministarstva stvaranje sistema kojim će takve malverzacije biti onemogućene.
U Ministarstvu kulture ne poriču da je ministar Lečić govorio o „mrtvim dušama“ niti da je navodio njihov broj. Ana Veskov, savetnik ministra za odnose s javnošću, precizira da „se ne radi o saopštenju za javnost iz Ministarstva, već samo o ministrovom odgovoru na novinarsko pitanje, odgovoru koji je dao u svoje ime“. Gospođica Veskov ne zna detalje o toj pojavi zato što je „ministar Lečić na putu“ pa nije stigla da o tome razgovara s njim. Ona se slaže da je objavljeni podatak „izuzetno zanimljiv“, ali da „ima još mnogo strašnih stvari“ pa, iako „za njih treba da se zna“, ne bi bilo „uputno otvarati Pandorinu kutiju“.
Ministrova optužba bez navođenja dokaza i bez imenovanja krivaca nije naišla na razumevanje kod zaposlenih u kulturi. Naši sagovornici tvrde da je netačna i doživljavaju je kao blaćenje pozorišta. Pa ipak, oprezni su u komentarisanju ministrove izjave jer uvek postoji mogućnost da je to učinjeno s dobrim razlogom. Mihaila Vukobratovića, upravnika Pozorišta na Terazijama, „ovakvi slučajevi ne čude“ zato što su očigledne opšta aljkavost i neažurnost.
„Pretpostavljam da je stilska figura koju je upotrebio pogrešno protumačena, da nisu u pitanju pokojnici kao što je preneto u novinama, već kolege na ivici egzistencije. Neprestano pričam o 400 glumaca penzionera koji nemaju ni za lekove“, kaže Danica Maksimović, predsednik Saveza udruženja dramskih umetnika, ali se i pita „odakle ministru ti podaci o kojima niko nikada pre nije ni čuo“. Branislav Nedić, upravnik Kruševačkog pozorišta, dozvoljava mogućnost da „se nije mislilo na mrtve duše u bukvalnom smislu te reči, već o apatiji, o pozorištu duhom zamrlih kakvo vlada u Srbiji. Ali, ako nije, onda ne znam šta da mislim. Odnosno: on zna da u svim pozorištima Srbije ima samo 3500 zaposlenih i zna da mi ne možemo da budemo ta sila koja koči razvoj Srbije. On je ministar, morao je da govori konkretno.“
Izostanak konkretnih podataka u ministrovoj optužbi ono je što najviše povređuje optužene. „Nije nikog imenovao, znači da smo svi krivi. A to je nemoguće, znam da jeste jer, evo, u mom pozorištu, odgovorno tvrdim, nema nijednog pokojnika na platnom spisku. Ministar nema razloga da ljaga celo srpsko pozorište“, kaže Aleksandar Lazarević, upravnik Narodnog pozorišta u Nišu. Nebojša Bradić, upravnik Beogradskog dramskog pozorišta, ne vidi „pozitivan efekat takve izjave, naprotiv, kad je čuju, preostali malobrojni sponzori zapitaće se da li treba da ulažu u nekog ko je možda lopov“. „Neko ko je ministar ne može da daje sudove bez dokaza“, kaže Bradić.
Za razliku od ministra, upravnici argumentuju tvrdnju da „mrtve duše“ ne postoje. „U mom pozorištu nisam zatekla taj slučaj. Cela priča mi zvuči bajkovito zato što opština, naš osnivač, kontroliše platne spiskove“, kaže Marijana Isaković, upravnica Šabačkog pozorišta. „Šabac je mali grad, isto kao što je i većina gradova u Srbiji mala, i pozorište je stalno pod lupom. Uostalom, mi isplaćujemo lične dohotke po republičkoj uredbi od 30. jula prošle godine po kojoj morate taksativno da nabrojite ime i prezime svakog člana i njegov koeficijent po kome je raspoređen u grupe. Znači, nemoguće je da primamo platu za nekog ko nije među nama. Gospodin Aleksandar Lazarević, upravnik Narodnog pozorišta u Nišu, kaže da je osnivač odredio broj radnih mesta: „Ne možemo ništa protiv sistematizacije. Ministar Lečić to zna. Zato mislim da nije smeo da dozvoli da sada zbog njegove izjave svi ispiraju usta pričama o nama.“
Iako je neverovatno da se pričom o „mrtvim dušama“ to htelo, zbog osećaja krivnje svi preispituju svoje platne spiskove u strepnji da se možda ministrova izjava ne odnosi baš na njih. „Nas je 20 i na platnom spisku,“ kaže Slobodan Aleksić, upravnik pozorišta u Pirotu. „Doskora nas je bilo 21, pa je jedan kolega otišao u penziju, ali nam još nije stigao budžet za ovu godinu tako da ne znam da li je možda on mrtva duša ili nije, ne znam da li su zaračunali i njegovu platu ili ne.“ Ista vrsta sumnje pojavila se i u Šabačkom pozorištu zato što je, kaže Marijana Isaković, „bivša upravnica još na platnom spisku, ali zato što je gospođa stalno na bolovanju pa ju je nemoguće skinuti s spiska“. Međutim, gospođa Isaković pretpostavlja da ministar Lečić nije mislio na nju, jasno je rekao da se radi o preminulim kolegama.
Zaključka o „mrtvim dušama“ nema, zato što nema ni podataka na osnovu kojih bi moglo da se zaključuje. Ali, otkrilo se koliko je osećaj krivice moćno i delotvorno sredstvo.
Ako je cilj ministrovih reči bio da pozorišta i ostali u nadležnosti Ministarstva kulture potraže eventualne propuste, u tome je uspeo. Pitanje je samo koliko u tome ima stila.
