Moja škoda

Reč je o „običnoj“ Škodi favorit 136L, sa nekih 1289 cm kubnih, s rasparenim gumama, makar kada je u pitanju proizvođač. Prednje su nove „tigrice“ a zadnje polovne, anonimnog proizvođača. Koštale su me samo po 350 kinti s montažom, što se naravno ne oseća kada kao Montoja ulećem u krivinu sa celih 55 km/h i to u trećoj! Ubrzanje od 0 do 100 na čas je sigurno dvadesetak sekundi, nažalost moram priznati da to nikada nisam ozbiljno ni testirao. Spoljašnost odaje ne preterano srećnu tranzicijsku težnju konstruktora da se približi Evropi, jer moj auto je češke proizvodnje iz 1990. godine. Koliko su u tome uspeli veliko je pitanje, jer neodoljivo podseća na plod grešne ljubavi pijanog golfa II i razuzdane lade samare. Međutim, ono čega se kroz maglu sećam, a možda sam to i umislio jeste da je ovaj auto tamo negde s kraja osamdesetih želeo svaki iskreni samoupravni socijalista, makar među očevima mojih školskih drugara koji su širom otvorenih očiju pričali kako su na sajmu automobila videli novu škodu.

Na stranu sve mistifikacije i budimo realni. Ništa specijalno, ali ni za potcenjivanje. Prednosti kojih mogu da se setim su petoro vrata i dosta prostora. Spisak mana nešto je duži, ali neću taksativno nabrajati. Recimo da je limarija izuzetno sklona brzom truljenju, plastika u unutrašnjosti automobila do bola je rasklimatana, a osim toga krase je veoma loše i nepraktične brave koje sa unutrašnje strane iz prve otvori jedan od dvadeset ljudi. Naravno, svi već dobro znaju da ne treba suditi na osnovu spoljašneg izgleda, pa opet to čine. Shodno tome, ne očekujem mnogo poštovanja od kolega u saobraćaju jer audi i mercedes uvek imaju prednost, ali moja je licencia poetica da im se, uglavnom ne preterano glasno, obratim biranim rečima kada bestijalno divljaju ulicama.

Sve u svemu, generalije ovog automobila „na papiru“ odaju jednu solidnu mašinu, što ona u suštini i jeste, ali dijagram uspešnosti vrtoglavo ponire pa se opet kao strela uzdiže, nešto kao fudbalski klub nedeljnika „Vreme“. Rezultanta svega toga jeste neka osrednja solidnost, ali budite uvereni da je škoda bolja od napucanog nacionalnog mezimčeta juga čiju kvaziproizvodnju svi plaćamo. Rečju, dogodi se da bude bolji od favorita, baš kao i pomenuta skupina fudbalera amatera. Nakon svega već rečenog složićete se da ima mesta pitanjima nekih zajedljivaca: „Kakve veze tvoja kola imaju s uživanjem?“

Još pitate! Dakle, došlo je vreme da negde krenem, uzimam ključeve i dokumenta, sedam u kola i okrećem ključ, malo gasa kada ga palim i eto, odosmo negde… ako ne pada kiša, jer kada pada kiša duže od 12 časova i vlažnost vazduha dostigne nekih 92 odsto, vlaga se navuče na komutator i neće da upali dok se ne osuši. Dugo, predugo sam verovao u boga Sunca, kao Inka, gledajući prognozu i čekajući lepo vreme, a onda je moja vera poklekla pred tehnologijom zvanom WD-40. Sada procedura izgleda ovako: sedam u kola, čak iako je relativna vlažnost vazduha 97 odsto, dižem haubu sa pažnjom da ne probudim gremline koji tu spavaju i samo čekaju da naprave neku štetu, skidam razvodnu kapu i puštam WD-40 da deluje po gornjem delu razvodnika, sačekam 3-5 minuta i onda je mašina spremna da startuje.

Pri tom, zaboravio sam da vam kažem da već imam fleku od ulja ili na farmerkama ili na rukavu. Sada sam kresnuo zmaja, to što se nešto čuje i u leru jeste lanac koji je otišao, ali nema veze, nije to neka investicija, samo mora mnogo toga da se razmontira da se do njega dođe. Hej, krenuo sam, šta to nije u redu pa kada stanem na semaforu auto se ugasi? Sigurno mi se raštelovao ler-gas! Nema veze, to mi se desilo samo 15 puta do sada, već imam spreman šrafciger, nalazim šrafić koji stidljivo izviruje iza karburatora, sreća da je napravljen na pristupačnom mestu… ops, još jedna pruga na rukavu, malo sam pohisterisao, ali brzo me prođe jer sada sam konačno spreman i ništa me ne može zaustaviti, kasnim samo petnaest minuta. Dobro je, koliko beše imam goriva, cajger mi ne radi, ma stići ću sigurno, sipao sam juče, ili je to bilo prekjuče, sreća da ne troši mnogo – jedno dvanaest litara, a malo sam nagruvao ler-gas da se ne gasi, znači celih trinaest. Nimalo prijatna situacija, moram da odlučim što pre, kolebam se, ali kad zatvorim oči vidim sebe na Gazeli kako guram auto sa upaljena sva četiri svetla dok se iza mene vijuga kolona od hiljadu besnih automobila koji pokušavaju da me obiđu. Kada samo pomislim da nemam nikakve šanse da budem vučen jer na prednjem delu nemam onu alku za šlepanje, a o sajli da i ne govorim. Zajebi, idem na pumpu, dobar dan… hvala, to je gotovo za deset minuta, kasnim već pola sata, ali ludačkom vožnjom mokrim ulicama cedim svaki atom snage iz svoje rasplamsale mašine i na jedvite jade uspevam da ne povećam zakašnjenje, a kada stignem niko nema razumevanja „za tu krntiju, što ne kupiš druga kola, baci to smeće“, a ja jednostavno ne dam na moju škodu i ne bih je menjao osim možda za neku feliciju, ali ni tada ne bih bio srećan jer sam baš zaljubljive prirode i lako se vezujem za ljude i predmete. I posle svake avanture osećam se tako prekaljeno, iskusno, osećam da i on zna ko je pravi gazda iako na kraju ispada da ja robujem njemu i njegovim hirovima. Do sledeće vožnje…