U „kulturnom pamćenju“ onih koji su odrastali negde sedamdesetih godina, na bilo kojoj tački koju obuhvata prostor Urbanog Sentimentalnog Vaspitanja Es-Ef-Er-Jot provenijencije, čuveni „dramski termin“ ponedeljkom u 20 h, na zajedničkoj JRT-mreži, bio je sinonim za Statičnu Pretencioznu Megadosadu, za sve ono što smo mrzeli u onoj „zvaničnoj verziji“ Visoke Kulture kakvu je proizvodio pozni titoizam, a koja se uglavnom iscrpljivala u eskapističkim eskapadama na „univerzalne“ teme, ili u „angažovanim“ prežvakavanjima opštih mesta iz malih i dosadnih života malih i dosadnih ljudi, što je baš ono što smo se – s onom nepovratnom klinačkom samouverenošću – kleli da sami nikada nećemo postati… U svakom slučaju, radije smo, bož’meprosti, čitali Alana Forda. U tom je, dakle, popularnom/populističkom „vrednosnom sistemu“ postojala samo jedna stvar gora od TV-drame ponedeljkom u osam, a to je bila – slovenačka TV-drama ponedeljkom u osam… Preovladavajući stereotip je podučavao da su Slovenci tog vremena dosegli apsolutni, nirvanistički vrhunac u suptilnoj umetnosti „dramoserske“ smaračine, u kojoj je, recimo, pauza između replika dvoje umornih sredovečnih supružnika Koji Se Potmulo Mrze umela da potraje i po petnaest minuta, u kojem smo međuvremenu – ako čudom ostanemo budni posle tog krvničkog ujeda televizijske Ce-Ce muve – gledali u njihove Unutrašnje Prostore Bića & Ništavila, najčešće vizuelno dočarane nekakvom neprozirnom sumaglicom, uz vagneroliko orkestarsko cigulimigulisanje u pozadini…
Sve je ovo, razume se, samo rasuti teret jednog odrastanja, i u osnovi je nepravedno i beznadno površno, kao i svaki stereotip; danas još ima smisla jedino biti ironičan prema tim opštim mestima ličnih uspomena baziranih na jednom „grupnom“ senzibilitetu, mnogo pre nego prema „žrtvama“ tadašnjih predubeđenja, duboko povezanih s neizbežnom „energijom zablude“ jednog generacijskog samorazumevanja. Što, opet, ne znači da eskapistička Visoka Kultura poznog titoizma nije uistinu proizvodila zapanjujuću količinu negovane sterilnosti… E, sad, zašto su, i s koliko utemeljenosti, baš Slovenci u ovoj disciplini stekli imidž Šampiona Dosade, to je tema o kojoj bi se, valjda, dale pisati kulturološko-mentalitetske studije, a ne bih se začudio ako bi neko dovoljno vispren uspeo da odbrani tezu da to masovno, već na nivo urbanog folklora uzdignuto nerazumevanje slovenačkih TV-drama ima neke relativno neposredne veze s potonjim raspadom SFRJ, kao da je simptom neke Pukotine o kojoj tada nismo ništa znali niti smeli da znamo… Šalim se? Pa, ne znam. Ne bi bilo loše da se šalim.
ĐAVO U TELU: Slovenački je film u ostatku SFRJ uživao status sličan onim notornim TV-dramama, iako bi i najovlašniji pogled na zaostavštinu tamošnje kinematografije lako potvrdio da su u to vreme snimljena neka neosporna remek-dela; do komercijalnog uspeha istočno od Sutle, ipak, iz nekih razloga nikada nije dosezao (novi slovenački film će i to izmeniti, pa su dela poput filmova U leru, Barabe, Autsajder i sličnih danas najbolji promoteri svih suvišnih stega oslobođene Nove slovenačke kulture). Slično se, uostalom, može reći i za slovenačku književnost: mnogi su pesnici, prozaisti i dramatičari bili, s predobrim razlozima, relativno izobilno prevođeni i veoma visoko cenjeni, ali samo u književnim krugovima; čini se da je tek Vitomil Zupan – taj fascinantni partibrejker s Đavolom U Telu – tokom osamdesetih uspeo da izađe iz specijalističkog književnog geta i postane univerzalno prepoznatljiva, atraktivna, kontroverzna i harizmatična kulturna činjenica. S rokenrolom je, pak, bilo ponešto drugačije: popularna muzika lakše, valjda, uklanja jezičku barijeru (Srbi, Hrvati i ostali, čak i oni vrlo obrazovani, nikada se naime, nisu potrudili da makar i „pučkoškolski“ savladaju slovenački jezik, što vam govori mnogo o jednom endemskom shvatanju „multikulturalnosti“ kojoj se tada tepalo „bratstvo i jedinstvo“!), a mnogi su bendovi iz Slovenije ionako pevali na onom izumrlom jeziku koji je nazivan srpskohrvatskim, i koji danas (srbohrvaščina) uistinu još samo u Sloveniji i postoji… Buldožer, Lačni Franz, Pankrti, Jani Kovačič, Marko Brecelj i ostali sačinjavali su, zapravo, najkvalitetniju i svakako najradikalniju scenu unutar SFRJ, objektivno vredniju od razvikanog „novotalasnog“ dueta Beograd-Zagreb, nekako oduvek previše šminkerskog i trendovskog za Bolji Ukus… Pank je, u smislu kvalitetne, zrele, produktivne i samosvesne muzičke scene i istinski „subverzivnog“ supkulturnog gibanja, izvan Slovenije postojao još samo u Rijeci: sve ostalo je bilo čista smejurija, benigna gimnazijalna razonoda nastala usled privremene poludelosti hormona. To ćete, uostalom, lako uočiti kroz transparentnu i znakovitu razliku između, recimo, Pankrta i Pekinške patke: bio je to upravo neprohodni i nepreletni ambis koji deli Kreativnu Energiju Inteligentnog Bunta od jalovog i grotesknog postpubertetskog kreveljenja!
MI VAS VOLIMO: Predapokaliptične 1989. godine veliki Arsen Dedić i ništa manji Zoran Predin snimili su prekrasan zajednički LP Svjedoci/priče; Predin se uvek rado igrao sa SL/SH jezičkim dvosmislenostima – setimo se pesme, takođe negde iz tog vremena, Mi vas volimo (voliti = birati) – pa je sličan štos primenio i na ovom albumu, jer su priče, dakako, svedoci na slovenačkom… Danas Predin, posle tuceta godina, dolazi ponovo u Beograd (Sava centar, 25. april), a radio-voditelji u svojim najavama spominju ovaj album tako da ti je odmah jasno da ne razumeju Igru, i da misle da se vaistinu radi o svedocima nekakve priče… Što se Arsena D. tiče, on se još nije predbilježio glede koncerta, ali je zato PGP RTS nedavno izdao – s licencom Croatia recordsa, ex-Jugotona – dvostruki CD Arsenologija, s pedesetak dragocenih Arsenovih šansonjerskih dragulja, koji svakako spadaju u sam vrh one zajedničke, lukovićevske „bolje prošlosti“ u jednom smislu koji daleko nadilazi prostaštvo i banalnost „političkog“ a naročito „državotvornog“… By the way, nema neke naročite veze s pričom – a kamoli sa svedocima – ali na ovom albumu, u pesmi Domovina (sic!) gostuje i Bora Đorđević, koji je tada još uvek nesigurno uplovljavao u fazu Neopozivog Prolupavanja, pa su mu se još omicali lucidniji trenuci poput ovog: dovoljno je čuti tu njegovu glasinu da se naježiš, osobito u blagotvornoj kombinaciji s ovim zagrebačko-mariborskim duetom Decentne Šansonjerske Gospode, pa da ti prorade, poput nekakvog automatskog lučenja, sva sećanja na tu nekadašnju Trojedinu Domovinu kroz ova tri raspevana lika… Bilo pa prošlo, ali ona dvojica su barem očuvala integritet i kredibilitet, u svakom mogućem smislu. A to nije malo na ovu jeftinoću, ako razumete šta hoću da kažem!
Hja, tako od Svedoka/priča dolazimo do priča koje su objedinjene pod naslovom „Krunski svedoci“; ono ujevićevsko pobratimstvo lica u svemiru funkcioniše na zaista začudne načine, samo ako umeš da ga prepoznaš… Ovih se dana u boljim knjižarama pojavila panorama mlade slovenačke proze devedesetih Krunski svedoci (Rad, Beograd 2002) u izboru Mitje Čandera i prevodu Ane Ristović Čar. Ova knjiga na blizu tristotinak stranica predstavlja srpskoj čitalačkoj publici pripovedaštvo devetoro pisaca rođenih između 1960. i 1971, dakle, uglavnom onih koji su književno sazreli i svoje prve – ili barem važnije – knjige objavili nakon raspada SFRJ, i o kojima se ovde mahom ništa nije znalo. Zanimljivo je da se tek koji mesec ranije i u Zagrebu pojavio jedan, čini se (na osnovu dela tog izbora koji sam video u jednom broju „Quoruma“) srodan izbor pod naslovom Slovenska priča (MD, Zagreb, 2001.), ali ta knjiga, nažalost, još nije probila Barijeru i došla do mog stola, što u startu stornira zavodljivu mogućnost komparacije… Treba podsetiti da je prošle godine u Ljubljani (KUD France Prešeren, 2001.) izašla i Antologija kratkih priča ex–Yu 1990–2000. koju je sačinio Goran Janković uz pomoć sedmorice „nacionalnih selektora“, a u kojoj su svi prozni tekstovi štampani u izvorniku; što se tiče slovenačke selekcije (Matej Bogataj), ona nije tako generacijski ekskluzivna kao Krunski svedoci, nego je prevashodno namenjena makar i sasvim ovlašnom, fragmentarnom, „proizvoljnom“ upoznavanju s delom poetičke i senzibilitetske razuđenosti današnje književne/prozne produkcije na sončni strani Alp.
DECENTRALIZACIJA REVOLTA: Uz sva imanentna ograničenja koja nam nameće nedostatak šireg i obuhvatnijeg uvida u ono što se u Sloveniji pisalo tokom devedesetih – a u slučaju moje malenkosti se ne radi o jezičkoj barijeri, nego onoj mnogo „banalnijoj“, tržišno-viznoj! – ovaj izbor iz proze autora rođenih u šezdesetim nameće poređenja s onim što je u istom razdoblju pisano u Srbiji i Hrvatskoj. Priređivač Mitja Čander se potrudio da u predgovoru čitaocima dočara podjednako književni i društvenoistorijski trenutak u kojem ovi pisci stupaju na scenu, tj., počinju da sačinjavaju novu, samosvojnu Scenu, vremenom postajući njen Centar, najpropulzivniji deo književne produkcije. U sumrak SFRJ, Scenom dominiraju dve književne strategije: „glavna modernistička struja“ koja gaji izrazito društveno-kritičko opredeljenje primereno vremenu jednopartijskog komunizma u laganom atrofiranju i odumiranju, te „nova slovenačka proza“, okrenuta – poput srpske joj imenjakinje – postmodernističkom, autoreferencijalnom, metafikcijskom iskazu i, kako Čander kaže, „svojevrsnom eskapizmu“. Ovako, pak, priređivač vidi dekadu koja je usledila: „Devedesete su sa sobom donele decentralizaciju jedinstvenog centra društvene moći na nepregledni broj čvornih tačaka koje manje-više agresivno ograničavaju slobodu pojedinca. Za mlađe prozne pisce koji su u vreme o kome smo govorili bili mladići ili čak srednjoškolci, to je jedina stvarnost koja temeljno određuje njihovo iskustvo sveta. Svoje egzistencijalne i stvaralačke pozicije više ne mogu osmišljavati nekakvim revoltom prema jednoj jedinoj sveprisutnoj vladajućoj strategiji koju je ranije oličavala komunistička ideologija i njene brojne primene na svakodnevni život. Očigledno je da im je istovremeno onemogućeno bekstvo na neko sasvim izolovano ostrvo na kome bi mogli da ležerno uživaju u estetskim igrama i intelektualnim vežbama. Čini se da je stvarnost, iako isuviše kondenzovana i neurotična, suviše primamljiva kao nepoznati prostor eventualnih doživljaja, da bi bili prema njoj imuni. Sve se to odražava u njihovoj prozi već i činjenicom da mlađi pripovedači ponovo strasno uživaju u samom pripovedanju priča. Pri tom, samo pripovedanje nije nekakav prevejani čin koji bi bio potkrepljen mnoštvom informacija iz literarne tradicije. Ne, opet je u pitanju naizgled naivna strast prema priči kao takvoj, za koju se čini da je jedina koja može da uokviri haos naših života. Često nam se čini da nam ti mladi pripovedači pripovedaju proširene anegdote za nekim šankom, na pustoj obali ili u uličnoj gužvi. Takva sveta jednostavnost je samo varljiva maska, samo ljubazni poziv na slušanje, odnosno čitanje. Mlađi prozaisti, naime, ne žele da grade hermetično zatvorene stubove čiji bi ključevi bili obezbeđeni samo za posvećene“.
ISKUSTVO ZIDA: Nije osobito teško uočiti da je ovaj Čanderov uvid u dominantne autorske strategeme novog naraštaja slovenačkih pripovedača i romanopisaca zapanjujuće lako primenjiv, recimo, i na već više nego poznatu FAK-ovsku produkciju u Hrvatskoj, pa i na novi, beyond postmodernism naraštaj srpskih pisaca, recimo, onih koji su okupljeni oko aktuelne produkcije Samizdata B92. Tako je i u Krunskim svedocima vrlo uočljiva prezasićenost „ćorsokačnim“ konsekvencama radikalnih postmodernističkih struja, koje su ubile Priču (dobro, oni će reći da su, kao lekari-na-dežurstvu, samo konstatovali smrt pacijenta!) a onda metanisale i filozofirale nad njenim truplom… Ali, ta „prezasićenost“ podrazumeva prethodno čitalačko – delom i spisateljstvo – iskustvo te vrste: otuda se ona ne iscrpljuje u nekakvoj balavanderskoj Gromkoj Negaciji Prethodnika – koja je svojom cikličnošću i predvidljivošću, kako koji novi Nadobudni Naraštaj Otkrivača Tople Vode stasa, odavno dosadila i Bogu i narodu! – nego samo prevazilaženje i „korigovanje“ onih njenih postulata koji su se pokazali neproduktivnim, ili su naprosto iscrpljeni jer se tim putem nije moglo „dalje“. A kad čovek naleti na zid u ćorsokaku – onda se, šta će, okrene nazad… Ali je „iskustvo zida“ svejednako prisutno. Na drugoj strani, htonske sile Istorije Sloveniju u devedesetim ipak nisu tresle ni približnom jačinom kakva je viđena u Hrvatskoj i Srbiji, i otuda je taj „povratak priči“ u Krunskim svedocima više intimistički, više okrenut obazrivom, ponegde veoma akcijskom i (post)rokenrolerskom, a kod drugih tek rezigniranom i kontemplativnom istraživanju onog hladnog koplandovskog „sveta posle Boga“, kao nekakvom „primenjenom neoegzistencijalizmu“ za osvit XXI veka… A opet, negde u pozadini tih priča, sveprisutna je Tranzicijska Pometnja, početna „histerija identiteta“ jedne Nove Države, koju vremenom odmenjuje rezignacija i cinizam, solipsističko traganje za „malim, ličnim srećama“ koje su po definiciji nedosegljive, pošto se – kao i uvek, kroz milenijume! – pokazuje da trošnosti i nesavršenosti ljudske prirode ništa ne može da odoli ni da konkuriše… Otuda nesumnjiva poetičko-kulturno-senzibilitetska srodnost Nove slovenačke proze sa njenim „srbohrvatskim“ ispisnicima „u globalu“, i stanovita – čitaocu podsticajna – težišna razlika „u detaljima“.
Razume se, kao kad je u pitanju bilo koja druga kolekcija dobrih priča, njen potencijalni čitalac ne mora da mozga baš o ovim stvarima čitajući je, ili pak može o tome da misli i zaključuje posve drugačije, stavljajući akcenat na nešto sasvim drugo; bitno je samo to da je ovaj brižljivo urađeni izbor omogućio srpskoj čitalačkoj publici uvid u jedan srodni književni mikrosvet koji je predugo bio zaklonjen od njenog pogleda. Važno je da se na tome ne ostane, nego da uslede „individualni“ prevodi makar onih najvažnijih knjiga iz slovenačkih devedesetih. A u međuvremenu – svi na Predina! Hteli-ne hteli, isti nas je Praslovan naneo ovde, kad je preplaval tisto rusko reko… I naselio se da ostane, kao prazačetnik jedne zajedničke Priče, bogato razgranate u bezbroj samostojnih Podpriča, utkanih u memorije naših jezika.
