Goran Kosanović – Touch

Galerija Zvono, 15–28. aprila

Tokom aprila (15–28) u Galeriji Zvono održana je izložba Touch Gorana Kosanovića. Fotografije/slike i objekti predstavljeni na izložbi svojevrsna su posveta Radomiru Damnjanoviću Damnjanu i vremenu u kojem je njegovo delo nastajalo. Ovi radovi vizualizuju Kosanovićev stav da umetnik svojim radom, uz vođstvo i pomoć savremenog ideatora, otvara mogućnosti nove interpretacije ideatorovog umetničkog opusa.

U saradnji s maketarom Ivanom Stefanovićem, na dva objekta istog naziva – Pogled sa izložbe – Kosanović dvojako uspostavlja kontakt s Damnjanom. Na prvoj maketi, prikazanoj prvi put prošle godine na izložbi Bioskop: Andy Warhol, predstavljena je Kosanović-figurina koja „šalje srce“ Damnjan-objektu – mimično uspostavljanje kontakta s Damnjanom i njegovim delom. Drugi Pogled sa izložbe prikazuje Damnjanov performans u Studentskom kulturnom centru u Beogradu 1988. godine, na kojem je Damnjan, ređajući voće i povrće na platno, stvarao morandijevsku „mrtvu prirodu“. Zamrzavanje „kultnog“ ikoničnog trenutka, karakteristično za proslavljanje Božića u katoličkim zemljama, pokreće pitanje savremene idolatrije, tj. koliko se u pop kulturi može reciklirati jedno umetničko delo koje negira dostignuća moderne na polju žanra mrtve prirode.

U doba renesanse, manirizma i baroka u Italiji je postojala institucija ideatora, čoveka koji je osmišljavao concetto (koncept), po kojem su dalje radili umetnici. Ideator je bio duhovni tvorac slika, visokoobrazovana ličnost koja je poznavala višeznačne hrišćanske i antičke tekstove. Na ovoj izložbi Damnjan nastupa kao savremeni ideator – sopstvenu umetničku tradiciju ustupa novom tumačenju. Okosnica concettoa formirana je pre četvrt veka radom Ničeg suvišnog u ljudskom duhu i postavljanjem pitanja slika/fotografija i pitanja autoportret/portret. Odgovore na ova pitanja Kosanović nudi uz nesebičnu pomoć ideatora. Pitanje autoportret/portret sada se zaoštrava uvođenjem još jednog umetnika koji ravnopravno učestvuje u izradi kompjuterski obrađenih fotografija/slika. Posmatrač je u nedoumici: Ko je koga oslikao? Ko je fotografisao ta lica? Šta je Damnjanov portret, a šta autoportret? Šta je Kosanovićev portret, a šta autoportret?

Srce je jedan od Kosanovićevih lajtmotiva. Među mrtvim prirodama na objektu posvećenom Damnjanu ima rasečenih lubenica – vidi se srce lubenice; na staklu objekta sa Kosanović-figurinom nalaze se slike broda sa tri srca, jedna velika polovina srca… Optimizam kojim zrači ovakvo uspostavljanje veze između dva umetnika sugeriše njihov prijateljski, mada ne nužno i prisan odnos. Ovaj odnos je uspostavljen i nemim razgovorom njihovih portreta/autoportreta pozicioniranih na suprotne strane galerije – portreta, kao i dodirom ruku – fizički odnos – u okviru rada na naspramnom zidu galerije. Tako se, pored treće, uvodi i četvrta, vremenska dimenzija u prezentaciju radova, karakteristična za Kosanovićev kratkotrajni opus. Isto možemo primetiti i u objektima Pogled sa izložbe, gde je vreme zaustavljeno, a figurine kao da jedva čekaju da nastave svoje radnje, da nam kažu zašto im je „srce tako veliko“.

Izložbom Touch Kosanović razmatra pitanja stvaranja, prezentacije i manipulacije umetničkim radom, kao i pitanje predstave koju imamo o sebi i/ili predstave koju imamo o svojim prijateljima. Njegovi odgovori su aktuelni, istorični i nadasve nepretenciozni. Time on potvrđuje Damnjanovu konstataciju da „nema ničeg suvišnog u ljudskom duhu“ – i to u trenutku kada ovu sintagmu treba što više puta ponavljati.