Buđenje disko plesača

Dve stvari su ubile disko: pank i sida. Pank je razotkrio njegovu konformističku amoralnost, sida ga je lišila njegove suštine – seksa. Dvadesetak godina kasnije (ako smrt diska računamo po filmu Noći Bugija Paula Thomasa Andersona i krahu porno industrije početkom osamdesetih, što nikako nije loš pokazatelj) disko se vraća, klonirane esencije, genetskim mutacijama redukovan od svih slabosti. Njegovo kloniranje, rekao bih, trajalo je pune dve decenije.

U prvoj polovini osamdesetih, paralelno sa postpankom i nju vejvom razvija se elektro scena, čiji hladni glamur biva logično nadovezivanje na seksualnu apstinenciju i završetak fuck and run sezone. Krajem iste decenije pokret se integriše u pop (Pet Shop Boys) ili poprok (New Order), bivajući sasvim skrajnut ekspanzijom plesne muzike početkom i tokom devete decenije, kada plesna kultura ulazi u hipi dimenziju koja sasvim očigledno dobija atribut – plemenskog. DJ postaje manitu koji generiše trans, a nekadašnji stimulansi disko kulture – heroin i kokain – bivaju odbačeni u druge muzičke žanrove ili postaju neadekvatni za masovnu konzumaciju. Ekstazi i spid i njima slične droge nameću se kao konzumentsko sredstvo – oni stvaraju dugoročnu, ali ne i stalnu zavisnost. I – možete ih kupiti u svakom supermarketu.

Novi milenijum na muzičkom planu donosi krah svih ideologija. Ideja zabave postaje jedina relevantna i jedina koja rafiniranog i indiferentnog konzumenta može da pokrene da traži svoja prava, čime pravo na zabavu postaje neotuđivo pravo svakog čoveka. Pored toga, novi disko, ili electroclash, kako ga nazivaju u britanskoj štampi ovih dana, oslanjajući se na esenciju starog diska – besmrtnu kategoriju kiča, eliminiše dve slabosti koje su mu došle glave. Moralnopolitička blablabljenja bivaju zamenjena koketiranjem s kapitalizmom, novcem i glamurom koji isti donosi. S tim što ovog puta maštanje i laž o tom svetu, poput jafa keksa, postaje dostupno svima. Istim metodom seks se ponovo integriše kroz simulaciju. Njegovo teatralno prikazivanje (peep show kao jedan od načina) jasno pokazuje da je orgazam (i) u glavi onog koji gleda, ne samo u onoga koji učestvuje.

Nemačka etiketa International Gigolo Deejays, koju predvodi kultni DJ Hell, postaje izvorište novog zvuka. Simplifikovani elektro, kombinovan sa haus ili disko ritmovima, uz jednostavne melodije, često narativnih vokala, postaje sublimacija svih nužnih sastojaka potrebnih za jednu jedinu stvar – ZABAVU.

Fischerspooner, Miss Kittin, Felix Da Housecat, Zombie Nation, David Caretta ili Tiga & Zyntherius postaju imena ispisana na karminima manekenki širom sveta. Prepoznajući (lažni?) glamur ove muzike modna industrija usvaja ovo (klonirano) nedonošče svesno jačajući njegov proleterski elitizam – jer danas ima pravo da bude moderan i onaj koji je firmiran i onaj koji lažirajući to prenosi ideju dalje. A šta jedan kapitalizam može više da poželi od toga?

Njujorčani Fischerspooner nastupaju, iako je u pitanju duo, kao mnogobrojna pozorišna trupa čiji su koncerti kombinacija vagnerijanske ideje o multimedijalnosti i repetativnosti catwalka. Felix Da Housecat glorifikuje Holivud kao da je sama Julia Roberts izvršni producent njegovog albuma. A Miss Kittin u aktuelnoj saradnji s Golden Boyem, u maestralnoj, gotovo evrovizijskoj, temi Rippin Kittin peva – Mammy, can I go out and kill tonight, I feel like takin a life, Please I wanna silver kitchen knife, I feel, feel like takin a life… parafrazirajući temu kultnog Američkog Psiha unutar koje haški subjekti postaju samo srećnici koji su iskoristili trenutak hladne rutine globalističkog sveta u kome su žrtve samo – mrtvi kupci. I otuda sva šteta po svet oko njih.

Paradoksalno, Gigolo puleni na taj način razgolićuju (udžbenički rečeno) kapitalistički svet oko sebe, ali ne odričući sebi pravo na sve njegove čarolije. U tom rascepu želja i mogućnosti ponovo se ispisuje istorija diska – dolazak malograđanina u magični svet haute culture i suočavanje kako sa svojom tako i sa njegovom usamljenošću. Kugom dvadeset prvog veka.

Međutim, očaranost svetlima, zgodnim telima uzgajanim na rigoroznim dijetama i hirurškim premijama, kao i zanesenost svime što može da se broji, put je nadasve ZABAVAN. Gej populacija, kao jedini segment društva (pored vojske!) jasno definisane estetike, u elektro pokretu vidi priliku za promociju najnovije parade, megazvezde poput Madonne i Georgea Michaela nalaze način da postanu stubovi novog disko društva, dok mediji poput MTV-ija ili lifestyle magazina poput „The Face“ ili „Dazed And Confused“ konačno pronalaze sopstveni zvučni odraz. Samoreklamiranje je potvrda identiteta. Prijateljstvo sa slavnima je vizit-karta koja se potura drugima. Laganje, laganje, laganje je zamena za život u kome su jedini preostali realiteti samo razlozi za samoubistvo. Ukoliko nisi na štiklama, ništa nećeš videti, postaje deviza mladih širom sveta.

Jean Michele Jarre, kombinovan sa sintetizovanim elektrorifovima, uz kemp melodije saundtraka osamdesetih, danas su podloga na kojoj se glamur individue suprotstavlja rejv uniformisanosti – svi smo jedan. Novi disko poručuje – Ja sam sve.