Dnevnik, Novi Sad, 2002
Ako je dvadeseti vek, onaj koji je onako surovo portretiran – i to još debelo za njegovog života… – u istoimenom filmu Bernarda Bertolučija, bio vek u kojem su vaskolike utopije i monstruozne koliko i sterilne ideološke tlapnje (kao, valjda, neizbežna nuspojava Modernosti) koje su nastajale u glavama jurodivih Kabinetskih Spasitelja u prethodnom, relativno „spokojnom“ stoleću (ili čak pre) dobile svoje krvavo postvarenje – što je rezultiralo ne samo „obimom“ najstrašnijim, nego svakako i, u sloterdajkovskom smislu, „najciničnijim“ pokoljima od kad je sveta i veka – onda nije ni čudo što su njegovi preostali „mitovi“ danas otelotvoreni manje u stvarnim ličnostima, a više u likovima iz sveta što preživelih ostataka „visoke“, „građanske“ umetnosti, što (pop)kulturne industrije i populističke imaginacije servirane putem „šarenih slika“, nepokretnih ili pokretnih. I nije to, kad pogledaš danas na Vek Izneverenih Nada, baš ni tako čudno: jedino su ovi (pop)kulturni (anti)heroji bili pouzdani oslonac za identifikaciju i komparaciju, za proveru vrednosti za koje se ili protiv kojih se čovek mogao boriti. Oni, naime, jedini provereno nisu „izdali“ vlastitu bit, dočim su mnoge „stvarne“ ličnosti uglavnom rasipale svoje početne kredite, i tako je žalosno malo potencijalnih, nadobudnih, obećavajućih mitova XX veka među „istorijskim ličnostima“, među ljudima od krvi i mesa, koji bi baš posve neokrznuti preživeli ovu sverelativizirajuću postutopijsku reviziju ranog XXI stoleća… Otuda nije iznenađenje što novosadski dramaturg, esejista, publicista, pozorišni, književni i filmski kritičar Svetislav Jovanov svih trideset portreta – iliti light–esejiziranih krokija – u knjizi Mitovi XX veka posvećuje upravo likovima Većim Od Života, onima koji, kako autor kaže u uvodu, „oličavaju ne samo kolektivne ideale, već, možda i više, kolektivne zablude, grehove i strepnje naše civilizacije. U svakom slučaju, njihovi imaginarni životi i podvizi pomagali su običnom, malom čoveku da lakše preživi ovaj vek, ili, barem da spokojnije umire“.
Jovanov otvara zbirku pričom o Čehovljevoj drami Tri sestre kao o otkriću privatnog života – gde je, dakako, ovaj komad samo sinteza celokupne Čehovljeve poetike – dakle, o onoj neutaživoj potrebi istorijski sazrelog građanstva za učešćem u svetu, ali na novim osnovama, kroz potragu za privatnim, individualnim ostvarenjem, za Znanjem koje građansko životarenje ispunjava smislom, za izmičućim mamcem Sreće. Ostale je „mitove“ Jovanov podelio na Heroje, Čudovišta, Antiheroje i Tragaoce, i njihov se dijapazon kreće od stripovskih superheroja – i njihovih trapavih antipoda – iz herojskog (koliko i čednog) doba „devete umetnosti“ (Flaš Gordon, Popaj, Betmen, Paja Patak, Korto Malteze…), preko paradigmatskih likova nastalih u „visokoj“ ili roto-literaturi a većinom proslavljenih ekranizacijom (Filip Marlou, Lolita, Skarlet O’ Hara, Džems Bond, Ivan Denisovič, Džordž Smajli…) pa do svih onih likova koji su otelotvoravali „svetle“ ili „tamne“ kulturne ikone kakve su sublimisale ili, pak, oslobađale nade i strahove savremenog čoveka (Drakula, Kralj Ibi, Doktor Faustus, Švejk, Šarlo Skitnica, Jozef K. etc.); knjiga se završava Epilogom posvećenim Terminatoru, kao nekakvim simboličkim oproštajem od jedne ekskluzivno ljudske istorije, kakva je valjda postojala još samo u dvadesetom veku, i više je, takve, neće biti… Hasta la vista, baby!
Ovakvi su poduhvati – ako ih se ne shvati odveć ozbiljno, kao „enciklopedijske“ sinteze koje (moraju da) pretenduju na znanstvenjački fantazam Objektivnosti i Sveobuhvatnosti – neizbežno prožeti ličnim preferencama njihovog tvorca. Tako su i Mitovi XX veka, pompeznom i „mistifikujućem“ naslovu uprkos, nužno jedan kataloški miš–maš u kojem se sudaraju „neizbežni“ likovi sa onima koje bi neki drugi autor svakako izostavio, i namesto njih portretirao neke druge… Ovo je, dakako, „ugrađena nesavršenost“, ona koja čuči u prirodi stvari, i teško je zamisliti da bi mogla biti izbegnuta: važno je izbeći šlampavost, egzibicionističku proizvoljnost i ispraznu fanfaroidnost olakih prosuda/presuda, i reklo bi se, suma sumarum, da je Jovanovu to uspelo, i da zato može spokojno da stane iza ovog izbora iz privatne galerije mitova, sa pravom uveren da takva kolekcija može da zainteresuje i nekoga drugog, makar tako što će ovaj „polemički“ sastaviti neku svoju…
Iz potpisnikovog ugla, Jovanovljevom bi se izboru mogla zameriti pre svega stanovita „konzervativnost“, odnosno apsolutna prevaga (pop)kulturnih artefakata početka i sredine veka, i to do granice neshvatljivog medijskog ignorantstva (pošto se ne radi o neznanju, može se raditi samo o – zbunjujućem – stavu): Mapeti su, recimo, jedini likovi u ovoj zbirci koji su inokosan proizvod TV-medija, kao po mnogo čemu centralne činjenice druge polovine XX veka; nema, recimo, ni odavno klasičnih i opravdano „kanonizovanih“ Montipajtonovaca, a kamoli Simpsonovih, Bivisa i Batheda – koji bi lepo „pasovali“ među Čudovišta, he-he… – a da se i ne govori o anoreksičnoj Ali Mekbil, toj pljuvanoj i obožavanoj ikoni low–fat, no–smoking i politically correct vremena devedesetih… Ili, pak, o bucmastoj Bridžet Džons, onako engleski nadrndanoj na štrkljaste američke štreberke (kojima potajno zavidi), na koje, srećom, nikada neće ličiti? Takođe, sudeći po onome čega nema u ovoj knjizi, rokenrol – u smislu mnogo širem od pukog zavijanja gitara i pratećeg vitlanja kosurdačama – kao da se nije desio u XX veku. No, sad je i prikazivač upao u zamku pravljenja „kontraspiskova“, pa je bolje da se ovde zaustavi da samome sebi ne zaliči na „viteza svađalicu“, kako je Jovanov okrstio Paju Patka, za kojeg sa razložnim simpatijama kaže da je „vitez površnosti i besposleno gunđalo (koje) ubedljivo, ponosno i u ime svih nas ističe zastavu spasonosne neodgovornosti pred surovim i uvek neprijateljskim životnim okolnostima“. A ta će nam zastava, bogme, možda tek svojski zatrebati u neprozirnom lavirintu XXI veka, ne zvao se ja…
