Ko tereti Đukanovića

Mehanizme šverca cigareta i imena osumnjičenih aktera apsolvirali su gotovo svi. Već sedam godina italijanski mediji iznose detalje o ovom unosnom biznisu i to na osnovu informacija koje su procurile (tj. kupljene) iz policije i sudova, ali i iz poverljivih izveštaja skupštinske komisije za borbu protiv mafije.

Kvalitativni pomak je, međutim, nastupio prošle nedelje kada je udarnu vest činilo „upisivanje u registar osoba pod istragom“ predsednika Crne Gore Mila Đukanovića. Postupak pravosudnih organa iz Barija, koji je čak bacio u drugi plan istorijsko pristupanje Rusije NATO-u, preti da uzdrma Crnu Goru do temelja jer se ne radi o običnoj medijskoj aferi. Prema rečima ljudi iz DIA-e (Direzione investigativa anti-mafia), specijalne službe koja s finansijskom policijom vodi trogodišnju istragu, predsednik Đukanović, zajedno s nekoliko sadašnjih i bivših saradnika, osumnjičen je za „mafijaško udruživanje u cilju međunarodnog šverca cigareta u periodu između 1990. i 2000. godine“. Iz dokumenata koje je početkom marta javnom tužiocu u Bariju prezentirala DIA i koje je ugledni nedeljnik „Panorama“ delimično obelodanio, Milo Đukanović nije samo osumnjičen da pripada kriminalnoj organizaciji već da je njen politički mentor i šef. Prema pisanju „Panorame“, koja je uvek vrlo dobro informisana (ali ne zato što je vlasništvo premijera Berluskonija), krivični postupak protiv predsednika Crne Gore formalno je ozvaničen nakon što je Ministarstvo spoljnih poslova Italije indirektno aminovalo akciju: protumačeno je da Đukanović ne uživa imunitet koji je međunarodnim konvencijama predviđen za šefove država. Drugim rečima, izvori iz DIA-e tvrde da upis u registar nije baziran na novim saznanjima već na sazrevanju političke volje u Italiji da se šverc zaista zaustavi a krupni bosovi izvedu pred lice pravde

Prosečan Italijan uopšte nije iznenađen pokrenutim postupkom protiv Đukanovića, već se pita zašto se to nije desilo i ranije. Donedavno se smatralo da je šverc cigareta socijalni amortizer kako u Crnoj Gori tako i u siromašnoj regiji Pulja, tj. fenomen protiv koga je besmisleno boriti se. Međutim, došlo je do značajnog preokreta kada je italijanski zakonodavac organizovan šverc kvalifikovao kao mafijašku aktivnost, dakle ne kao običan kriminal, i time pokrenuo ceo državni mehanizam (vidi antrfile – Novi zakon).

SUDIJA I HAPŠENJA: U slučaju Đukanović rad istražnih organa koordinira Đuzepe Šelsi, jedan od najiskusnijih i najupornijih boraca protiv organizovanog šverca cigareta i droge a država mu je stavila na raspolaganje dve hiljade operativaca raznih profila. Povod za energičnu akciju države je inače smrt dvojice mladih policajaca koji su stradali u jurnjavi za švercerima pre dve godine. Ovaj tragični momenat označio je početak definitivnog obračuna a od tada su Šelsijevi ljudi uhapsili 1900 pripadnika organizacije i 45 krupnih bosova a poslali su vojne brodove na ivicu crnogorskih teritorijalnih voda. Akcija (s nimalo maštovitim imenom „Crna Gora“), koja uključuje rad istražnih sudija iz Barija, Lećea, Milana i odvija se u desetak zemalja, približava se kuliminaciji.

Sudija Šelsi zasad nije davao javne komentare o toku istrage, iako se saznalo da je vrlo besan što poverljive informacije cure iz suda. Uzaludni su bili svi pokušaji „Vremena“ da stupi u kontakt s osobom koja praktično živi izolovana s porodicom, niko ne zna gde stanuje niti njen broj telefona a čuva je tridesetak članova obezbeđenja. Međutim, novi detalji su izronili iz kancelarije istražnog sudije Danijele Rinaldi, koja zajedno sa Selsijem radi na slučaju: sumnja se da mafijaška organizacija ima četiri nivoa a Đukanović navodno predstavlja prvi i osnovni. Narednih nedelja rad istražnih organa biće koncentrisan na rekonstruisanje kretanja prljavog novca čime bi istraga bila kompletirana.

Šta čine saznanja italijanske policije, kako se do njih došlo i da li se približava trenutak kada će biti obelodanjena? Upućeni tvrde da su dokumenta vrlo precizna u opisivanju modaliteta šverca duvana u Evropsku uniju. Navedena su konkretna imena firmi, njenih direktora i vlasnika, policajaca, političara, mafijaša. U posedu policije su i hiljade stranica sa transkriptima prisluškivanih telefonskih razgovora i na kraju izjave svedoka i „pokajnika“ (bivših mafijaša koji sada sarađuju s državom). Uostalom, opšte je poznato da karabinjeri već godinama vršljaju po crnogorskoj obali maskirani u turiste snimajući mikrokamerama dokove Bijele, Zelenike i Bara odakle kreću put Italije moćni gliseri s cigaretama.

Ukratko, slika koju daju italijanski policajci je frapantna, ali dok se sve ne objavi, mnogo toga ostaje u domenu nagađanja.

Sigurno je ipak da je biznis s cigaretama počeo da se ruši kao kula od karata maja 2000. godine i to hapšenjem u Cirihu Đerarda Kuoma, koji je bio jedan od glavnih aktera. Praćenje i prisluškivanje Kuoma trajalo je pune tri godine a tada je Masimo Bruti, pomoćnik italijanskog ministra unutrašnjih poslova, izjavio da je prikupljeno veoma mnogo informacija o mehanizmima i učesnicima biznisa što će biti obelodanjeno u odgovarajućem trenutku. Hapšenje Kuoma i još 480 pripadnika Svete ujedinjene krune predstavljalo je tada samo početak velike operacije koja nakon dve godine verovatno ulazi u završnu fazu. Ovaj Napolitanac, inače bivši taksista, uz zaštitu švajcarskih i italijanskih političara i sudija, bio je zadužen za kupovinu cigareta i pranje novca dok se njegov partner Franćesko Prudentino bavio operativnim delatnostima s bazom u Crnoj Gori.

Odmah nakon Kuoma u Solunu je uhapšen i sam Prudentino, čija se slika na poternicama dugo nalazila pored fotografije neuhvatljivog bosa nad bosovima Bernarda Provencana.

Tada je Del Turko, ministar finansija a prethodno dugogodišnji šef državne agencije za borbu protiv mafije (dakle najupućeniji u materiju i osoba bez mrlje u prošlosti), presrećno komentarisao: „Ako gospodari šverca u Mediteranu, Prudentino i ostali, budu sarađivali s italijanskim sudskim organima, biće zanimljivih vesti…“ Duboko uvaljen u kožnu fotelju u svojoj rimskoj kancelariji dizao je pri tom pogled ka nebu kao da se moli za božju pomoć i tvrdio: „Za početak predviđam zemljotres u Crnoj Gori. Vlada će biti oborena a predsednik Milo Đukanović će se loše provesti. Jer, vidite, bez Đukanovića ne bi bilo Prudentina, najmoćnijeg, najbogatijeg i najopasnijeg švercera na Mediteranu. S druge strane, bez Prudentina ne bi bilo Đukanovića“, govorio je Del Turko pre više od dve godine. I na kraju: „Ako Prudentino ne bude sarađivao, Đukanović će biti u velikim nevoljama jer jedna dobra istraga lako će utvrditi povezanost među dvojicom. Na primer, putem snimaka telefonskih razgovora…“, izjavio je Del Turko. Inače, valja napomenuti da je Prudentina uhapsio pomenuti sudija Šelsi.

NAPAD, ODBRANA, ŠPEKULACIJE: Prve optužbe na račun crnogorskih vlasti čule su se u italijanskom parlamentu još davne 1995. godine: „Američke multinacionale Philip Morris i Reynolds preplavile su Crnu Goru cigaretama pothranjujući zajedno s lokalnim vlastima i italijanskim mafijašima šverc prema zemljama EU, naročito Italiji“ – stajalo je u izveštaju državne komisije za borbu protiv mafije. U novijem dokumentu komisije (koji nosi datum 13. jul 99), pred italijanskim parlamentom se konkretnije pominje umešanost „visokih zvaničnika Crne Gore i Albanije u verovatno najvećoj kriminalnoj organizaciji s kojom se Evropa suočava u poslednjih 50 godina“.

Aferu Đukanović su pomno pratili gotovo svi italijanski listovi, državne i privatne televizije, a simptomatično je da novinarske istrage često idu za nijansu ispred zvaničnih.

RAI je poslao svoje izveštače u Podgoricu, a rimska „Republika“ smatra da su italijanski pravosudni organi zatvorili Đukanovićev put ka Evropi. Najzanimljiviji su naslovi tipa: „Svi putevi vode ka Milu“ ili „Mafijaški bosovi govore – Crna Gora se trese“. Nakon prvobitnog šoka, izgleda da se i crnogorska propagandna služba aktivirala: Đukanović je u intervjuu za italijansku TV stanicu Kanal 5 energično odbacio sve optužbe o umešanosti u šverc cigareta dajući politički dimenziju aferi i zamerajući italijanskoj policiji to što je nesposobna da spreči sverc i što odgovornost prebacuje na Crnu Goru. U intervjuu za RAI, Đukanović je bio znatno mekši objasnivši da je tranzit cigareta u Crnoj Gori legalna aktivnost, kao i to da je njegova zemlja bila pod sankcijama, imala 100.000 izbeglica pa je morala da se snalazi kako je znala i umela. Već iz njegovih prvih izjava nazire se da će koristiti taktiku diskreditacije „pokajnika“, koja se u dosadašnjim sličnim suđenjima italijanskim političarima pokazala relativno uspešnom.

Pošto su dosadašnja saznanja policije bila povod samo za političku osudu, ali ne i za ozbiljan sudski postupak, postavlja se pitanje da li izjave svedoka mogu da budu presudne u eventualnom procesu „italijanska država protiv Mila Đukanovića“?

Upućeni su ubeđeni da je istraga dobila poseban impuls baš hapšenjem važnih aktera, odnosno, da su se obistinile Del Turkove molitve: bosovi su počeli da pevaju. Navodno, ključni svedoci u istrazi protiv predsednika Đukanovića su Srećko Kestner (uhapšen prošlog novembra na italijansko-švajcarskoj granici) i pomenuti Đerardo Kuomo i Ćićo Prudentino kojima je država za uzvrat obećala smanjenje kazne za trećinu i blaže zatvorske uslove… Tu je, naravno, i prvi „pokajnik“ Benedeto Stano, koji je prvi izjavio da je don Ćićo Prudentino dobar prijatelj Mila Đukanovića, a na osnovu njegovih priznanja svojevremeno je na aerodromu u Bariju uhapšen komandir barske stanice policije, Vaso Baošić.

Ipak, mnoge špekulacije koje se provlače kroz novine i u kojima se pominje da je Prudentino navodno finansirao izgradnju vodovoda u Podgorici ili da je poklonio automobile crnogorskoj policiji ili čak da je prisustvovao sednicama vlade i ručkovima, mogu da budu kontraproduktivne jer dezavuišu ostale čvršće dokaze i izjave. Sudije u Bariju su svesne da će osumnjičeni pribeći oprobanoj taktici diskreditacije „pokajnika“, inače prilično nepouzdanih tipova, i zbog toga je njihov rad toliko dug i detaljan. Takođe ne žele da im se ponovi situacija iz 1999. godine kada je pozivanjem na imunitet pušten iz zatvora tadašnji crnogorski ministar inostranih poslova Branko Perović. Ovaj incident je brzo zataškan iako se nije radilo o običnom spletu okolnosti, s obzirom na to da je intenzivno praćenje i prisluškivanje članova crnogorske vlade počelo još jula 1997. Tada su napolitanski mafijaši detaljno objasnili istražnim organima sve mehanizme šverca cigareta. Perović je tom prilikom osumnjičen za saučesništvo s napolitanskim klanom Macarela, a sudu su dostavljena akta od 4000 strana, među kojima i transkriptii brojnih telefonskih razgovora Perovića i Napolitanaca o cigaretama. Pošto se Perovićevo hapšenje i oslobađanje desilo nekoliko sedmica nakon kraja bombardovanja Jugoslavije, komentar najgledanijeg Kanala 5 bio je krajnje ciničan: „Sad nam je jasno zašto je na tako dobrom italijanskom jeziku branio stavove Crne Gore tokom bombardovanja NATO-a.“

Među materijalom koji je na raspolaganju istražnog sudije iz Barija Danijele Rinaldi jeste i snimak telefonskog razgovora na relaciji Lugano–Bar od 7. novembra 96. između pomenutog bosa Đerarda Kuoma i njegovog vojnika Santa Vantađata (koji je kasnije ubijen), u kome se komentariše povoljan ishod crnogorskih izbora i unapred slavi ulazak nekoliko „prijatelja“ u vladu. Takođe, u sudskim spisima je stenogram telefonskog razgovora mafijaša Neda Kaneve i Anđela Nanonija od 7. jula 1996. u 20 sati i 34 minuta, prilikom kojeg se izražava nada da će „njihova veza uspeti da obezbedi od predsednika Đukanovića licencu za uvoz cigareta u Crnu Goru“.

Inače, paralelno s operacijom „Crna Gora“, Evropska unija (s Italijom na čelu) pokrenula je pre dve godine tužbu protiv američkih multinacionala Reynoldsa i Philipa Morrisa zbog pospešivanja šverca cigareta. Ove firme se terete da svesno snabdevaju mala tržišta poput Crne Gore i Albanije nesrazmerno velikim količinama cigareta. Naravno, one završavaju u Evropskoj uniji, a da za njih nije plaćena carina, čime je ona oštećena za desetine milijardi dolara. U tužbi se ilustrativno navodi podatak da u minijaturnu zemlju poput Crne Gore godišnje stižu tolike količine cigareta koliko iznosi potrošnja Italije i Nemačke zajedno. Imajući u vidu i ovaj važniji proces protiv multinacionala duvana, kojim se nišani pravo u centar problema (kada bi prestale da prodaju švercerima, njih ne bi ni bilo), svedočenja Prudentina i Kuoma dobijaju dodatnu važnost, a Milo Đukanović na kraju priče može da ispadne samo kolateralna šteta.

REAKCIJE: Svi pokušaji crnogorskih zvaničnika da loptu prebace s prava, odnosno kriminala, na politički teren za sada su bezuspešni. Pozivanje na „bilateralne sporazume, dobru saradnju, dodeljivanje komplimenata crnogorskoj politici“, kao i zahtevi da se javno objave, odnosno dostave zvaničnim putem informacije koje optuzuju crnogorske funkcionere, ocenjeni su samo kao prazne priče i kupovina vremena. Uostalom, da Italijani veruju da u Crnoj Gori postoji pravna država vredna poštovanja i da nisu ubeđeni da se odatle minira njihov državni budžet, ne bi ni počinjali istragu. Uostalom, sudstvo u Italiji je nezavisno (što potvrđuju brojni procesi protiv premijera Berluskonija), a i da nije, trenutno su na vlasti oni koji su pre dve godine zahtevali intervenciju ratne mornarice na ulazu u bokeljski zaliv jer se ovakva taktika sprečavanja šverca svojevremeno pokazala uspešnom u Albaniji. Stoga crnogorski MIP, ministar pravde Šturanović i državni tužilac Vukčević uzaludno očekuju zvanične informacije i objašnjenja. Takođe, svi su ostali ravnodušni na zamerke Filipa Vujanovića o neprimerenom odnosu prema predsedniku jedne republike, već nagađaju da li bi Đukanović mogao da bude uhapšen prilikom prvog sledećeg putovanja u inostranstvo. Sam Del Turko je cinično komentarisao da bi rad crnogorske parlamentarne komisije zadužene da ispita navode iz zagrebačkog „Nacionala“ bio uspešniji da ju je vodio Milov brat Aco Đukanović.

Možda u Crnoj Gori, naročito oni alavi na pare, nisu shvatili da je Italija, u odnosu na period pre deset godina, postala ozbiljna i odgovorna država. Istovremeno, greše oni koji misle da Italija želi da sruši poredak i suverenitet Crne Gore: naprotiv, želi prosperitetnog suseda koji neće ugrožavati italijansku ekonomiju i društvo. Uostalom, država nema nikakvih obaveza, osim onih koje su vezane za njene poreske obveznika (i glasače), a tu je matematika prosta: ako se ne naplati carina na uvoz cigareta, onda će prosečni Italijan morati da plati veći porez.