Priču o književnosti nastaloj u američkim zatvorima među osuđenicima na smrt valja započeti s prvim od njih. Gary Gilmor, prvi čovek koji je likvidiran posle ponovnog uvođenja smrtne kazne u SAD, bio je vrlo neobična, umetnički nadarena osoba. Mada je više od polovine života proveo u zatvoru, u njemu je proučavao književnost, razvio svoj talenat, počeo da piše poeziju, čak osvajao nagrade. To su i bili glavni razlozi zbog kojih je ranije pušten: da bi pohađao umetničku školu. Njegov život poslužio je kao osnova za remek-delo savremene američke literature (nagrada Pulitzer), knjigu The Executioner’s Song poznatog pisca Normana Majlera, kome je Gilmor dopustio kompletan uvid u svoj život pošto je sam zahtevao da ga se liši, odabravši streljački vod. To je istinita i potresna priča o pokušaju jednog čoveka da se reintegriše u društvo nakon što je veći deo života proveo iza rešetaka.
VODIČ KROZ PAKAO: Primer kako meditacija i budizam (sasvim netipično za jednog crnca) mogu promeniti život, čak i u najgorim mogućim životnim uslovima, daje nam Jarvis Jay Masters u svojoj knjizi priča Finding Freedom: Writings from Death Row. Ovaj osuđenik je u zatvoru doživeo duhovnu transformaciju i našao slobodu. Njegova knjiga nas upućuje i na zapitanost o tome nismo li svi mi, bez obzira na to koliko smo na slobodi, sami odgovorni za ono što ćemo učiniti od života.
Aktivista protiv smrtne kazne Jan Arriens pripremio je zbirku pisama i ostalih zapisa koje su mu ostavili osuđenici na smrt Welcome to Hell: Letters and Writings from Death Row gde verno dočarava svakodnevni život tih ljudi te skida svaku iluziju o humanosti smrtne kazne. Kako navodi sestra Helen Prejean, autor čuvenog Dead Man Walking, u predgovoru: „Uzmite ovaj vodič kroz pakao, vođen onima koji ga poznaju: samim zatvorenicima“. Arriens daje jedinstvenu priliku tim nesrećnim muškarcima i ženama da progovore, da dokažu (ma koliko veliki zločinci mnogi od njih bili) da su i dalje ljudi.
Spisateljica Bell Gale Chevigny, bivša učiteljica u zatvoru, priredila je antologiju Doing Time: 25 years of Prison Writing, za koju je dobila nagradu Pen American Center. To je antologija u koju su uvršteni radovi 51 pisca osuđenika, gde se mogu naći bajke, poezija, pisma, eseji, proza. Ovi književnici su svedoci onakvog sveta koji većina nas ne želi da vidi iako je literatura nekih od njih na iznenađujuće dobrom, vrhunskom nivou. Ovo je antologija koju svi zainteresovani za pitanja smrtne kazne ne bi smeli propustiti.
Svakako najpoznatiji osuđenik i najbolji pisac među njima jeste Mumia Abu Jamal: crni novinar osuđen na smrt zbog ubistva policajca (i to, tačno na prvu godišnjicu ubistva Johna Lennona od strane Marka Davida Chapmana, koji je tim suludim činom „samo želeo da se proslavi“, a koji je i dalje u zatvoru). Jamal je te 1981. izabran za predsednika udruženja crnih novinara. Bio je član pokreta Crni panteri, a za njegovo oslobođenje postoji snažan međunarodni pokret. Čuveni su protesti u Filadelfiji sa sloganom „Oslobodite Mumiju!“ Milioni ljudi širom sveta veruju kako nije kriv. Osuđen je 1982, ali presuda do danas nije izvršena.
VERA I SMISAO: U zatvoru se bavio pisanjem kritičkih tekstova, eseja o američkom pravnom poretku, sudstvu, cenzuri. Prva njegova knjiga, u kojoj su skupljeni ti tekstovi, izazvala je pravi šok i bila prodata u više od 80.000 primeraka. Taj „poučni pregled zatvorskog života“ nosi naslov Live from Death Row i predstavlja iskustva čoveka koji je shvatio da više nikada neće izaći živ iz zatvora. Knjiga se pojavila 1995. godine izazvavši brojne kontroverze o rasizmu i političkom sistemu širom Sjedinjenih Država. Zadivljuje činjenica da Mumija najmanje govori o sebi i svom slučaju tako da mu se ne može spočitnuti lični ressantiman.
Pošto je prva knjiga doživela uspeh, nastavio je da piše. Jamal u drugoj knjizi postavlja prava filozofska pitanja, pojačava društvenu kritiku i otvara teme vere i smisla. Kritičari smatraju da je nakon petnaestak godina grozničavog iščekivanja sopstvene egzekucije, što nije najprijatnija stvar koju možete zamisliti, crni novinar nagrađen nepatvorenim duhovnim buđenjem, što se vidi sa stranica Death Blossoms: Reflections from a Prisoner of Conscience.
Jamal je 1994. pozvan da piše političke komentare za emisiju All Things Considered na nacionalnom radiju. Većina tih priloga nikada nije objavljena (između ostalog i zbog pritisaka senatora Boba Dola), ali su oni sakupljeni, zajedno s njegovim ostalim tekstovima (ukupno 75), u novoj trećoj knjizi s jasnom aluzijom u naslovu: All Things Censored gde na jednom CD-u Mumija sam čita svoje komentare. Naglasak se sve više stavlja na kršenje osnovnih ljudskih prava u Americi, uz primetnu ironičnu notu. Sve tri knjige prevedene su na sedam jezika.
Još jedan bestseler koji stiže direktno iz zatvora, mada je ovog puta reč o autobiografiji, dolazi od bivšeg bokserskog šampiona Rubina Cartera. On je 1974. objavio neobično uzbudljivu biografiju The 16th Round kojom je na sebe i svoj slučaj trenutno privukao međunarodnu pažnju. Godinu dana posle toga, Bob Dylan mu je posvetio pesmu Hurricane. Istina, Carter nije osuđen na smrtnu kaznu (za dlaku je umakao), već na „samo“ tri doživotne robije. Ipak, temu smrtne kazne nedavno je imao prilike da razmatra s bivšim predsednikom SAD Bilom Klintonom. O njegovom životu snimljen je i uspešan film, s Denzelom Washingtonom u glavnoj ulozi.
ŽANROVI: Iako je u svim ovim delima tema jedinstvena – literatura o zatvorenicima osuđenicima na smrt, žanrovi koji se njom bave su brojni. Možemo naći epistolarnu književnost, publicistička dela zasnovana prevashodno na faktima, „pravu“ književnost koju su stvarali sami zatvorenici, kao i autobiografske spise najpoznatijih osuđenika. Sve te knjige podjednako pozivaju da se još jednom razmisli o onome šta je do takve, hajdemo reći, književnosti, dovelo. Breton je pisao da je oslobođenje duha moguće i u okovima, i to nije upitno. Sporno je da li je potrebno vršiti, često brutalne egzekucije i nad, neretko, maloletnim licima da bi se došlo do takvog „oslobođenja“. Vergilije je opominjao: „Čuvaj se Danajaca i kad darove donose“. Mogli bismo parafrazirati: čuvaj se humanista koji svoje ljude šalju na Old Sparky (električnu stolicu). Ako je cena tome da ostanemo bez tzv. zatvorske književnosti, neće biti previsoka.
Smrtna kazna i dalje je na snazi u 86 zemalja. Najpoznatije među njima svakako su Kina i Sjedinjene Američke Države. Posebno je zanimljiv slučaj SAD. Naime, 1972. smrtna kazna bila je ukinuta, ali je nakon slučaja Gilmor, ponovo vraćena 1976. Danas ona važi u 38 od 50 američkih saveznih država. Tempo izvršavanja kazne tokom ove dve i po decenije ponegde dramatičano raste.
Najveći protivnik smrtne kazne je Evropska unija (EU). Ni u jednoj njenoj zemlji ona nije na snazi, a koliko se u Evropi to pitanje smatra značajnim, najbolje govori podatak da je to jedan od najbitnijih uslova koje novi kandidati za prijem u Uniju moraju da ispune. Unija redovno izražava „duboku zabrinutost“ zbog porasta egzekucija u SAD. Ovakvom negodovanju svakako doprinosi podatak da bivaju pogubljeni čak i osuđenici koji su u trenutku izvršenja dela mlađi od 18 godina! Takva procedura se smatra čistim kršenjem opštevažećih međunarodnih normi i konvencija ljudskih prava, čijim se najvatrenijim zaštitnikom, paradoksalno, smatraju upravo Sjedinjene Države. Zbog takvog nepromenjenog stava, Savet Evrope je Americi skoro ukinuo status stalnog posmatrača u toj instituciji.
Godine 1999. u SAD je pogubljeno 272 ljudi, dok je godinu dana kasnije taj broj iznosio 214 osoba. Tumačenja ovog relativnog pada sasvim su protivrečna: dok jedni tvrde kako je to rezultat uporne borbe raznih organizacija za ukidanje smrtne kazne i nevoljnosti sudija da je donose, zagovornici drakonskog kažnjavanja smatraju kako im upravo ta činjenica ide u prilog. Naime, stopa najtežeg kriminala je smanjena. Rekorder po broju ubistava je, tradicionalno, država Teksas u kojoj su 2000. smaknuta 34 osuđenika, dok je taj broj godinu pre toga iznosio 48 osoba pa je 2000. primat preuzela Oklahoma. Teksas je jedna od samo tri države (od 38) koja ne priznaje institut Life without Parole. Zanimljivo je to da je najveću „produktivnost“ ispoljio sadašnji američki predsednik dok je boravio na mestu teksaškog guvernera. Za četiri godine zabeležio je 152 egzekucije.
Treba napomenuti i načine izvršenja death penaltyja: samo su dvojica od ponovnog uvođenja smrtne kazne (među kojima i Gary Gilmor) izašla pred streljački vod; troje je obešeno; jedanaestoro je ugušeno otrovnim gasom; 146 osoba je selo na još aktivnu električnu stolicu, a najčešći način pogubljenja, u čak 610 slučajeva (ili 79 odsto), bio je ubrizgavanje smrtonosne injekcije.
Ilustrativan je i podatak da su lokalne vlasti države Virdžinija dozvolile rok za iznošenje novih krucijalnih dokaza o nevinosti osuđenika na smrtnu kaznu od svega 21 dana! Ta odluka izazvala je novu buru širom SAD jer je to negativni rekord u zemlji. Predlog da se on produži, makar na 45 dana – odbijen je.
Živimo u svetu koga bismo mogli nazvati pijanim od nacionalizma. Ali nije uvek bilo tako. Naši preci živeli su u drugačijem svetu gde je nečija vera, klasa ili plemenska pripadnost formirala najdublja značenja samoproširenja i gde su granice izgledale iznenađujuće poroznije nego što su to danas.
Sredinom XVIII veka, oni koji su živeli u velikim evropskim gradovima kretali su se lako i udobno između Bona i Pariza ili Londona i Beča. Ta je elita čitala na latinskom, govorila na francuskom i oslovljavala konobare možda na engleskom ili nemačkom jeziku.
Oni iz siromašnijih klasa (ogromna većina), govorili su, pre nego čitali, svojim lokalnim jezikom dok su princeze crkve ili otmenosti govorile dosta drugačije.
Istovremeno, u prilično udaljenom svetu, Otomansko carstvo držalo je tri kontinenta, trgovci i učenjaci putovali su između Kordobe i Timbuktua s istom lakoćom kao i nihovi evropski savremenici. Obično su pisali na arapskom, dok su govorili stotine drugih jezika. Sebe su shvatali kao faktore svetskog poretka, određene verom, znanjem i sposobnostima.
Ako se sada pogleda pokretnost tih ljudi, današnje doba, određeno granicama i sferama političkog uticaja i rivalstva, izgleda uistinu rigidno. Nije da bojimo te dane ružičasto, to je takođe bilo doba nezauzdanog ropstva, kmetstva, kao i potlačenih klasa, samo je zanimljivo pogledati svet koji nije načinio konkretnom ideju nacionalizma kao ključ ljudske egzistencije.
Danas kada ekonomske sile globalizma konzumiraju čitave zajednice za pohlepna tržišta, takođe je zanimljivo da ova lakoma vrsta internacionalizma (a to je zapravo to – internacionalizacija kapitalističke prevlasti) nije izlegla iole značajniju formu međunarodne solidarnosti i otpora toj novoj vrsti kolonijalizma. Snage iza novog kapitalizma prilično su male, dok su oni koji su, i koji će tek biti ugroženi novim izrazima eksploatacije – u većini. Ubeđen sam da naučena ideja nacionalizma preti rastom i razvojem ovog novog internacionalnog pokreta otpora.
Kada se misli o tome i pogleda preko granica rase, jezika, i da, čak i nacionalnosti, vide se milioni ljudi koji žive na zemlji s mnogo više sličnosti nego razlika. Često me pogađa to da je neretko više zajedničkog između prosečnog Amerikanca (da, crnog ili belog) i Iranca nego njih i njihovih političkih lidera. Mislite o tome. Prosečan svetski lider je mnogo obrazovaniji, putuje relativno često i ima kontakte na međunarodnom nivou. Prosečan radnik, bilo u Iranu ili u SAD, verovatno nikad nije bio van zemlje (osim ako ga njegove vođe nisu prisilile da se bori protiv drugih naroda). Milioni su ljudi u Pensilvaniji koji je nikad nisu napustili – i nikad neće.
Obične narodne brige su traženje, kupovanje ili moljenje za dovoljno hrane da se nahrani porodica, da deca dobiju pristojno obrazovanje i, možda, da zadrže posao koji će im obezbediti zaštitu i ostale neophodnosti za porodicu.
Još, tipični Amerikanac i Iranac mrze jedan drugoga iako se nikada nisu sreli. Oni su uslovljeni nacionalizmom i poštovanim medijima da reaguju – kao što je radio Pavlov – na lažni podsticaj.
Francuski mislilac Volter jednom je primetio da je „patriotizam poslednje utočište hulja“, zato što je živeo u kosmopolitskom svetu.
Ljudi sveta moraju da odluče šta su njihovi vlastiti interesi, ne interesi njihovih tzv. vođa i razviju globalne mreže i odnose koje će ih produbiti i obogatiti. Za lidere su lideri – u interesu bogatstva, globalista i onih koji ih plaćaju. Oni će manje brinuti o siromašnima, neuticajnima, radnicima i nesponzorskoj klasi.
Moguće je da mislimo iza i delamo iza nacija (svetske megakorporacije ovo rade generacijama, najmanje!). Ne samo da je moguće već neophodno, ako će globalno okruženje ikada preživeti, ako će ljudske patnje ikada biti spomenute i ako hoćemo svet vredan življenja. Moramo učiniti da se to dogodi.
Mumia Abu Jamal
