Pre nekoliko dana u Beču je završen jedan od najprestižnijih evropskih festivala Wiener Festwochen (Viner festvohen). Od 9. maja do 16. juna ostvareno je, u nekoliko programa, preko 50 umetničkih projekata. Pored standardne dramske i operske selekcije, bio je organizovan i forumfestwochen, program koji – putem radionica i razgovora, ali i prezentacije već ostvarenih projekata – stvara uslove za saradnju i razmenu među umetnicima iz Austrije i inostranstva. U okviru ovog programa bio je predstavljen i rad našeg poznatog likovnog umetnika Mrđana Bajića, njegov multimedijalni projekt Jugomuzej, a organizovan je i razgovor o savremenom srpskom pozorištu u kome su učestvovali Biljana Srbljanović, Nenad Prokić i potpisnik ovih redova.
U glavnoj selekciji ovogodišnjeg Wiener Festwochena mogla se uočiti jedna vrlo zanimljiva pojava: u dramskom programu – dakle, ne u operskom – bilo je čak nekoliko predstava u kojima je muzika bila najvažniji element, koje su obuhvatale čitave koncerte vokalne ili instrumentalne muzike različitih žanrova. Jedan od najboljih primera ovog originalnog prožimanja različitih umetnosti – koje se ne može podvesti ni pod operu ni pod operetu ni pod mjuzikl, ni pod neku drugu poznatu formu – bio je autorski projekt Buka vremena reditelja Sajmona Mekbarnija, poznatog Bitefovoj publici po čuvenoj predstavi Tri života Lusi Kabrol.
„ŠTIMUNG BEČKOG DRUŠTVA„: Osnovnu građu za ovaj autorski projekt pružila je dramatična životna i profesionalna sudbina velikog ruskog kompozitora Dmitrija Šostakoviča, čija je formalistička orijentacija u muzici nailazila na otpor zvanične sovjetske kulturne politike i koji je, i pored uspeha u inostranstvu (ili baš zbog toga), živeo i stvarao u nekoj vrsti unutrašnjeg egzila. U prvom, najvećem delu predstave pripovedaju se dramatični momenti iz njegove biografije; to „pripovedanje“ ostvaruje se kombinovanjem različitih medija i umetničkih postupaka – dokumentarni radio-zapisi, projekcije fotografija i filmskih snimaka, znakoviti scenski prizori zasnovani na igri svetlosti i tame, manipulaciji različitim objektima, koreografisanim pokretima izvođača. U drugom, kraćem delu Buke vremena nastupa Emerson String Kvartet koji, u diskretnoj „koreografiji“ Sajmona Mekbarnija, izvodi Šostakovičevu kompoziciju za gudače, Kvartet br. 15 u es-molu. Od onih kojima se ovaj vrlo zanimljiv Mekbarnijev koncept nije svideo mogla se čuti ironična primedba da je izvrstan koncert Emerson String Kvarteta bio sasvim dovoljan, odnosno, da je „vizuelizacija“ bila nepotrebna.
Iz nečega što bismo mogli nazvati dramski program u užem smislu izdvojilo se, u drugom delu festivala, nekoliko produkcija. Na prvom mestu treba spomenuti predstavu Anatol u režiji Lika Bondija, umetničkog direktora Wiener Festwochena (predstava je nastala kao koprodukcija festivala i Burgteatra). Ovaj poznati komad Artura Šniclera o avanturisti koji, u brojnim ljubavnim aferama, preispituje svoj identitet, verno odslikava štimung bečkog visokog društva s kraja XIX veka; ima tu i blaziranosti i melanholije i rezignacije i ironije i površnog salonskog raspoloženja i (psiho)analitičke vivisekcije erotskih potreba i bolnog suočavanja s osećanjem dosade, ispraznosti i nemoći.
Najznakovitiji zahvat reditelja Lika Bondija sastoji se u tome što je poslednja od sedam epizoda ove drame oštro razdvojena od prethodnih: ona se dešava u ogoljenom prostoru pozorišne scene, lišenom bilo kakvog dekora, a glumci nastupaju u savremenom kostimu. Ovo rediteljsko rešenje može da se tumači na različite načine, ali se čini da ono, u prvom redu, teži tome da oslobodi dramu njenog vrlo konkretnog miljea, da ukaže na univerzalnost Šniclerovih tema (rat polova, samoostvarenje kroz drugog, naličje strasti, čovekova nemoć da se odupre trenutnim senzacijama).
SCENSKA METAFORA: Ipak, snažniji utisak ostavlja prvi deo predstave koji se odvija u autentičnom salonskom ambijentu Šniclerove drame: u odličnoj igri celog glumačkog ansambla, predvođenog Mihaelom Martensom (Anatol) i Angelom Vinkler (Gabrijela i Berta), ostvarena je neprijatna atmosfera u kojoj se osećala sva grozničavost života svedenog na elementrane instinkte. Dekor čuvenog scenografa Rišara Peducija stvara dodatnu dimenziju: promene prostora ostvaruju se variranjem položaja nekoliko ogromnih paravana (predstavljaju zidove soba), što može da se shvati kao scenska metafora jednog života i sveta redukovanog na mehaničke promene partnera, variranje jednog istog obrasca u međuljudskim odnosima, manipulisanje ljudima kao predmetima.
Druga velika figura evropske režije prisutna na ovogodišnjem Wiener Festwochenu bio je Frank Kastorf, čijom se scenskom adaptacijom romana Majstor i Margarita Mihaila Bulgakova, rađenom u koprodukciji festivala i pozorišta Folksbine iz Berlina, i završio ovogodišnji bečki festival. U ovoj „monumentalnoj“ predstavi (traje četiri i po sata, ima izuzetno složenu, zahtevnu i skupu scenografiju) može se prepoznati glavna odlika rediteljskog prosedea Franka Kastorfa – njegova smela, radikalna i nadasve provokativna scenska inventivnost. Na planu forme, u ovoj predstavi se posebno izdvajala upotreba video tehnike; dve njene trećine odvijaju se u unutrašnjim delovima trodimenzionalno osmišljene scenografije tako da se ovi prizori isključivo prate putem video projekcije. Dakle, ako su radijski prenosi i koncertno izvođenje Šostakovičeve muzike predstavljali formalne osobenosti Mekbarnijeve predstave, onda su tu funkciju u Kastorfovoj imale video projekcije.
TELESNA IGRA: Ipak, najuzbudljiviji događaj druge polovine festivala bila je sjajna predstava jednog, bar kod nas, manje poznatog autora, holandske rediteljke Alise Zandvijk. Rediteljka koja se probila svojim radikalnim i smelim adaptacijama klasike, ovog puta je izabrala da, u koprodukciji Ro teatra iz Roterdama i bečkog festivala, postavi komad Porcija Kohlan savremene irske spisateljice Marine Kar. Pošto sadrže popularne teme problematičnih porodičnih odnosa, nasilja, usamljenosti i otuđenosti, komade Marine Kar svrstavaju u talas savremene britanske dramaturgije, iako oni, po nekim svojim odlikama, bitno odstupaju od prepoznatljive dramske poetike, na primer, Marka Rejvenhila. Tako se, recimo, Porcija Kohlan ne dešava u gradskom, već seoskom ambijentu, dok je njena realistička faktura ozbiljno „kontaminirana“ nekim oniričkim i fantastičnim elementima: u konkretnom slučaju, glavnu junakinju progoni duh njenog umrlog brata blizanca, jedine osobe s kojom je, u tom krajnje osujećujućem svetu, uspela da ostvari snažan emotivni odnos.
Predstava Alise Zandvijk odlikuje se temperamentnom, snažnom i naglašeno telesnom igrom glumačkog ansambla, maštovitim, raskošnim i uzbudljivim scenskim prizorima, promišljenim i tačnim ritmom. Kada se govori o vizuelnim rešenjima Alise Zandvijk, treba posebno naglasiti da njeni vrlo inventivni scenski prizori nisu neke jednoznačne metafore koje traže da budu dešifrovane; naprotiv, to su rešenja koja stvaraju krajnje slobodne asocijacije i tako najneposrednije i najsnažnije deluju na naša osećanja. Veliki broj prizora organizuje se oko jednog ogromnog stabla koje probija zid s malograđanskim tapetama i ispunjava ceo prostor scene; ovo sjajno scenografsko rešenje Tomasa Ruperta takođe stvara bezbrojne, čak potpuno različite asocijacije – pritisak porodičnog nasleđa od koga glavna junakinja ne može da se sakrije, prodor snažnih, opasnih i razarajućih instikata i osećanja u jedan zaparložen i skučen provincijski svet, itd… Za one koji ranije nisu bili upoznati s radom Alise Zandvijk, predstava Porcija Kohlan zaista je bila najprijatnije iznenađenje u završnici ovogodišnjeg Wiener Festwochena.
