Ni rat ni mir

Četiri čoveka putuju po Srbiji: Adnan Hasanbegović iz Sarajeva, Gordan Bodog iz Zagreba, Nebojša Jovanović iz Loznice i Saša Dujović iz Beograda. U okviru projekta „Otkud ja u ratu i kako ka trajnom miru“ u organizaciji Centra za nenasilnu akciju, ova četvorica ratnih veterana održali su ovog meseca četiri tribine u četiri regiona u Srbiji. Turneja je obuhvatila Inđiju, Niš, Novi Pazar i Kragujevac. Poslednja tribina je održana u „srcu Šumadije“ 24. juna u velikoj sali Doma sindikata.

Skup u Kragujevcu još pre početka mogao je da bude završen jer je grupa ratnih vojnih invalida pokušala da onemogući održavanje ove tribine. Veći sukob je izbegnut kada se pojavila policija koja je mirno intervenisala, pa je program mogao da počne po planu u 18 časova. Sala je bila poluprazna verovatno zbog velike vrućine, mada smo od ljudi iz grada saznali da su sve tribine u poslednje vreme veoma loše posećene jer se narod nekako usredsredio na preživljavanje i ne interesuje ga mnogo politika. Kao voditeljica se na bini pojavila Katarina Katić, bivša urednica na TV Globusu i novinarka glasila kragujevačke opozicije „Lid“. Ta činjenica je izazvala reakciju dopisnice Bete Olivere Tomić, koja je podsetila i obavestila prisutne o SPS ratnohuškačkoj prošlosti gospođe Katić. „To je skandal za Kragujevac“, rekla je uzbuđeno gospođa Tomić i iza toga je demonstrativno napustila salu. Ovakav početak je pomeo voditeljku, ona napravi kratak uvod, predstavi goste i program poče. Za razliku od prethodnih tribina iz ovog ciklusa opravdano je izostao Saša Dujović, a u publici su se čuli glasovi da on nije smeo da dođe u Kragujevac.

Kako god, prvi je o svojim ratnim iskustvima govorio gost iz Sarajeva kome je, kako je rekao, rat došao pod prozor, a da on toga nije ni bio svestan. Osetio je da se nešto približava, ali su mu tadašnji sukobi u Sloveniji i Hrvatskoj izgledali daleki i nije imao ideju da će se ubrzo naći na frontu oko Sarajeva. U ratu je proveo tri i po godine. Kada se našao u situaciji da učestvuje u borbama, okolnosti su ga prevladale: „Vremenom sam se navikao na front, bila je teška situacija, kad razmislim, imao sam, za razliku od onih u gradu, cigarete i neku platu.“ Kolega iz Loznice Nebojša Jovanović našao se u ratu zato što je dobio vojni poziv koji nije mogao da izbegne, u uniformi ondašnje JNA proveo je preko šest meseci na ratištima u Hrvatskoj. Kaže da se nikome nije išlo u rat, a kad su već tamo da nisu očekivali da će baš njihova jedinica učestvovati u borbi. Do toga je ipak došlo, ali je komanda bila loša, sve nekako kreni-stani, ljudi nisu znali na čemu su. Ovaj ratni veteran najveću frustraciju osetio je kada se vratio u Srbiju i video da u Beogradu ljudi normalno žive: „U Interkontinentalu sam video svoje vršnjake koji su opušteno igrali tenis i zabavljali se, dok smo se mi potucali po ratištima“, danas mirno o tome priča Jovanović.

Gordan Bodok se našao na drugoj strani fronta oko Karlovca i kasnije u Slavoniji i priznaje da je nekako bio zatrovan „opijumom ratnih zbivanja“ i čitavog ludila u koje je bio uvučen. Kaže da je na početku bio zbunjen i uplašen, da je mislio da se može racionalno ponašati u svom tom haosu. „Ali“, dodaje on, poslije nekoliko nedjelja prestalo me je bit’ strah i negdje sam uživao u onome što se zbiva.“

Drugi deo tribine odnosio se na postratni period, pa su se čula razmišljanja o tome da li je moguće preduprediti neki budući, eventualni sukob. Učesnici tribine su se složili da je neophodno što više razgovarati o greškama koje su učinjene, da je neophodno samoispitivanje i racionalno suočavanje s onim što je izazvalo krvoproliće. Gosti su sve vreme delovali iskreno, želeli su da kažu da su svesni svojih grešaka i da na svaki način pokušavaju svojim delovanjem, u šta spada i ova akcija, da i oni koji nisu direktno učestvovali u sukobima shvate koliko je to strašna i pogrešna stvar. Nebojša Jovanović se zapitao, sa istorijske tačke, šta je to trajni mir. On misli da je to utopija, ali poentira: „Džon Kenedi je bio ratni veteran i zalagao se za izbegavanje sukoba i rata u Vijetnamu, dok je Bil Klinton, koji je u mladosti bio antiratni aktivista, bezobzirno naredio bombardovanje Jugoslavije.“

Najuverljivije je delovao gost iz Zagreba koji je decidno izjavio, na pitanje iz publike da li bi opet išao u rat, da „nema šanse“ i da je zato sav svoj rad danas posvetio antiratnoj akciji. Sukobe i nasilje treba preduprediti, a kada do rata dođe, onda je već sve gotovo.

Publika je dobila mogućnost da učestvuje u dijalogu, pa su se čula različita mišljenja: od starijeg gospodina koji je skup shvatio kao mesto za utvrđivanje istorijskih istina i činjenica – „Zar je moguće da smo mi Srbi uvek za sve krivi i da li će meni gospodin iz Sarajeva da kaže da li Alija Izetbegović treba da ide u Hag?“, do lekara iz Kragujevca koji smatra da je Milošević kriv za sve i da je od njega sve počelo. Taj, treći deo programa, pretvorio se u tipičnu prepucavačku sesiju najviše zbog nesposobnosti voditeljke na samom početku da objasni ljudima da se ne radi o skupu na kome se piše istorija, već da je reč o specifičnoj razmeni iskustava i osećanja između običnog sveta koji se u jednom trenutku našao u „vrtlogu istorijskih zbivanja“.

Zato se dogodilo da neki iz publike postavljaju budalasta pitanja tipa „je l’ bi moglo ovo da se održi u Zagebu ili Sarajevu“, ili „koliko ste para dobili da ovo radite u Srbiji“. Gosti su se ipak odlično držali, sačuvali su prisebnost i mirno su pokušavali da odgovore na sva pitanja sasvim otvoreno, pokazavši da postratna trauma živi u onima koji izbegavaju da se na pravi način suoče s ličnom odgovornošću. Završni utisak je da samim tim što je ova tribina održana u Kragujevcu, a da nije prekinuta od strane potencijalnih „branitelja nacionalnih osećanja“ (kao što je to bio slučaj sa izložbom fotografija Rona Haviva u Užicu onomad), da neki pozitivni potencijal postoji u zemlji koja se još nije odredila prema užasima koji su se dešavali proteklih dvanaest godina. Akcija će na jesen biti nastavljena u Bosni, Hrvatskoj i Crnoj Gori.