Možda nam ne bi izgledali isto da smo sa njima sedeli sredinom pedesetih, da smo iz dana u dan pratili njihove odnose i šta govore kada su najgori, kao što ih čitamo i volimo po onome u čemu su najbolji. Možda će neki današnji pisci vremenom steći tu odmerenost skoro nalik na uzvišenost, negovanje svoga lika skoro kao obrazovanje kulta u antici, ili barem – što je najvažnije – obnoviti izvorni osećaj i pravu bliskost sa velikom književnošću. Sve se to može desiti, ali vernost Borislava Radovića svom pesničkom projektu i dvojici velikana – Vasku Popi i Sen-Džonu Persu – uz koje je sebe na neodoljiv način pripisao, neće zadugo biti nadmašena. Osim ako neki srpski profesor zainteresovan za modernizam i postmoderno doba ne otvori, ili samo pronađe, neku pukotinu i u toj vernosti.
Odbacivali su i najbolje pesme kao nedovoljno dobre – Lalić „Male ljubavi“, Radović čitavu pregršt svojih ranih „poetičnosti“, a uz Hristića je još tuga gusta kao najbolja grčka smola… Za razliku od njih moji književni drugovi i mlađi savremenici obično objavljuju sve, a često i više nego što su napisali. Između ostalog zato jer veliki pisci doba kojem pripada i Radović, zaokupljeni uvek sami sobom, nikada nisu trošili vreme čitajući ih pa su odrasli u lažnom utisku da sve može da prođe. Da vide šta će od njih ostati kad sklope oči – a biće i to, skorije no što se misli, očekuje i nada – veoma bi se iznenadili. Za to vreme, surova ruka Bore Radovića dopisuje svoje odabrane stihove, cinično, sa nekom jetkom grozom da jednoga dana osim onoga što je on hteo ne bude više ništa.
Radović malo popravlja neke ranije pesme i dodaje petnaest novih koje je od prethodnog izdanja iste knjige odabranih stihova objavio. Nove pesme su raspoređene između ranijih stihova kao da dopevava prošle trenutke svoje poezije. Stihovi iz različitih vremena živi su u pesniku, ali i mnogi odbačeni još uvek bi mogli da nađu snažan odjek, makar u ovom kritičaru. Najveći greh je taj da je za to vreme iščilela draž ponora koji je Rastko Petrović širom otvorio i koji su modernisti pedestih godina imali pred sobom kao najbolji zdenac vrhunski odgovorne pesničke slobode. Posle sloma ukusa i civilizacijske podloge na kojoj se on gradi, taj procep se neprestano sužavao i napokon je zasut kvazitradicionalnim trabunjanjem. Pesnici te epohe koju svi volimo skoro ništa nisu preduzeli da se to ne dogodi. Oni su bili zaokupljeni sobom.
Radović, međutim, još vodi dijalog između dobre versifikacije i velike gustine u slobodnome stihu, ali ko pročita u ovo izdanje unete pesme može uprkos razlici oblika da prati fini cinizam koji se jednako razvija. Da je Radoviću pedesetih godina neko rekao da će braniti Dučićevu lepezu, da li bi on u to ikada poverovao? On potvrđuje vrednost i smisao pesama i velikog pesnika, a usput i nekih običnih, malih stvari, i stihova o njima. Nema toga što ne može biti velika poezija, daleka od svake političke, medijske ili poetičke estrade, a uronjena u svoje vreme i bremenita komentarima koje bi neko drugo doba možda umelo bolje da čuje i više da ceni. To je ohola vrlina stiha: njime Borislav Radović svemu o čemu govori i što govori podaruje značaj i vrednost. Male ljubavi, opšta mesta, pesme kao zapisi…
Radovićeva poezija paradoksalnim šapatom ipak hoće da kaže: sve tu piše. Čitav raspon koji pesništvo može da obuhvati tu je na dohvat ruke i dok se prebire po mogućnostima stiha i pokazuje kako se izvrsnost ogleda u svemu, pesnik Borislav Radović jedino zaboravlja da nezadovoljstvo razvojem pesničkih stvari ispotiha uzima svoj danak. Ko još razume koliko se i kako ruga Borislav Radović? A ko to ne vidi u kusim rimama i pomalo gadnim temama, u dijalozima i posvetama, tome je uzalud da se nadahnjuje usmenom poezijom i oduševljava intertekstualnošću. Nije vrlina u svođenju pesnika na prošlo i bivše, već u čitanju onoga što on jeste i u čemu se pesnički ogledaju raskol i težina njegove savremenosti. Tek u rani zadatoj duboko iznutra modernistička sloboda postoji kao mačem razrezano klupko vezanog stiha. I posle svega takav „mač“ viri iz stihova Borislava Radovića, ali nema ko da ga, kao iz kamena, izvuče. Ovo je doba jedne drugačije puste zemlje…
Ali dok ređa svoje stihove, kao gospodar njihovog izbora, konačnog oblika i poretka, da li je Radović sasvim zadovoljan? Da li je dovoljno pisati odličnu poeziju, ili je onaj cinizam u narastanju plod nekog pritajenog nezadovoljstva? Da nije ispod svilene marame i uz čašu vina, između francuskih simbolista i uspomena, pomalo očajan ukus dostojanstva? Možda je uprkos svim vrednostima, i priznanjima koja stižu, negde u dubini duše tračak paklene svesti da je jedan projekat izgubljen? Pa je zato bolje ostati „dalek i sopstvenoj misli“, što je stih kojim Radovićeva poezija završava.
Da mu srce nije sasvim na mestu, pomisliće i pažljiv čitalac Radovićevih eseja i finih zapisa. U senci Vaska Pope i Sen-Džona Persa, govoreći dosta o drugima a pomalo o sebi, Radovićeva odbrana poezije hoće da na poseban način kaže kako se piše „da bi se živelo bolje“. Ali, ne može se to tako lako, jer eto gde sila teže vuče strmoglavo nadole: ko posle sebe vidi jedino potop, taj u potopu ništa ne vidi. I ako on nema poverenja da bi poneko mogao bolje od američkih profesora da (mu) ponešto objasni o stanju duha i savremene književnosti, zašto bi se iko njegovim zabludama i nelagodnošću u modernističkom stihu uopšte bavio? Poštovanje je uzajamno, ili ga uopšte nema, a pisci epohe kojoj pripada Borislav Radović brinući o sebi nastojali su da nadmudre sve okolnosti i prilike, pa su na kraju nadmudrili sami sebe. Lalić se, doduše, posvetio od pisma do kanona, a Hristić ne brinući mnogo o svome stihu; Popa je legenda, a u Miljkovića niko ne sme da dirne, ali je nesvršena stvar modernizma ostala uzaludna bitka. Ovo je doba restauracije, koga je briga kakvo je stanje imaginacije i slobodnoga stiha. Bora Radović je bolji pesnik od ovog doba koje je dočekao, ali nije bez krivice što je ono ovako. To ne smanjuje umetničke vrednosti poezije, niti remeti lepotu eseja, ali baca senku na celinu jednog projekta i književnog razdoblja.
