Jesen i zima nakon prošlogodišnjeg Budvanskog festivala prošli su bez ikakve pripreme za ovogodišnji program, neprimereno dosadašnjoj praksi najveće crnogorske i najvažnije letnje jugoslovenske manifestacije. Velibor Zolak imenovan je za v.d. direktora nakon pet meseci bezvlašća, krajem aprila. Do otvaranja 10. jula sačinjen je program od trideset umesto dosadašnjih pedeset dana, u kome je dominirao jeftiniji i organizaciono jednostavniji muzički program, umesto pozorišnog, kako je to bilo ranijih godina. Na račun Festivala je stiglo 80.000 eura od vlade Crne Gore ali nijedan cent od 100.000 eura koliko je obavezna da uplati Opština Budva, osnivač Festivala. Na otvaranju je izveden igrokaz Legenda o postanku Stevana Koprivice u režiji Egona Savina, a narednih dana još nekoliko programa od kojih predstava Pomiluj me grešnoga u režiji Gorana Bulajića i to, jedva, zbog muzike iz okolnih lokala.
Samo šest dana nakon početka, Budva Grad teatar je prekinut. „Zbog nedostatka novca“ objasnio je novinarima Velibor Zolak, koji je dve nedelje pre toga dao ostavku zato što stranka koja ga je imenovala za direktora više nije na vlasti. Mogućnost da će Festival biti nastavljen, nagovestio je predsednik Upravnog odbora Srđa Popović 18. jula, nakon što je Crnogorska vlada festivalu uplatila 30.000 eura. Festivalsku taksu, od 15 centi 22.000 gostiju, koliko ih je trenutno u Budvi, i dalje plaćaju. Naknadno uplaćen novac upotrebljen je za nastavak Festivala, nakon šestodnevne pauze. „Očekujemo nešto sredstava i od Skupštine opštine“ kaže za „Vreme“ Srđa Popović. „Sada nema direktora, potrebno je da nova vlast u Budvi formira novi Upravni odbor koji će imenovati direktora. Ako Opština odvoji novac, biće i nastavka.“
U Budvi se priča da je stradanje Grada teatra posledica urušavanja režima DPS-a u Crnoj Gori, i da oni koji su izgubili nastoje da na svakom mestu dokažu kako je nova vlast pogrešan izbog građana. Tako je doživljeno ovogodišnje povećanje cena smeštaja za goste Festivala (20-25 eura), što je bio jasan signal da više ne želi da sponzoriše Festival. Srđa Popović ne može da kaže „koliko u svemu ima politike, ali nesporazuma ima, i to na štetu ove manifestacije.“ Navedeni događaji , smatra se, mogli su se naslutiti još prošle jeseni kada je predsednik Saveta u dva mandata Milo Đukanović podneo ostavku. Ostavku je podnela i Branislava Liješević, dugogodišnji direktor Festivala, kada je privatno preduzeće, vlasnik tvrđave „Citadela“, na kojoj se odvijao najveći broj predstava, odustalo od saradnje a Don Branko Sbutega iz Kotora nije dozvolio, kako je rekao, dalju profanizaciju nekadašnjeg benediktinskog samostana, crkve Santa Marija u kojoj su priređivane izložbe.
Učesnici prethodnih programa tokom razgovora za „Vreme“ Festival nazivaju „pravim pozorišnim modelom koji je mogao biti uzor i drugima“ (Nikita Milivojević reditelj budvanskih predstava Banović Strahinja, San letnje noći, Karolina Nojber, Ivanov), nazivaju ga „našim pozorišnim Avinjonom“ (Nebojša Bradić, reditelj prošlogodišnje festivalske predstave Zločin na kozjem ostrvu i gostujućih predstava Prokleta avlija, Zlatno runo, Oliver Tvist), izražavajući rado da će se naći rešenje. Stevan Koprivica, pisac Legende o postanku, sumnja u to da Festival može biti reanimiran jer je to stvar volje i snage ljudi koji vode Grad teatar, a već na početku se pokazalo da ih nemaju.“
U Budvi se sećaju prethodnih godina i u njima nalaze i neke sličnosti s ovogodišnjom situacijom.
Najviše je osuđivan Trg pjesnika još davne 1987. zato što je, navodno, bilo „pokušaja pojedinaca da se pjesničke večeri pretvore u političke tribine za istupanje sa antikomunističkih pozicija.“ Kasnije je na meti bio Ljubiša Ristić koji je kao direktor grada teatra „tražio milijarde“ za predstave i koncerte. Zbog promene vlasti u Crnoj Gori januara 1989. godine, kada je Milo Đukanović pobedio Momira Bulatovića, tamošnja štampa je nagađala da će se „u raskoraku dva politička poimanja morala i sistema izgubiti Budvanski festival koji ranija državna crnogorska vlast nije volela, a nova nije imala ni vremena ni načina da mu se svestranije okrene i da ga pomene i podrži“. Festival je ipak ocenjivan visokim ocenama, premijera predstave Kanjoš Macedonović u režiji Vide Ognjenović je briljirala, pa je u takvoj atmosferi tvrdnja Narodnog pozorišta iz Podgorice da ih u Budvi neće zbog političkih razloga, zvučala deplasirano. „Pozvaćemo Crnogorsko narodno pozorište kad naprave dobru predstavu“, odgovorio im je Svetozar Marović. Opština je prihvatila da finansira Festival od boravišne takse, što je nagoveštavalo stabilnije materijalne prilike. U štampi je isticano da je „Budva postala letnji kulturni centar i stala uz bok Dubrovnika“.
Posle te godine nastaje manje-više stabilno vreme za Budva Grad teatar. Za v.d. direktora 1990. godine izabrana je Branislava Liješević, a za umetničkog direktora Milorad Vučelić. Istina, i novom timu se zamera da troši i da poziva koga hoće („Osnovni kriterijum za učestvovanje je kvalitet. Istini za volju, nismo pozvali ni neke ekstremiste: geslo nam je da oni koje zovemo moraju imati širinu koju i mi imamo“, govorila je Branislava Liješević). Savet Festivala 1991. godine napušta Dalibor Foretić, glavni urednik zagrebačkog nedeljnika „Danas“, zbog masovnog učešća Budvana na dubrovačkom ratištu. Finansijskih problema naravno ima, ali Festival uspeva da ih reši. U jednom trenutku je već legendarni Jezdimir Vasiljević spasio Grad teatar poklonivši mu dinare u vrednosti od 100.000 DM. Te godine, opština nije uplatila ni dinar za festival. „Predsednik opštine Budva je Miro Ivanović, on je čak i član Saveta Festivala, znači, naš prijatelj. Međutim, čini se da su se sve stvari otele kontroli. Sistem je, jednostavno, u kvaru, tako da niko ne radi svoj posao, nego se svi bave samo politikom“, govorila je Branislava Liješević. Iduće, 1993. godine, izabran je novi Savet sa Milom Đukanovićem, predsednikom Crne Gore, na čelu i članovima Svetozarem Marovićem, generalnim sekretarom vladajućeg DPS-a, Miloradom Vučelićem, direktorom RTS-a, i drugim.
Deseti Festival ocenjen je kao najbolji. „Ni na jednoj kafanskoj terasi nije bilo toliko publike kao na Citadeli“, izjavljivala je Branislava Liješević. Primedbe da se jedni isti umetnici pojavljuju u Gradu Liješevićka negira: „Mi biramo vrh!“ Jubilarni Festival koštao je 800.000 DM, što ga je učinilo najskupljom manifestacijom te vrste u SRJ. Sledi nekoliko godina tokom kojih Budva prednjači u realizaciji programa nad viđenim jugoslovenskim pozorišnim kućama. O Budvi se piše kao o „jednom od najznačajnijih pozorišnih centara u kome, s obzirom na konkurenciju“ a državi se zamera „što ništa ne čini kako bi se, pre svega materijalno stanje umetnika popravilo i kako bi mogli raditi i u Beogradu“ onako kako se to radi u Budvi. Tih godina, Trgu pesnika se zameralo da ima nesrazmerno mnogo učesnika iz Srbije. „Moramo prethodno da vidimo da li su srpski pesnici stranci, pa ako jesu, baš dobro što gostuju u Budvi, a ako nisu, ima li išta prirodnije da domaći pisci, pisci istog jezičkog područja, gostuju na Festivalu koji se organizuje u njihovoj zemlji?“ pitao je Radomir Uljarević, urednik književnog programa. Na četvorosatnoj sednici Saveta (predsedavao Milo Đukanović) u februaru 2000. godine, reditelj Blagota Eraković je zamerio „što od 1993. godine nijedan pisac,takođe ni glumac iz Crne Gore, nije dobio nagradu Festivala, što je ipak teško objasniti kada se zna da u Crnoj Gori ima dosta pameti“. Kamioni sa dekorom za predstave koji dolaze iz Srbije uz velike probleme prolaze u Crnu Goru. Smatra se da se nikada kao te godine nije nastojalo da Budvanski festival postane crnogorski. Oseća se dilema da li se Budvanski festival na bilo koji način može upotrebiti u političkoj igri između Srbije i Crne Gore. Te godine, gostovao je Ronald Harvud, laureat nagrade „Stefan Mitrov Ljubiša“, pa je na Trgu pesnika, po rečima Radomira Uljarevića, „glavna teza bila da Ronald Harvud nije dovoljno dobar Srbin, čak je Englez, dočim su nacionalisti svoje srpstvo dokazivali u NATO transporterima na Kosovu, i to u času dok su neki vajni srpski pisci čitali svoje stihove u Budvi“.
Na kraju 15. sezone, glavno pitanje bilo je da li Budva želi Festival. Direktorka Branislava Liješević izjavljivala je da „se neko uporno trudi da sruši Grad teatar.“ Tvrdi da preduzeće koje je Citadelu ustupilo Gradu teatru ne raskida ugovor zbog ekonomskih razloga kako je navedeno. List „Onogošt“ piše: „Uređena demokratska država bila bi obavezna da finansira i takav, elitni festival. Međutim, u zemlji koja ekonomski kleči na kolenima nije prirodno da se svakog leta izdvaja milion maraka za vrlo uzak krug ljudi, a da se na toj istoj obali ne pokažu svi oni programi koje je Crna Gora realizovala tokom godine.“ Prošlog novembra, svoju prevremenu ostavku u Savetu Milo _ukanović je obrazložio željom da pruži „priliku novom Savetu i novom predsedniku da osmisli sledeći, 16. festival“. Odlazeći, Branislava Liješević je izjavila: „Odluka da se povučem je moja. U kulturnim ovdašnjim krugovima čuje se da je ovo i poslednji festival bar po koncepciji po kojoj je bio prepoznavan. Odlazim i umorna i razočarana. Bojim se za sudbinu Grada teatra.“
Sada, za „Vreme“, Branislava Liješević, direktor beogradskog Centra „Sava“, kaže da ne bi komentarisala budvanske događaje. „Ja sam Budvu odbolovala i odtugovala. Sigurna sam da će Festival stati na svoje noge, mislim da će ova godina pomoći da se ozbiljnije pristupi rešavanju finansijskih problema, mislim da će ljudi shvatiti šta Festival znači Budvi u turističkom i u civilizacijskom smislu, i da će prevazići nesuglasice.“ Političkih i finansijskih nesuglasica i problema je bilo i ranije? „Ne, nije. Poslednjih devet godina dok je predsednik Saveta bio gospodin Đukanović, njegov autoritet je garantovao da će za Festival biti novca. On nije dozvoljavao da Festival zapadne u finansijsku krizu.“ Da li ima savet kako da se prevaziđe kriza? „Mora da se pronađe siguran izvor finansiranja. Zatim, da Budva odluči da li joj treba i da li može da ima i Grad teatar i Festival lakih nota. Mislim da je bolje da se sačuva jedan, koji ima dokazane kulturne vrednosti. Bila sam u Budvi prošle nedelje. Ostala sam nekoliko dana. To je tužan, poluprazan grad. Takvog ga ne znam ni za vreme ratnih godina. Mislim da je to najbolji dokaz šta je Festival značio Budvi.“ Govorite u prošlom vremenu? „Slučajno. Mislim da je čak i dobro što se sve ovo desilo. Nateraće ljude da sednu i razmisle kako bi naredne godine Budva imala Festival kakav dolikuje… Sad čujem, hvale Grad teatar, a dok sam ja bila tamo, osporavali su ga… Ja navijam za Grad teatar.“
„Festival je podelio nesreću ovog političkog trenutka, što znači da nije bio dobro institucionalno postavljen“
Velibor Zolak izjavio je da novca za festival Grad teatar nema, što znači da nema ni Festivala. Zolak je diplomirao Fakultet političkih nauka u Beogradu, novinar je. Vlasnik je firme za menadžment i izdavaštvo. U crnogorskom javnom životu važi za jednog od najpoznatijih biznismena. Bio je jedan od osnivača Radio Budve, autor je projekta i knjige „Ko je ko u Crnoj Gori“ i udžbenika o menadžmentu. Bio je direktor Turističke organizacije Crne Gore, direktor Mediteranskog muzičkog festivala, režirao je i producirao putopisni film o Budvi na češkom jeziku. Sa Ljubišom Ristićem osnovao je Budva Grad teatar i bio je direktor i umetnički rukovodilac Festivala do 1989. godine, i – od ovog aprila do kraja juna.
„VREME„: Da li su finansijski problemi jedini razlog zbog kojeg ste dali ostavku?
VELIBOR ZOLAK: Jedini. Kad nema novca, stvar staje, bez obzira na utvrđeni program. Normalno je što sad taj razlog svaka partija pokušava da pretvori u neko svoje viđenje, političko.
Da li to znači da je za sve ipak svemu kriva politika?
To ja nisam rekao. Rekao sam da smo ostali bez sredstava, izvođači treba da krenu na put, ne kreću bez uplata, i šta vama drugo preostaje nego da kažete da je program prekinut. Nije to bilo iznenada, ja sam otpočetka upozoravao.
Zašto ste pristali da opet budete direktor Festivala?
Da pomognem. Preko zime je sve bilo mrtvo, nije se radilo, blokirani računi, nema Saveta, nema programa, nema ničega. Ali čitam jutros „Dan“. Zabavlja me, kažu smišljena politička odluka Velibora Zolaka da napravi probleme novoj političkoj vlasti. A ja sam, kad se ovde formirala koalicija između liberala i Zajedno za Jugoslaviju, javno vratio mandat zato što su oni koji su mi dali mandat da vodim Grad teatar, izgubili vlast. Znate, uvek treba da visi Pedro. Ja sam uradio, zamislite koju strašnu stvar, konstatovao da više nema para i da program ne može da se realizuje. Komično! Ovakav moj čin može samo da prodrma svest zajednice, može doprineti trajanju festivala. Čujem komentare: doneo odluku o prekidu, a nikakvu odluku o prekidu ne možete doneti nečemu što samo prestaje! Kao kad čovek ne može da diše kad nestaje vazduha. Jednostavno, Festival je podelio nesreću ovog političkog trenutka, što znači da nije bio dobro institucionalno postavljen. Ako promena opštinske vlasti ili bilo kog političara znači krizu Festivala, to znači da Festival nije dobro postavljen. U Dubrovniku se menjala vlast, ali Letnje igre stoje. Objektivni problem Festivala je bio što je 10 godina njegova prva ličnost bio predsednik države i predsednik partije na vlasti. Festival onda postaje sinonim vlasti.
O Vama se priča kao o kadru Svetozara Marovića.
Ja sam svoj, s Marovićem sam bio kad je on bio predsednik IO Skupštine Budva, a ja izvršni sekretar SK. Neću to više da komentarišem. Ja nisam član nijedne stranke.
Da li Vam je bilo lakše u Gradu pre 16 godina?
Bilo je naporno, imali smo otpor i iz Republike i iz Grada, svi su bili protiv Festivala, pitali su se šta mi to sad izvodimo. Čak su se držali zborovi građana po mesnim zajednicama, agitovalo se na protest protiv glumaca, govorilo se o majmunarijama koje nisu turizam već trošenje para.
Zašto ste ostali samo dve godine?
Kad sam postavio Kanjoša Macedonovića u režiji Vide Ognjenović, smatrao sam da sam završio neku svoju misiju: Festival je prohodao, uvedena je institucionalna taksa, postavio sam najveće delo našeg podneblja, i smatrao da je to kraj. A i to je bilo vreme otvaranja privatnog biznisa, pa sam prešao u privatnike. Nisam hteo za neku platu, koja u odnosu na današnju možda i nije bila tako loša, da se maltretiram.
Kakav je bio Vaš ovogodišnji program?
Onakav kakav može za dva meseca pripreme. Za otvaranje smo napravili Legendu o postanku, lep, lagan komad.
Hteli smo da ga igramo jednom sedmično. Druga produkcija je „Projekat 5“. Zakazana je premijera za 27. jul, međunarodni pozorišni omnibus. Pet dramskih tekstova iz Hrvatske, Bosne, Makedonije, Slovenije i Crne Gore, režiraće isto toliko reditelja iz tih sredina. Svako od njih će imati po od 10-25 minuta predstave, svako radi u svom mestu i 8 dana pred premijeru, na terenu se pravi celina.
Da li ste zaista samo za otvaranje potrošili svih 80.000 eura?
Te zamerke su rezultat nepoznavanja finansijske problematike. Možda imamo 10 do 20 odsto proboja, ali to je zbog smeštaja, bio je duplo skuplji nego što je dogovoreno. Nije mnogo ako date 80.000 eura za produkciju koju će zbog dva TV prenosa videti milionski auditorijum. To tada nije samo umetnički čin, nego istovremeno realizujete promociju Budve, i podstičete želju da se dolazi u Budvu. Ako odvojite novac koji bi bio upotrebljen za te svrhe, videćete da pozorišna produkcija nije koštala ni 25.000 do 30.000 eura.
Prvu produkciju su realizovali i umetnici iz Beograda, da li Vam je to zamereno?
Šta su smeli da mi kažu kad su znali da sam imao dva meseca da skupim nešto programa! I povodom drugih detalja mog rada ne mogu reći da je bilo pritisaka, ali sugestija je bilo. Recimo, da ostanem, Filip Vujanović je insistirao, obećavao novac, ali ja sam odmah rekao da ću uzeti radnu knjižicu. Nisam to učinio teatralno, samo sam ih obavestio. Učinio sam više od onog što je trebalo za Festival ove godine. Dan-noć nisam spavao, oni kažu biće sutra pare, pa biće prekosutra, ja laži ljude jednom, pa laži treći put. Znate, ja sam privatnik, ako ugrozim svoj integritet, ja sam gotov, nisam političar koji ide iz funkcije u funkciju. Tako sam napustio i Turističku organizaciju. Bio sam direktor nekoliko godina, i posao je u jednom trenutku ušao u neozbiljne vode, a ja treba da lažem ljude po Berlinu i Londonu: platićemo sutra, prekosutra – to nek radi neko drugi.
Ja ne lažem, niti se uljuljkujem obećanjima.
Da li imate neki savet?
Da. Festival treba da dobije vlasnika. Da se zna čiji je.
