Motorhead, 26. jul, stadion Tašmajdan/Beograd

Ovogodišnji sve bolji program stranih koncerata na Tašu prijatno nas je iznenadio i teškometalnim ispadom svetske klase, TRAS! Stotine nepogrešivo prepoznatljivih likova u crnom i denimu iz svakojakih, pa i mentalnih provincija ispuzalo je da nam pokaže sve HM-regalije još na popodnevnom suncu, dok se tonska proba zvezda večeri odvijala istovremeno s nameštanjem Neočekivane sile… u obližnjem klubu. Tradicionalno gubitnici ili bar neprilagođeni „metalski radnici“ ipak su skuckali po 700 din. za ulaznicu, a mnogi od njih i za majicu M-head, dokazujući koliko su verna/unosna publika. Pivo je bilo normalno pogonsko gorivo za mnoge od otprilike 4000-5000 prisutnih koje je – valjda linijom slične buke – zagrevao domaći Ritam nereda.

Beat-veteran i pionir rokerskih gostovanja u SFR Jugi (u studentskoj razmeni/grupici Rocking Vicars), Lemi je sredinom šezdesetih kao mod video Tita da bi kasnije – kao kolekcionar – postao vlasnik, ako ne i nosilac tri naša ordena n.h. sa zlatnim vencem, baš poput starog J.B. Zadojen ritam-i-bluzom i porocima fizikalisao je za Džimija Hendriksa pa ranih sedamdesetih basirao u Hawkwindu (hit Silver Machine), da bi potom osnovao arhetipski razbijački trio Motorhead i prekalio ga kroz ere panka i novog talasa. Naoko odrtaveli hipik ili omatoreli motorista, g. Kilmister ostao je pravi badža (eng. punter) iz paba, ujedno hodajući dokaz da nikad nije bilo tako dobrog hevi-metala kao što je starinski, rifovani hard-rok.

U četvrt veka svoje munjevite grmljavine, Motorhead je već gostovao u (pok.) Jugoslaviji: predgrupa Partibrejkers, a kamare neiznosivih dinara iskorišćene su za lumpovanje po elitnim jadranskim hotelima, što je valjda doprinelo raspadu inkriminisane države. Posle su M-head nastavili svoju diskografiju, sve bogatiju kompilacijama, live-albumima, raritetima… do najnovijeg Hammered. Ovog puta organizacija je pokušala da Lemija promotivno i korektno sabije u novi prostor Britanskog saveta u Beogradu, ali… pušiona.

Ništa, međutim, nije falilo oronulom Tašu kad ga je nemilosrdno zviznulo veoma jako a za ove krajeve neobično razgovetno ozvučenje. Vođen razornim Lemijevim Rickenbaker-basom kao probojnim kopljem kojeg se ni D.K. Koja ne bi postideo u najboljim danima Discipline kičme, Motorhead je suptilnošću tzv. bojnog ovna uvaljao svoje dugogodišnje koncertne standarde. (Mal)tretirajući instrument kao (bas)gitaru, preko rifova i harmonija Kilmister izdirući „peva“ brutalno jasne stihove, a prate ga odlična ritam-sekcija Phil Campbell (gitarista sa „punoletnim“ stažom u ovoj postavi) i Mickey Dee (sa 2 bas-bubnja, iz King Diamond i Dokken). Nadoknađen je davni gubitak originalnih članova (Fast Eddie Clarke, Philthy Animal Taylor), pa i onima odraslim na J.H. Experience i Cream i danas imponuje ovaj trio, uz jedini još dopustivi model „teksaških četnika“ Z.Z. Top.

U jednom trenutku te večeri Lemi je, međutim, prekinuo da visi s mikrofona koji kao kao da je zagrizao i istim odranim glasom objasnio da su meru prevršili predmeti koji doleću na binu; seća se, naime, da mu je onomad u Ljubljani razbijena boca rasekla ruku pa je morao i da otkazuje nastupe. Prigodno je pozvao „bacače“ da mu se približe i da im pročešlja zube, pa se trio udaljio dok ih posle par minuta skandiranje „Le-mi, Le-mi“ nije vratilo da prženje nastave istom silinom kao da nije ni prekidano od prvobitnog praska.

Stala je tu i neočekivana obrada God Save The Queen sa (svečarskog?) singla, možda i bolja nego što su Sex Pistols danas u stanju da izvedu; i posveta nedavno preminulim prijateljima (Ramones, John Entwistle/Who…) čiji „izbor“ dovoljno govori o uticajima, vezama, ali i o Kilmisterovim odmaklim pedesetim (da!). Na kraju Ace Of Spades da overi kako ovo nisu samo preteče simpatičnih metalskih dosetki (speed, trash…) nego i najživlja energija koja je zbrisala puno toga i posle izduvavanja priče o Novom talasu britanskog HM.

Sve(ga) glasnije(g) od svakog drugog je sjajan naslov njihovog skorašnjeg albuma (Everything Louder Than Everybody Else, ’99, CMC), gotovo i programski slogan za naivistički ali drag stav pobune ili makar otpora establišmentu, s kojim će Lemi verovatno uleteti i u smrt. Ali je i to bolje od gerijatrijske kuknjave ili glumatanja večne mladosti.

Rock and roll! Motorhead!