(Dnevnik, Novi Sad, 2002)
Književni parovi nisu baš tako česta pojava u svakovrsnim ekscesima prebogatoj istoriji literature: u prirodi pisanja ima nečega što se opire četvororučnom radu – nije to klavirski duet, pa svako rutinski plete svoje, po odavno napisanim notama! Ipak, i u književnosti ima imena koja jedno bez drugog ne idu – setimo se Iljfa i Petrova; na drugoj strani, i među znamenitim književnim likovima nađe se onih koji ne funkcionišu jedan bez drugog, kao oni Floberovi veselnici Buvar i Pekiše, ti neumorni Mislioci Opštih Mesta… Đorđe Pisarev i Franja Petrinović, pripadnici novosadskog postmodernističkog književnog kruga, gradili su i grade – uprkos razmernoj poetičkoj i svetonazornoj bliskosti, pa i svojevrsnom „strateškom književnom savezništvu“ – zasebne književne karijere, no početkom devedesetih i oni su se oprobali u pisanju/potpisivanju udvoje, upustivši se u esejističko-publicistički eksperiment ispisivanja serije žanrovski hibridnih tekstova za kulturnu rubriku novosadskog „Dnevnika“ (u kojem su obojica tada radili). Ovi su tekstovi nastajali od septembra 1992. do aprila 1993, i vreme, mesto i okolnosti njihovog nastanka (i prvog objavljivanja) ne mogu se posve zanemariti, koliko radi boljeg uvida u njihove osobenosti toliko i radi mogućeg traganja za Vapijućim Odsustvom onoga čega u ovim tekstovima definitivno nema, a možda ne bi bilo loše da ima… Razume se, ovo je potonje postupak pomalo dvojbene legitimnosti, jer se piscu, zaboga, ne mogu zadavati domaći zadaci – pa još i naknadno, ne?! – ali to ipak čitaoca/kritičara ne sprečava da uzme sebi pravo da iz onoga što u nekoj knjizi neće naći izvede stanovite zaključke. I beline između redova, uostalom, u nekom su smislu sastavni deo Teksta (ili barem Knjige), a biva u nekim istorijskim okolnostima – kada Stvarnost nahrupljuje i nasrće na Tekst, oblikujući ga makar i tako što će ga preventivno lišiti nekog mogućeg i poželjnog sadržaja… – i da te Beline toliko narastu da potpuno progutaju, apsorbuju čak i najcrnja, najmasnije odštampana slova. Nešto kao „crne rupe“ u astrofizici, ali obrnuto, dakle, bele rupe, šljašteće kaverne na telu Teksta…
Knjižica od stotinak stranica Pred vratima raja zbirka je tekstova koje su Petrinović i Pisarev onomad ispisivali u „Dnevniku“, valjda kao vlastiti (krajnje obazrivi) odgovor izazovima epohe. Pozivajući se eksplicitno na Bartovo Carstvo znakova – kao izazovno esejistovo odgonetanje Japana – Petrinović & Pisarev u, hajmo reći, „programskom“ uvodnom tekstu pojašnjavaju vlastitu nakanu dešifrovanja jednog novog, mahom ne-baš-dobrodošlog znakovnog carstva, onog naizgled tako dalekog od „egzotičnosti“ jedne piscu nedovoljno poznate zemlje: naprotiv, Pred vratima raja kolekcija je prozno-esejističkih iskaza o Velikoj Pometnji u koju se prometnula dojučerašnja kolotečina jednog tako familijarnog Ovde i Sada, i u kojoj su se pometnji poznati gradovi, još poznatije ulice i ljudi, naprasno pojapanili, i sada ih treba iznova upoznavati, odgonetati, i tražiti, uostalom, i sebi mesto u novom (kon)Tekstu, u prelaznoj epohi u kojoj jedan korpus vrednosti i rituala zauvek nestaje, a na mestu onog novog uglavnom još nema ničega osim Nereda i Nasilja. Jedan pasus iz uvodnog eseja „Ovde!“ možda najjasnije govori o ovoj nakani: „Izazovi i iščitavanja ovdašnjeg carstva znakova su tim veći jer se i sami znaci menjaju strašnom brzinom zahvaljujući trenutnoj zbunjenosti, ponešto mentalitetu, a ponajviše ekonomskom, političkom i ratnom vihoru. Ideološka, dojučerašnja, zarobljenost mozga, komunistički mentalni teror, prividan mir i prividno ekonomsko blagostanje i, danas, razna shvatanja demokratije, rezultati stradanja, smrti, siromaštva. Neuhvatljivi raniji tragovi, moguće posledice prethodnog, ili samo prividi? Može li se sve to posmatrati objektivno, neutralno, izvan, a sa znanjem učesnika (kad već nema stranca koji bi to sa dozom poštenja učinio)? Kako, dakle, čitati Pismo koje čine znakovi kada se oni menjaju u seriji bleskova i koje je teško videti, zabeležiti i dešifrovati?“ Ova razumna autorska zapitanost – kombinovana s nerazumnim, i tako konfekcijski „podobnim“ ksenofobnim ispadom u onoj nesrećnoj zagradi! – ne napušta pisce do samog kraja, i osnovna je vrednost ove knjige upravo u neretkim proplamsajima lirskog i kontemplativnog presabiranja, popisivanja imena stvari, tek da se utvrdi i razvidi da li postoji život i dalje, ili smo i mi koji pišemo/čitamo otišli u Zombije? Novi Sad, „sve neprepoznatljiviji“, kao Veliki Vojnički Kazan nedaleko od linije vatre mizsanscen je – najčešće neimenovan – ovih zapisa, a tim Gradom, kroz ove zapise, glavinjaju prikaze koje piscima naočigled gube osobine ljudskosti, barem onakve kakvom je definisana do tada, pre Velike Pometnje. U tim su narativno-esejističkim zabeleškama – a bez ikakvih primetnijih reporterskih i dokumentarističkih primesa – P & P umešno pretočili u Tekst onu Danonoćnu Nelagodu čoveka zatečenog na obodu jednog Velikog Klanja, dovoljno udaljenog i zaštićenog da može i da misli na nešto drugo, i da na koji čas podlegne iluziji kako se, bože moj, sve to njega i ne tiče; problem nastaje onda kada trenutna (samo)varka lukave ljudske slabosti postane credo. Novosadski duet o tome piše, valjda, uvažavajući „objektivne datosti mesta i vremena“ (sa sve kukavnim „Dnevnikom“, tim severnim krakom kloake jedne epohe!), no kvaka je u tome da se baš tako – prosim lepo – ne sme pisati o Isuviše Strašnom, da je možda bolje i ćutati nego ostavljati nedoumice, umirati u sablasnoj lepoti neodređenosti za koju se uvek može pronaći zgodno literarno pokriće, prikladan citat… I da je, uostalom, u godini Sarajeva – a sve sedeći „ovde!“ – nedopustivo nepristojno pisati opšteekološke tirade o ugroženosti prirode! Sarajevo (Vukovar etc.) jedina je balkanska ekološka tema sezone 1992-1993 – sve ostalo je prenemaganje. I onda je, brate, nekako bolje i časnije, jelte, pisati oniričke pričice za Tešku Noć… Bar znamo na čemu smo. Ali, opredelivši se za jedan kentaurski pristup, pisci su se dobrovoljno izložili prigovoru – te im on upravo i stiže – da su „sklopili“ knjigu koja je više lepa nego dobra, koju svakako vredi čitati – te i ovaj tekst treba shvatiti kao srdačnu, iskrenu preporuku – zbog visoke, negovane kultivisanosti jednog Pisma koje čitaocu podaruje mnogo (melanholičnog, paradoksalnog) užitka onda kada se odvažnije prepusti samoispitivanju i dokučivanju znakova vremena iz svakodnevice, ali koje pada na ispitu i odzvanja šupljinom kada dođemo do onoga-što-nedostaje, do Praznih Mesta koja „nefikcionalna“ knjiga, ispisivana u Srbiji tih godina, mora jasnije i mnogo bespoštednije da inkorporira ako želi da joj se veruje. A sve je u poverenju, to danas i bankari znaju!
