Demagozi nas guraju u frižider

Posle godinu-dve rada reformske vlade na vlast dolazi nova uglavnom neiskusna garnitura sa malo praktičnog znanja, ali sa obećanjem da će sprečiti rasprodaju nacionalne privrede i da će bezbolno poboljšati životni standard. Prvih šest meseci oni samo prave elaborate i obrću papire, a sve važne odluke vezane, na primer, za privatizaciju i poskupljenja infrastrukturnih roba odlažu se.

Ubrzo se vidi da se ništa ne događa, nema investicija, a međunarodne finansijske institucije počinju da se raspituju za sudbinu reformi. Obično se godinu dana živi na veresiju i od onoga što je ostavila prethodna reformska ekipa, a onda dolaze novi problemi i moraju se donositi sve lošije i teže odluke. Te vlade izbegavaju da ispunjavaju strukturne uslove za dalju podršku međunarodnih finansijskih organizacija, prvo izostaje jedna tranša podrške MMF-a a zatim se odlaže dobijanje nekog zajma Svetske banke zbog neizvršenih strukturnih promena. To je onda već jasan signal za sve druge investitore da se povlače, izostaju investicije a devizne rezerve počinju da se tope i posle godinu dana života na veresiju dolazi prvo do blage a onda visoke inflacije i ubrzane devalvacije. Tada prvo smenjuju guvernera centralne banke i ministra finansija kao žrtvene jarce političara koji nisu bili spremni da donose teške odluke. Na kraju se sve to završava vanrednim izborima jer narod izlazi na ulicu, podseća ministre demagoge na neispunjena obećanja i pita se gde su reforme. Onda građani glasaju za reformiste i oni se vraćaju na vlast, ali je ta zemlja izgubila korak i smanjila je šanse da se priključi uspešnim državama.

Ovako je obično izgledao scenario u zemljama koje su započinjale, a zatim pod pritiskom uplašenog naroda prekidale reforme. Božidar Đelić, srpski ministar finansija, dvanaest godina posmatrao je tranzicione grčeve Bugarske i Rumunije. Danas kaže: „Ne vidim nikakvu draž u tome da se pojavim kao ministar finansija u sledećoj reformskoj vladi Srbije, onoj koja bi zamenila populiste i demagoge. Jer, tek je to onda strašno.“

„VREME„: U predizbornoj kampanji za predsednika Srbije kandidati su počeli gotovo da se utrkuju u optužbama na račun reformi. Jedni kažu da reforme još nisu ni počele, drugi da reforme nisu uspele, treći da je na delu rasprodaja Srbije, četvrti da je izabran loš koncept privatizacije, peti govore da narod sve teže živi…

BOŽIDAR ĐELIĆ: Bilo je za očekivati da će sve biti stavljeno u koš za osporavanje, pa i ekonomski program. Za mene je malo poražavajuće to što neke partije i njihovi kandidati nastupaju kao da ništa nisu shvatili u poslednjih deset godina. Za Srbiju je u ovom momentu najvažnije da izbegne bar jedan ciklus „stani-kreni“ politike kroz koju su bar tri puta prošle Bugarska i Rumunija. Posle dve godine izrazito reformskih poteza koji su imali širok nacionalni konsenzus, sada je bitno da se naši ljudi ne povedu za jeftinim populizmom i obećanjima koja nisu održiva, jer su u raskoraku sa mogućnostima i realnom situacijom. Privatizaciju osporavaju upravo oni koji nude jeftina obećanja i pričaju da nećemo prodavati strancima naša preduzeća, a svi znamo da posle dvadeset godina dezinvestiranja najveći deo kapitala treba da dođe baš iz inostranstva.

To mi liči na neverovatnu igru da neko istovremeno želi jednu stvar i njenu suprotnost, odnosno da neko želi reforme a da se ništa ne menja. Dubok paradoks te politike „stani-kreni“ jeste da na duži rok ona dovodi do relativnog stagniranja naše zemlje. Da se razumemo, naši građani ne treba više da očekuju nikakve katastrofe i nove sankcije, ali sve češće u neformalnim razgovorima sa funkcionerima Evropske unije čujem tezu da Srbija više pripada grupi u kojoj su Bugarska i Rumunija i koja će ostati u evropskom frižideru još dve decenije. To je ono što je opasnost za nas, da dozvolimo da krenemo u takve cikluse.

Ako bi reforme sada bile prekinute, koliko bi nam to odnelo godina?

Teško je tačno proceniti. Ali, ukoliko se reforme nastave, mislim da je apsolutno moguće da kroz dve-tri godine imamo prosečne zarade koje će biti negde između bugarskih, rumunskih i hrvatskih. Pre dve godine imali smo pola prosečne bugarske plate, a sada smo na istom nivou.

Po nekom kalendaru, tamo gde smo imali pet do deset godina zakašnjenja u odnosu na Bugarsku ili Rumuniju, recimo u integracionim procesima sa Evropskom unijom, to se sada meri zakašnjenjem od dve godine. Ako nastavimo ovim ritmom, mi apsolutno možemo da se priključimo Uniji krajem ove decenije.

Ukoliko ispustimo sadašnji tempo reformi, očekuje nas novo kaskanje za Bugarima i Rumunima, jer oni će da napreduju i izašli su iz ciklusa „stani-kreni“, a mi bismo se vratili u neku četvrtu ligu sa Bosnom i Albanijom. To je ono što je rizik. I na kraju da odgovorim na pitanje, mogli bismo da izgubimo tri do pet godina. Jako bi bilo loše da izgubimo ritam jer smo 2000. godine bili hit, 2001. godine bili smo najprijatnije iznenađenje, 2002. godine potvrđujemo naš ritam i sad je trenutak za kvalitetan skok.

U ovom momentu nalazimo se pred izborom nečega što nas uvek vreba a to je da mi u Srbiji posle odličnog početka jednostavno dozvolimo da nas unutrašnje razmirice ne odvedu do željenog cilja i onda počnemo da tavorimo. Tada nastupa jedna Srbija koja kao da se boji same sebe, Srbija koja ne veruje u sebe. Šta reći o onima koji su propovednici toga nego da kompleks vlastite niže vrednosti šire na čitavo društvo i da opet kao u proteklih deset godina odlažemo probleme.

Na drugoj strani imamo pristup strateškog gledanja na reforme koji uvek ima spremljena dva-tri poteza unapred. Šta je sada suština nastavka reforme? Njena suština nije da se nastavi kao što smo do sada radili. Najuspešnije reforme su one koje znaju šta je prava stvar u pravo vreme i u ovom momentu vidim da se mora napraviti jedna promena u našim reformama. U 2000. godini cilj je bio preživeti zimu, 2001. bilo je važno uspostaviti red u kući, 2002. godina je za pokretanje mnogih procesa kao što su restrukturiranje, privatizacija, veće investicije, dodatne promene u poreskom sistemu…

Sledeće dve-tri godine moraju biti vizija koja se radi na tri ključna koloseka. Prvi je, obezbeđivanje konkurentnosti na mikro i makro nivou sektora. Drugi prioritet je briga o drugima i to je jedan veoma širok pojam jer se ne radi samo o klasičnom socijalnom programu. Stvar je mnogo dublja jer za jedno evropsko kontinentalno društvo kakvo je Srbija ne sme se dozvoliti preveliko raslojavanje u ovom trenutku reformi. To znači da se ne sme dozvoliti da jedna čitava socijalna grupa, mislim na penzionere i radnike oko velikih gradova koji će izgubiti posao a imaju 50 godina, propadne i ona zaslužuje našu apsolutnu solidarnost. I treća stvar je jačanje institucija za sprovođenje reformi. Nije dovoljno reći da treba da budemo pravna država, nego treba unaprediti poresku upravu, treba unaprediti carinu, naše privredne sudove…

Taj sledeći talas reformi treba da omogući da naše društvo sa 1800 dolara po glavi stanovnika počinje da se penje iznad 2500 dolara, a tu se dešava kvalitativni skok jer to su onda društva koja počinju da obezbeđuju normalne uslove u svojim bolnicama, a da istovremeno ne moraju da povećaju poreska opterećenja. Naprotiv, za naredne tri godine planiramo da smanjimo opterećenje privrede za tri odsto u bruto nacionalnom dohotku, da istovremeno još više smanjimo rashode tako da se i deficit smanji.

To je strateška vizija daljih ekonomskih reformi u Srbiji koja, ako se pametno izvede, vodi naše društvo ka još višoj stepenici od 5000 dolara po glavi stanovnika na godišnjem nivou. A naši građani sada treba da odluče da li žele da se sve to zaustavi, i da se traži rupa na saksiji i da upadnu u zamku onog famoznog Buridanovog magarca koji vidi više rizika, a nikad ne vidi dovoljno mogućnosti.

Ono što vidim to je da i oni koji su krenuli u žestoku kritiku našeg ekonomskog programa sada kažu da se u osnovi njihov program ne razlikuje od ovog programa Vlade Srbije. Mislim da ti kritičari još nisu počeli ni da apsolviraju ono što mi sada sprovodimo, a kamoli da imaju ideje, koncept i ekipe da krenu u sledeći korak koji smo mi osmislili.

Kritičari vam zameraju i kažu „možda je sve to lepo„, ali nema novih poslova i novih radnih mesta. Puno je ljudi bez posla i kad će oni početi da zarađuju?

Kad smo krenuli 2000. godine, mislite da nismo znali da će 2002. godine neko reći da u Srbiji ima puno problema? Naravno da znamo da ima problema, ali pitanje je u procesima. Da li su prve dve godine dale rezultate. Hajde da pogledamo: prosečna plata je sa 70 porasla na 150 eura, umesto dve sada je potrebna jedna plata za minimalnu potrošačku korpu, zatim treću godinu zaredom imamo jednu od najbržih stopa rasta u Evropi, pogledajte ritam inflacije – sa 116 na 40 do 16 odsto. Rumunija posle deset godina pokušava da siđe na 22 odsto inflacije. Mi imamo i stabilnu monetu, industrijska proizvodnja krenula je uzlaznom linijom. Od Pariskog kluba dobili smo najbolji aranžman u njegovih 45 godina i sada možemo da se zadužujemo a da ne ugrozimo likvidnost zemlje. Pogledajmo dalje, nivo naših kamata približava se nivou kamata kod naših suseda. Što se tiče šverca, nekoliko desetina milijardi dinara ubiramo više poreza a da nismo morali da povećamo poresko opterećenje naših građana, nego smo uskratili mafiju. Ove godine prvi put posle dugo vremena začeci naše srednje klase mogli su da odu na letovanje malo dalje od Crne Gore, JAT je ostvario 30 odsto više profita nego prošle godine… Naši nastavnici i profesori za dve godine imaće rast plata 58 odsto iznad rasta troškova života. I sve je to urađeno bez inflatornog udara, bez devalvacije. Naravno da će biti teško da brzo iskorenimo korupciju, ali Vlada je pokrenula mnogo inicijativa, sto ljudi je uhapšeno zbog korupcije i na nezvaničnoj listi Transparensi internešenela Srbija se odlepila sa dna. Najveće investicione banke sada pokrivaju našu zemlju i uglavnom imamo pozitivne „papire“ u međunarodnim finansijskim krugovima. Uskoro ćemo imati rešen problem vraćanja dugova građanima od Miloševićevog Zajma za privredni preporod i takozvani veliki dug našim penzionerima za koji sam siguran da ćemo ga brzo regulisati. Bićemo unikat, zemlja koja je u nepune dve godine uspela da reguliše sve dugove koje je imala prema svojim građanima a da nismo ugrozili makroekonomsku stabilnost.

Učestvovao sam u skoro svim pregovorima sa sindikatima i sada osećam povratak poverenja onih koji predstavljaju zaposlene i one koji vode ekonomiju, gradi se nešto što je kredibilitet i mi postajemo pravi partneri koji znaju da ako iznevere jedni druge, onda će sledeći krug pregovaranja biti mnogo teži. Odatle niče odgovornost sa obe strane i to je veoma dragoceno u tranziciji.

Sada kad smo obezbedili da najviše javne finansije funkcionišu, momenat je da spuštamo neke poreze i to smo uradili. Uskoro ćemo biti jedina zemlja u Evropi sa nultom stopom poreza na onome što je važno za standard naših građana. Znači, sveža hrana, voće, povrće, jaja, riba, uskoro šećer i zejtin, i to nije politički marketing.

Sada je trenutak da razmotrimo dodatna smanjenja poreskih opterećenja za one koji žele da šire posao i zapošljavaju nove radnike i u septembru ćemo promovisati Srbiju kao zemlju sa ubedljivo najnižim porezima na dobit preduzeća i najnižih poreza na dohodak građana u Evropi. To bi trebalo da dâ najsnažnije podsticaje za investicije i zapošljavanje u jugoistočnoj Evropi.

Ali, istraživanja javnog mnjenja govore da ljudi sve teže žive i da su sve veći pesimisti u pogledu vlastitog boljitka?

Postoji raskorak između očekivanja i onoga što je moguće. Deo našeg društva i dalje misli da je dovoljna politička promena da bi naša roba imala bolju prođu na svetskom tržištu i da se tako obezbedi bolja plata. Prosto kao pasulj. Neki ljudi kod nas i dalje misle da je moguće biti dva puta bogatiji, a ne raditi ni više ni bolje.

Strategija onih koji sada napadaju Vladu je podilaženje širokim narodnim masama. Narode, ti znaš, zna Srbija… možeš a da se ne potrudiš, može privatizacija ali da se ne proda, može da se finansiraju penzije a da nemate jedinstvenu stopu poreza na promet…

Ja na to kažem, pravi odgovor nije demagogija, malodušnost, strah od samoga sebe i kompleks niže vrednosti, nego je prelazak u novi period reformi sa tri zadatka o kome sam već govorio. U tome će se širi slojevi našeg društva prepoznati i videti da ovo nije ulazak u ćorsokak reformi u kome neko postaje gubitnik, već je ovo proces u kome će svi socijalni slojevi doživeti boljitak. To je moguće postići bez čarobnog štapića.

Za mene je isto tako indikativno da ljudi osećaju da postoji veza između njihove ekonomske situacije i opšte političke situacije. Svaki razdor u politici ljudi skoro direktno osećaju kao strah u svom džepu. Zato je velika odgovornost onih političara koji najavljuju nove konflikte.

Da li tu treba smestiti i nove parlamentarne izbore?

Prevremeni parlamentarni izbori su normalna pojava i dešavaju se onda kada vlada više nema nužnu većinu u parlamentu da je prati. Ali, to se nije dogodilo Vladi Srbije. Bez obzira na sve, tu ne treba da bude neke velike nervoze.

Da li nam je pametno da sada imamo parlamentarne izbore, pa to zavisi od atmosfere u društvu i odnosa političkih snaga. Ne bih licitirao koji bi bio optimalni momenat za to, ali sigurno da nije dobro za Srbiju da doživi mrcvarenja koja sam video u Rumuniji kada vlada nije mala podršku u društvu i parlamentu da primenjuje svoj reformski program. Ali, ne verujem da je sada u Srbiji takva situacija.

Da li bi Božidar Đelić ostao ministar finansija i ekonomije u nekoj novoj vladi Srbije?

Pa, zavisi koji bi program imala ta vlada. Za mene su ključne dve stvari. Da li u ekonomskom delu imamo realnu volju, želju i veru u sebe da za dve-tri godine uradimo one tri važne stvari koje sam već spominjao i da se onda okrenemo i kažemo „uh, ovo nije bilo lako, ali ovo je bila prekretnica i sad će sve biti lakše i bolje“. Dakle, treba videti da li postoji ta kritična masa u parlamentu i u društvu da se podrži jedan takav projekat. Mislim da Srbija još nije izašla iz dileme kojim će putem krenuti, rekao bih da smo se ohrabrili u poslednje dve godine, ali još nismo svi dovoljno ubeđeni da Srbija zaista vredi i da mi vredimo, pa se zato prečesto čuje to da će nas neko očerupati, da ćemo propasti… To je samoblaćenje koje uopšte nije zdravo za jedno društvo. To je klackalica koju vidim.

I druga važna stvar je da kao zemlja umemo da spoznamo ono što se dogodilo devedesetih godina, ne da doživimo neke katarze, ne govorim o tome. Nego da možda radimo na tome da se ozbiljno reformulišu naši nacionalni ciljevi.

Ako sve to ne postoji, ja veoma rado ustupam svoje mesto nekom drugom. Biće mi, naravno, žao ako neke institucionalne reforme budu prepuštene onima koji će imati samo parole i slogane.