Dupli standardi i ćutanja

U svom poslednjem (drugom) odgovoru na (jedno) pismo Lazara Stojanovića, vaš novinar Nenad Lj. Stefanović konstatuje da ova polemika „nije spor s čitaocima“. (Ja mislim da sam čitalac: otišao sam na kiosk, platio 80 dinara, pročitao „Vreme“; mislim da me to čini čitaocem, ne znam koji drugi uslov još treba da ispunim da to postanem.) Ne, veli g. Stefanović, u polemici se javljaju „uglavnom ljudi koji su u ovom procesu najavljeni kao svedoci tužilaštva ili posmatrači ovog sudskog procesa. Koji su to svedoci tužilaštva? Ne prepoznajem nijednog među učesnicima polemike. S druge strane, ne razumem ni zašto se posmatračima suđenja odriče svojstvo čitalaca. Jedini koji sigurno u ovoj polemici nije čitalac je g. Stefanović. On je pisac, novinar „Vremena“, koji je naravno pristrasan jer govori pro domo sua, iz čistog i jasnog interesa. Stvarno, dupli standard.

Ali „dupli standard“ se još bolje primećuje kada g. Stefanović ispravno uočava da će o krivici Miloševićevoj svoju reč na kraju dati sud, „što ćemo saznati tek kada budemo čuli njihovo obrazloženje presude“, a onda sebi dozvoljava sledeću rečenicu:

„Ali moja je dužnost da pri tom pomenem i činjenicu da je isti svedok (koji je ‘ispričao potresnu priču s mnogo uverljivih detalja o streljanju civila među kojima su bile i bebe’ – S.P.) samo koji mesec pre svedočenja pred Haškim tribunalom opljačkao svoju nepokretnu rođaku, staricu, oteo joj svu ušteđevinu, a zatim pobegao iz Crne Gore u RS…“

Šta je to sad? Gde je sada prezumpcija nevinosti? Je li neki sud dao „svoju reč na kraju“, je li neki sud doneo presudu kojom se utvrđuje to što g. Stefanović tvrdi kao „činjenicu“ (da je svedok opljačkao nepokretnu staricu)? Pa, kako onda?

Ne samo da nije „dužnost“ g. Stefanovića kao sudskog izveštača da iznosi ovakve „činjenice“, nego je to njemu zabranjeno. I ne samo što mu je zabranjeno nego to predstavlja krivično delo klevete. Štaviše, predstavlja krivično delo klevete čak i ako bi nekada, kasnije, svedok stvarno bio osuđen za to delo. Istinitost tvrdnje da je neko učinio krivično delo može se dokazivati samo i jedino pravosnažnom presudom krivičnog suda. Jedina uspešna odbrana g. Stefanovića bi mogla biti da je bio u zabludi, da je pogrešno mislio da takva presuda postoji. Ali to jasno nije slučaj, g. Stefanović zna da takvo suđenje nije održano, što je očigledno iz njegovog rođenog teksta.

Pa sada se postavlja pitanje da li g. Stefanović, kao sudski izveštač ne zna da je upravo izvršio krivično delo (a onda kako da verujemo u njegovo izveštavanje o jednom sudskom postupku), ili g. Stefanović to odlično zna (a onda primenjuje „dupli standard“, tj. onda je pristrasan, pa kako da verujemo u njegovo izveštavanje o jednom sudskom postupku)?

U odnosu na ovu polemiku u celini, dozvolite mi da primetim upadljivo odsustvo nekih učesnika, pravnika, stručnjaka za ljudska prava i Haški sud, koji inače rado javno iznose svoja mišljenja o raznim temama. Da li se to meni čini, ili lokalni „diskurs“ o zločinima od prvobitnog apriornog negiranja (to je nespojivo sa „samim bićem srpskog naroda“), preko relativiziranja (a šta su radili drugi?), prelazi u hroničnu fazu ćutanja?