U utorak veče u hali XIV Beogradskog sajma otvoren je ovogodišnji Sajam knjiga, koji će trajati do 28. oktobra. Baš kao i prošlogodišnji Prvi milenijumski sajam knjiga, i ove godine najveću izdavačku manifestaciju u zemlji organizovalo je Poslovno udruženje izdavača i knjižara Srbije i Crne Gore. Sajam je otvoren zvucima Gudača „Svetog Đorđa“ koji su izvodili muziku Edvarda Griga sa druge galerije, dok su se prisutnima uz par prigodnih reči obratili ambasador Kraljevine Norveške u Beogradu njegova ekselencija Hans Ole Verstad, zatim Gejir Polen, predsednik Norveškog udruženja književnika, profesor Ljubiša Rajić, šef Katedre za skandinavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, i Vida Ognjenović, jugoslovenski ambasador u Norveškoj. Naime, Norveška je ove godine zemlja počasni gost Sajma knjiga, što je kao titula ustanovljeno ove godine. Norveška će na svom štandu na Sajmu knjiga, kao i na drugim mestima u Beogradu, organizovano predstaviti svoju književnost i kulturu.
Na ovogodišnjem Sajmu učestvuje 360 izlagača, od čega dvadeset osam stranih. Pažnju posetilaca naročito zaokuplja štand sa hrvatskim izdavačima, koji na Sajmu knjiga prvi put od 1991. nastupaju kao država. Od stranih država izlagača prisutni su još Japan, Francuska, Španija, Grčka, Makedonija, Iran i drugi, veliki štand ima i Frankfurtski sajam knjiga, dok bosanski izdavači i ove godine nastupaju samostalno.
ROŠTILJIJADA: U prvom prolazu kroz sajamske hale na dan otvaranja utisak je da je ovogodišnji Sajam knjiga replika prošlogodišnjeg, sa izvesnim organizatorskim poboljšanjima, naročito kada je u pitanju status sajamskih izdavača. Novina u odnosu na prošlu godinu je mnogo stroža kontrola ulaznica, čija je cena ove godine sto dinara, odnosno za grupne posete pedeset. Ulaznice se pregledaju i na ulazu u Sajam, kao i na ulazu u halu XIV. Razlog za to je prošlogodišnja afera oko broja prodatih ulaznica, kada je organizator Sajma knjiga Poslovno udruženje izdavača i knjižara Srbije i Crne Gore optužio Beogradski sajam da je „utajio“ na stotine hiljada ulaznica. Posle kraće medijske halabuke prašina se relativno brzo slegla, niko nije otišao u zatvor i, kao i obično, na kraju je vuk pojeo magarca. U svakom slučaju, ove godine ćemo valjda konačno saznati tačan broj prodatih ulaznica za godišnji „praznik knjige“. Inače, organizatori su skrenuli pažnju da posetioci treba da sačuvaju kupljene ulaznice i zbog toga da bi učestvovali u nagradnoj igri koja će se održavati svakodnevno.
Izuzev ovih novina, sve ostalo je manje-više isto, uključujući i obaveznu roštiljijadu ispred ulaza u halu XIV. Gomile ljudi koje se slivaju u hale Beogradskog sajma svedoče o neobičnom fenomenu kulta knjige koji se za divno čudo ovde još održava. Deo poznate ikonografije sajamske svakodnevice jesu i novinari koji jure za članovima republičke vlade koji se gistro raspituju za status knjige, tiskanje oko štandova, listanje knjiga, susreti čitalaca i pisaca, popusti, promocije, konferencije za štampu…
Izbor naslova za kojima će posetioci posegnuti naravno zavisi od afiniteta i čitalačkog senzibiliteta. Oni brižni nad srpskim nacionom zaustaviće se sasvim sigurno kraj štanda izdavačke kuće Vajat, čiji je apsolutni hit Ravnogorska čitanka, a za predah od istorijske brige batićevskog tipa može zgodno da posluži Kamatantra – tumačenje ljubavne veštine ilustrovana slikama, uputstvima i vežbama za oba partnera. Za one ostale, evo jednog subjektivnog bedekera kroz izdavačke štandove.
RADOST NOVOG: Sve istinske ljubitelje književnosti obradovaće novi roman Pola Ostera pod nazivom Levijatan, koji je u prevodu Ivane Đurić-Paunović objavila agilna Geopoetika, domaći izdavač i prethodne tri knjige ovog kultnog američkog spisatelja. Za razliku od Ostera o kome brigu vodi jedna izdavačka kuća, svi prevodi na srpski knjiga sjajnog italijanskog pisca Antonija Tabukija bili su objavljeni kod različitih izdavača. Tradiciju prekida izdavačka kuća Rad, koja je posle Malih nesporazuma bez velike važnosti, objavljenoj pre par godina u svojoj ediciji „Reč i misao“ koju znalački uređuje Jovica Aćin, ove godine objavila i Tabukijevu zbirku priča pod nazivom Crni anđeo u prevodu Ane Srbinović i Elizabet Vasiljević. Pored Tabukija, novi Radov naslov koji privlači pažnju su Sabrane pesme nedavno preminulog pesnika Jovana Hristića. Stubovi kulture donose novi roman Milete Prodanovića Vrt u Veneciji i roman bosanskog pisca Nenada Veličkovića Sahib. Samizdat B92 čitaoce je obradovao novom knjigom Dubravke Ugrešić pod naslovom Zabranjeno čitanje, a Klio pored drugih značajnih istoriografskih dela i Oksfordsku istoriju islama. Književna opština Vršac izdavač je koji između ostalog objavljuje vrhunsku poeziju u izvrsnim prevodima, a ovoga puta knjiga bez koje se ne treba vraćati sa Sajma je poslednja zbirka pesama velike poljske pesnikinje Vislave Šimborske pod nazivom Trenutak, koju je prevela Biserka Rajčić. „Filip Višnjić“ je objavio roman Margaret Etvud Telesna povreda u prevodu Davida Albaharija, Plato knjigu kultnog ruskog pisca Viktora Jerofejeva Muškarci, dok su novosadski izdavači Prometej i Stylos zajednički objavili roman Bezsudbinstvo aktuelnog dobitnika Nobelove nagrade za književnost mađarskog pisca Imrea Kertesa, i to u prevodu Aleksandra Tišme. Od brojnih reizdanja klasika izdvajamo Deretino izdanje slavnog Rableovog Gargantue i Pantegruela, naravno u genijalnom Vinarevom prevodu, a Narodna knjiga nudi čak 320 naslova iz svoje ovogodišnje produkcije.
Dugo se održavala fama da kultura i njene manifestacije treba da budu znatno bolje i kvalitetnije od socijalnog, političkog i društvenog okruženja u kojem nastaju. Danas, međutim, čini se da je traženje ove vrste relacija postalo bespredmetno, ne samo zbog toga što je energija promene odavno potrošena nego i zbog toga što se već naziru obrisi kolotečine koja će preduprediti svaku vrstu radikalnih iznenađenja, i onih prijatnih i onih neprijatnih. Stvari idu svojim tokom, i kako nam je u državi tako nam je i na Sajmu knjiga – ni bolje ni gore.
Drugi „milenijumski“, 47. „međunarodni“, prvi „međunarodni beogradski“ ili samo „beogradski“ sajam knjiga, bez rednog broja i naziva koji se neće menjati svake godine? Pretprošle godine održan je 45. „međunarodni“, prošle je bio „prvi milenijumski“, ovogodišnji sajam nije četrdeset sedmi, a ni drugi. Nije ni nulti. Ni milenijumski. Teško je reći koji je ovo sajam knjiga po redu i da li je to ona ista manifestacija od prošle godine jer je ponovo promenjeno njeno ime, ali je očigledno da Beogradski sajam knjiga nije isto što i Milenijumski sajam, ako uopšte ima razloga obraćati pažnju na takve tričarije.
Nekada se verovalo da je nomen omen, čak je jedan slavni dramatičar pisao kako je Troja morala biti razorena jer je njeno ime, valjda, prizivalo ljuljuškanje helenskih lađa podno zidina grada, ali bejaše to davno, u čedno vreme kreposti i ćudoređa, kada se verovalo da je naziv znamenje, znak ili slutnja. Više nije tako.
Koga još zanima da li je Poslovno udruženje izdavača i knjižara Srbije i Crne Gore oduzelo organizaciju ove manifestacije od Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije i da li se na nekom spisku svetskih sajmova još nalazi ime virtuelnog Međunarodnog sajma knjiga? Stav organizatora pri tome je pragmatično ogoljen. Ima li ove godine tog sajma ili nema? Ima. Hoće li učestvovati većina domaćih i nekolicina stranih izdavača, uprkos tome što su sajamske promene više posledica izmenjenog političkog konteksta u zemlji nego umeća samih organizatora? Hoće. I šta još treba? Kontinuitet u odnosu na prošlogodišnju manifestaciju postoji, zadržan je i logo – stilizovana knjiga sa Microsoftovim zaštitnim znakom – zbog čega će se neko, jednog dana, mašiti novčanika zbog narušavanja autorskih prava. Čak je po ugledu na svetske manifestacije uvedena institucija počasnog gosta koja je ovoga puta dodeljena Norveškoj. Poziv je, kako kažu organizatori, „inspirisan tradicionalno dobrim vezama Norveške i iskrenom podrškom ove zemlje procesu demokratskih promena u Jugoslaviji“.
Hvala dalekoj kraljevini na svakoj vrsti nesebične pomoći, ali bi se većina čitalaca verovatno našla u nevolji ako bi morala da se seti nekog savremenog norveškog pisca, a da to nisu Justejn Gorder ili Dag Sulstad. Ne bi se bolje proveli ni organizatori sajma, osim ako tajno ne uče bokmal ili nynorsk, ne bi li iskoristili ovu retku priliku da bljesnu znanjem o severnjačkoj melanholiji u delu Gejira Polena, predsednika norveškog društva pisaca, koji je, između ostalih, otvorio ovogodišnji sajam.
Čast dalekim kulturama i žudnji za manje poznatim literaturama, ali književnih veza nema bez duboke bliskosti, makar to bila i srodnost u različitosti. Zato je lako prepoznati i druge zanimljive goste. Prvi put nakon rata dve stotine hrvatskih izdavača organizovano je došlo na Beogradski sajam sa više od hiljadu naslova. Ni više knjiga iz jedne zemlje, ni dubljih veza, ni veće (obostrane) radosti zbog „demokratskih promena“, ukoliko je to uopšte neki kriterijum za jednu književnu smotru. Ni manje hrabrosti organizatora da prepozna ono što dodiruje čitaoca, ni tanušnije želje da se bave značajnijim stvarima od menjanja naziva i kontrole ulaznica, jer prodaja knjiga na ovim prostorima nije samo puka razmena robe za novac. Da nije tako, kamare književnih dela već bi odavno gospodarile sklepanim tezgama Arizone, mereći svoju vrednost debljinom prašine s puta Tuzla–Orašje, palom na njihove korice.
Slobodan Kostić
