Beck, Sea Change

(Geffen, 2002)

Skoro deset godina pošto je reformisao pop zvuk i trijumfujući nad naporima Beastie Boysa uveo eklektičnost na velika vrata, Beck polako, ali sigurno počinje da se oseća veteranom, prezasićen sopstvenim stilom.

Skoro deset godina pošto je reafirmisao ironiju u pop muzici trijumfujući (i) nad naporima Beastie Boysa, Beck letargično počinje da istražuje samu only-love-can-break-your-heart-ovsku suštinu pop pesme.

Skoro deset godina pošto se ispeo na (alt-) tron pop muzike himnom luzer-ske populacije, Beck iz pivom i jeftinim drogama tapaciranog hipika, kome je bluz bio samo hobi, postaje japi–silom prilika, situiran i priznat, kome zapitanost srednjih tridesetih postaje headline (svako)dnevnih novina.

Skoro deset godina od kada se pojavila progresivna struja muzičara (Tricky, Radiohead, Bjork), koja je zamutila bistre vode popa, Beck se opet, ali mnogo suptilnije, nalazi na čelu kolone koja pop pesmi vraća energiju i/ili emociju.

Sea Change je nelogičan i nepredviđen nastavak (Nick) drakeovski bojenih šansona koje su činile nostalgično uporište na albumu Mutations. Večito koketnog Becka nije dokačila popularizacija osamdesetih, sintisajzer i ritam mašina (on je tamo već bio), šljokice i šminka. Ruganje i ismejavanje, dobronamerni podsmeh kao kritika ili podsećanje, MTV makes me wanna smoke crack, nisu zanimljivi novom, romantičnom Becku. U trenutku kada svet počinje ponovo da se smeje (makar i kroz zube), kada gitara zamenjuje getoblaster, kada imidž gladi za životom izgleda kao novootkrivena snaga rokenrola, Beck se povlači u sebe, iza pohabane somotne jakne i izlizanih pantalona, sa albumom na kome poezija i pop krckaju partiture Čajkovskog, koliko i Tima Buckleya. Meditacija je odmerena. Beck želi, i zvuči, kao Springsteen nove generacije. Zamišljen, zapitan, unapred poražen, lep gubitnik.

Možda i ima više od deset godina ili tačno toliko od kada je Beck objavio svoj album One Foot In The Grave, svoj preeklektični folk album na kome su uzori bili očigledniji od inspiracije. Sea Change obrće stvari. Beck se ne folira. Beck je setan. Beck je na praznoj pozornici. Pesme su akustične, uz povremene usamljene zvuke klavira, violine ili harfe, ili mi se učinilo. Refreni se jedva malo, ali dovoljno uzdižu iznad strofa, ostaje se veran atmosferi, pre nego himničnosti. Nema hitova, sve su hitovi.

Šteta za Becka. Svet neće razumeti jer i dalje uživa u kreku. Više sada nego pre. Sea Change je moguće najbolji Beckov album, najkonzistentniji i najemotivniji svakako. Pitak kao koka-kola, ukusa kao vino. Nema podrigivanja, ali jača krv. Ako pored albuma Nine Nastasie (The Blackened Air) postoji samo jedan album koji će vas rastužiti ove godine, to je Sea Change. Oprostite mu to.