Jeste li već čuli da… je u Smederevu izglasalo, na nadležnom Opštinskom Telu, da se jednom trgu u centru grada dodeli ime po Dimitriju Ljotiću, znamenitom fašisti, vođi pokreta Zbor, inače Smederevcu „koji je tokom rata mnogo učinio za ovaj grad“? O tome šta su i on i njegovi kamaradi učinili za neke druge gradove neka se brinu drugi… Na javno izneto zgražavanje ponekog usamljenog pojedinca zbog ovog besprimernog vozdizanja jednog istaknutog pronacističkog ideologa, stanoviti Nebojša Jovanović („Politika“, 2. 11. 2002) odgovara kako Smederevce protivljenje njihovom plemenitom činu neće pokolebati nego će Miti Ljotiću, vala, i spomenik da podignu, pa nek’ crknu dušmani! Time će građani Smedereva, po Jovanoviću, pokazati „da imaju uravnotežen pogled na našu istorijsku prošlost i da ne robuju nikakvim ideološkim dogmama“. Dosledni antifašizam, dakle, zapravo je „ideološka dogma“, a to vaistinu nije za slobodne ljude. Nema tog veselog i pristalog ustaše kome srce ne bi zaigralo na ovu lucidnu bratsku antidogmatsku misao.
I ovaj dražesni smederevski egzemplar potvrđuje da su sve one ideje, a bogme i prakse, koje smo barem od devedesetih naovamo okvirno i „krovno“ počesto nazivali (neo/proto/pro/post)fašizmom, ne samo zanimljivije nego je i kudikamo važnije posmatrati ih u njihovoj „banalnoj“, svakodnevnoj pojavnosti nego kroz Velike Priče i doktrinarne sukobe/sukobe o doktrinama. Na tom ušuškanom kabinetskom terenu ionako će vas uvek dočekati neki Mudrac koji će vas trijumfalno upozoriti da to-i-to, na šta ste se vi onako ostrvili, ne odgovara u potpunosti udžbeničkoj definiciji „istorijskog“ fašizma, te da je otuda i bezopasno i nevažno, a vi tu penite i gubite živce… Sa smederevskom ljotićijadom to neće ići tako lako jer je stvar upravo ganutljivo „transparentna“, a to što su ovu opštinsku odluku izglasali lokalni čelnici one iste „koalicije demokratskih stranaka“ koja je oterala Miloševića navodno zato da bi Srbiju približila današnjoj Evropi – a ne onoj iz tridesetih godina prošlog veka – celom slučaju samo dodaje na morbidnosti, p(r)okazujući koliko je impresivnog neznanja, posvemašnje vrednosno-pojmovne zbrke i zapanjujuće moralne neosetljivosti uloženo u to da ova zemlja izgleda ovako kako izgleda – a izgleda uglavnom nikako.
Ono što faši(zi)ranom umu uvek nepodnošljivo smeta jeste ometajuće i razdražujuće prisustvo Drugog: u gradu kao što je Smederevo za tako nešto nema baš mnogo povoda, pa se određena vrsta bizarnih strasti može iskaljivati tek na spomeničkoj baštini i na druge „simboličke“ načine. No, u Vojvodini, sa svim njenim istorijsko-kulturno-geografsko-demografskim osobenostima i plemenitim prtljagom složenosti bez kojeg je ne bi ni bilo, krije se onaj pravi majdan za eksploataciju ideja i praksi onog „svakodnevnog“ iliti „ur-fašizma“(U. Eco), onog koji se ne bavi odviše apstraktnim doktrinama, nego se mnogo više i radije zabavlja posve konkretnim istovarivanjem na ljudsko lice, sada i ovde.
Posle pune decenije što „spontanog“, što veoma organizovanog mahnitanja najfantastičnijih manijakalnih primeraka nad tom i takvom Vojvodinom, izgleda da se toliko oguglalo i blaženo otupelo da se prag osetljivosti toliko pohabao da se recidivi tog malograđanskog ur-fašizma više ni ne registruju, niti se bilo ko zbog njih mnogo uzbuđuje: ta idi molim te, kera laje, vetar nosi… Sve dok opet ne zagusti, u prvom sledećem istorijskom kijametu, koji, dragi moji, neminovno dolazi ako ne učinite ono što treba da do njega ne dođe. I zato mi je ovih dana tako strašno zanimljivo – to jest, toliko je strašno da je već zanimljivo – kako se nije našao niko da makar javnim izrazom gađenja reaguje na harangu povedenu protiv Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i njegovog prvog čoveka Zoltana Bunjika zato što je ovaj – u skladu s ovlašćenjima iz Omnibus-zakona – doneo odluku da, zamislite, osnovne i srednje škole u Vojvodini ne rade na hrišćanski praznik (po novom kalendaru) Svi sveti iliti na Dan mrtvih. Taj praznik tog dana slave uglavnom rimokatolici i protestanti, pa je školama u mestima gde ima vrlo malo đaka tih konfesija ostavljena i mogućnost da „trampe“ taj neradni dan za neki drugi (što je dosta njih i učinilo, bez ikakvih problema). Avaj, na Bunjikov potez ustalo je Kuso & Repato u odbranu povređenog versko-nacionalnog ponosa: zar mi, bre, da slavimo katoličke praznike, zar nama neki Mađar da određuje kad će nam deca ići u školu (decu, uzgred, niko ništa i nije pitao, pošto je deci uglavnom svaki povod za plandovanje jednako dobar)?! Je l’ to ta vaša autonomija, da unijatite poštenu pravoslavnu čeljad?! Pustite vi to što i „oni“ planduju za „naše“ praznike, to je drugo, ovo je Naša Zemlja, mi smo tu(te) Većina i Svoji Na Svome! Sva razumna objašnjavanja su bila uzalud, jer onima koji su nadigli dreku ništa i nije bilo „nejasno“: naprotiv, oni su u Bunjikovom potezu sasvim ispravno prepoznali rehabilitaciju dugo izgnane „drugosti“ te polivalentne Vojvodine i na to reagovali primerenom panikom. Pa, za šta su se oni borili tuce godina, zašto su onda(k) osnivali nekada dušane silne, a sada svetozare miletiće ako će opet sve biti kao nekada, to jest ako u Vojvodini ponovo neće biti „podstanara“?! I tu dolazi do najstrašnije inverzije, koja po svojim smrtotvornim potencijalima nikada nije samo obična retorička halabuka: sukus ovog čkiljavog Pogleda Na Svet duboko je ubeđenje da ravnopravnost i uzajamnost zapravo Podjarmljuju Većinu. Otuda „državotvorni pokreti“ i desničarske partije toliko rogobore protiv jednog običnog praznika, prikazujući ga kao srpsko-pravoslavnu apokalipsu, da bi nimalo naivna histerija uvrhunila u iskazu iz zajedničkog saopštenja Eparhije bačke i bogoslovije „Sveti Arsenije Sremac“: „Mi se u Vojvodini više ne osećamo slobodno i sigurno.“ Ma, je l’te?! Tu svaka šega i komika prestaju, a ostaje samo sećanje na iste takve iskaze s početka devedesetih, pompezno i „strateški“ davane na svim neuralgičnim tačkama jednog propalog „nacionalnog projekta“. A Vojvodina stara dokono ćuti jer, bože moj, sve to košava nosi… Ne, ne nosi, nego to ostaje i taloži se, trujući vazduh svima: neko će, dakle, morati da ustane i da otvori prozor!
