Smrt dolazi „audijem“

Nenad Batočanin (38 godina), zamenik načelnika Prve uprave saveznog MUP-a (Obezbeđenje objekata i lica) i Željko Škrba (41), biznismen i dizač tegova iz Bosne, odranije poznat organima gonjenja, sedeli su u službenom „pežou 306“ sa belim tablicama u vlasništvu SMUP-a u utorak 26. novembra, oko 21.15, ispred zgrade u ulici Ljutice Bogdana 8. Ispostaviće se da su krenuli sa partije malog fudbala, iz obližnjeg stadiona Partizana, uzbrdo ka Dedinju. Po nekim indikacijama vozilo je ili stajalo ili se kretalo jako sporo u trenutku kada ga je sustigao sivi ili beli „audi“, model 6 ili 8, iz koga je više počinilaca otvorilo vatru automatskim puškama sistema kalašnjikov. Navodno je izbrojano – na „pežou“ i na zidu kuće broj 8 – više od 60 pogodaka; neke procene kažu da je pucano iz tri puške, jer je događaj trajao prekratko da bi se menjali šaržeri. „Audi“ se zatim udaljio uz ulicu Ljutice Bogdana. Batočanin i Škrba ubijeni su na mestu. Obojica su bili naoružani, ali čovek u automobilu – kao što je, nažalost, vrlo dobro poznato – teško može da se odbrani od iznenadnog napada: skučen prostor, pogotovo ako su oba prednja sedišta zauzeta; običaj da se pištolji nose na opasaču itd. Faktor iznenađenja tu je, međutim, ključan.

DVA PROFILA: Čak je i naša – na te stvari otupela – javnost reagovala burno. Pre nego što se bilo šta doznalo i proverilo, svi su imali mišljenje, što reče Klint Istvud onomad („Mišljenje je kao dupe: svako ga ima.“). Srpski ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović odmah sutradan izjavio je da je to osveta mafije zbog briljantnog uspeha njegove policije u slučaju Buha. Doktor Šešelj odmah se nadovezao tvrdnjom da je taj atentat organizovao Nebojša Čović, njegova trenutno najdraža mušterija; Nebojša Čović mračno je aludirao na okolnost da s kim Šešelj igra šah i usput smišlja baš takve atentate. Jedino je Zoran Živković, savezni ministar unutrašnjih poslova i Batočaninov starešina, imao da saopšti nešto konkretno (i, moguće, veoma važno): Batočanin mu je, naime, nekoliko dana pred ubistvo, samoinicijativno saopštio da sa Škrbom igra mali fudbal; da Škrba prolazi kroz evidenciju po više veoma nezgodnih osnova, uključujući tu i mogućnost da poznaje Željka Maksimovića Maku, za kojim je raspisana potraga zbog sumnje da je umešan u ubistvo Boška Buhe; da, dakle, ministar vodi računa o tome da je samo mali fudbal u pitanju – za slučaj da ta vest do njega stigne. Bio je to postupak profesionalno korektan i poželjan, kažu policajci. Živković kaže da je savetovao Batočanina da više ne igra mali fudbal sa takvim likom, što je takođe bio razuman postupak. Zašto ga Nenad Batočanin nije poslušao? To bi, kažu neki policajci, mogao da bude ključ cele priče.

Željko Škrba, bosanski Srbin sa zanimljivom prošlošću, bio je – između ostalog – i šampion u dizanju tegova i dobar kondicioni trener raznim ljudima (uključujući i pevača Zdravka Čolića). Osim toga, kaže jedan izvor „Vremena“, Škrba je igrao određenu ulogu u strukturi koja se bavi zaštitom i skrivanjem Radovana Karaõića i Ratka Mladića. Ta uloga, kažu ljudi dalje, nije bila bezbednosne (kao što se po gradu priča), već finansijsko-logističke prirode: navodno je Škrba deo profita iz određenih veoma propulzivnih i ne baš sasvim legalnih poslovnih operacija preusmeravao ka Republici Srpskoj i svojim kontaktima tamo. Tu je, izgleda, došlo do određenih trvenja, je li, pošto je Škrbi u jednom trenutku bila postavljena eksplozivna naprava pod terensko vozilo koje je koristio. Policajci smatraju da je „to bila samo opomena da pazi s kim se druži i šta priča“. Da li su trvenja bila finansijske ili obaveštajno-bezbednosne prirode – ne zna se još, ali će istraga, čim prevrne nebo i zemlju, to već rasvetliti. Škrba je takođe doveden u vezu i s nekim već ubijenim kumom Željka Maksimovića Make, iz čega se posle rodila prilično nategnuta teorija o „osveti“ Maksimovićevog ganga državi, a zbog hapšenja Nikole Maljkovića i ekipe.

Nenad Batočanin bio je od mladosti veoma uspešan karatista, vredan i pametan mlad čovek koji je završio Fakultet bezbednosti u Skoplju, jedinu takvu visokoškolsku ustanovu u SFRJ. Njegovi prijatelji i poznanici iz karatističkih krugova opisuju ga – i pre smrti – kao čoveka skromnog, poštenog i korektnog, izvrsnog policijskog profesionalca. Batočanina je, po liniji MUP-a Srbije, bilo zapalo da neko vreme neposredno obezbeđuje i Slobodana Miloševića, ali je odatle udaljen i marginalizovan 1998, navodno zato što ga „Mira nije volela“. Posle petooktobarskog prevrata pozvan je u savezni MUP, gde se bavio obezbeđenjem lica i objekata; ubrzo je napredovao do zamenika načelnika uprave, mesta veoma odgovornog i u organizacionom smislu važnog.

GAJENJE DOKAZA: Prvo pitanje koje se javilo odmah po atentatu bilo je: ko je bio meta, a ko kolateralna šteta – Škrba ili Batočanin? Tu su se odmah javile dve škole mišljenja na visokom nivou, čije su procene kasnije ponavljali razni dežurni novinski analitičari. Dušan Mihajlović stvar tumači politički: mafija se sveti na Batočaninu; kasnije će reći nešto veoma zanimljivo: „Organizovani kriminal obezbeđuje sredstva za finansiranje i zaštitu ratnih zločinaca (kurziv je naš) koji su na slobodi i povezan je sa teroristima“, revidirao je ministar svoj prvobitni stav u izjavi za Betu u ponedeljak. Zoran Živković smatrao je da je Škrba bio meta, a Batočanin neizbežna usputna žrtva; za takav stav postoje izvesne logične pretpostavke (Škrbina prošlost, pre svega). Policajci su, međutim, skeptični: „Da je neko hteo da ubije samo Škrbu, imao je prilika koliko hoće: ovaj se sam muvao po gradu, bilo ga je svuda. Zašto bi ga ubijao dok sedi u autu sa visokim policijskim funkcionerom? To nije pametno; nimalo“, kaže jedan izvor „Vremena“ iz tih krugova. „Biće da je to neka poruka…“

Jedan drugi izvor „Vremena“, veoma besan i razočaran, smatra da ni o kakvoj slučajnosti ne može biti reči: gađali su obojicu, kaže on, namerno. Po toj pretpostavci, Batočanin je Škrbu „gajio kao dokaz“, kao svedoka za nešto veliko (videti gornju izjavu Dušana Mihajlovića). Po istoj radnoj pretpostavci, Škrba je već bio pod sumnjom svojih partnera; odatle dizanje õipa u vazduh, kao opomena; ne znajući šta je sve Škrba Batočaninu ispričao pre i posle partija malog fudbala, umetnici gube živce, ne žele ništa da rizikuju i ubijaju obojicu – za svaki slučaj, jer mrtva usta ne govore.

Policajci su ogorčeni i besni: „Pitajte ko je i šta uvežbavao na izvesnom policijskom poligonu u ‘audijima’ pozajmljivanim iz carinskih skladišta“, kaže jedan (reč je o poligonu poznatom po razbijanju izvesne hladnjače eksplozivom). „Pitajte je li jedna od pušaka korišćenih u ubistvu Batočanina i Škrbe bila možda korišćena u još jednom sličnom slučaju nedavno; balističari znaju“, kaže drugi i dodaje da je to znak „nezamislive bahatosti i samouverenosti“ počinilaca. Treći pominje Škrbine finansijske transakcije i pita: „Iz kog to posla ima toliko profita?“ Odgovor je toliko očigledan da ga ne vredi navoditi.

Ako teorija da je ovo dvostruko ubistvo „poruka mafije državi“ ima nekog smisla, onda je taj smisao potpuno banalno površinski: čim se tako nešto uopšte moglo dogoditi, to je već samo po sebi poruka. O tome da je ista puška navodno korišćena dvaput – da ni ne govorimo… Policajci, sada ozbiljno besni (za razliku od ubistva Radovana Stojičića Baõe kada su ostali ravnodušni), sve češće unazad analiziraju ubistva svojih kolega i sve češće ukazuju u pravcu Državne bezbednosti i niza nikad rasvetljenih ili nikad pravno procesuiranih slučajeva koji odatle potiču, o čemu su ovih dana otvoreno progovorili Vida Petrović-Škero i Nebojša Čović, koji je najdirektnije dosad optužio Državnu bezbednost za ulogu u zločinima. Dopunski šum u celu ovu opasnu i neprijatnu priču uneo je Vojislav Šešelj, nastavljajući svoju kampanju klevetama: doktor je tu umešao i povezao sve sa svima, naravno – s Nebojšom Čovićem na čelu, koji, ko biva, ništa drugo i ne radi nego organizuje atentate; ovaj mu je, iznervirano, uzvratio istom merom, pa je cela stvar završila u trač-rubrikama – do daljnjega, međutim, jer bi iz toga na kraju nešto i moglo ispasti: po svoj prilici loše po Šešelja.

TRANZICIONA NERVOZA: Porodica Nenada Batočanina dobila je jednokratnu pomoć čiji je iznos (kao i iznos njegove plate) sramota i pomenuti. Željko Škrba sahranjen je u tradiciji „žestokih momaka sa vrelog beogradskog asfalta“, uz prisustvo „više stotina prijatelja“ koji su usput maltretirali novinare čije im se pisanje nije svidelo (tom prilikom je protivzakonito oduzet i jedan negativ).

U Prvoj upravi saveznog MUP-a situacija je postala rovita: govori se o raspuštanju i prekomandi u MUP Srbije čim se usvoji ustavna povelja koja ne predviđa postojanje saveznog organa unutrašnjih poslova; policajcima je, kako „Vreme“ saznaje, zabranjen operativni rad u vezi s ubistvom Batočanina; od njegovih kolega i prijatelja iz Uprave niko još nije uzeo izjave. Treba verovati da je reč o tranzicionoj nervozi oko prepakivanja policije u okvire, da ne kažemo, kao Veljko Kadijević, buduće države. Možda je reč i o razumnom oprezu: Batočaninove kolege i prijatelji suviše su besni za hladnu istragu. Osim toga, MUP Srbije i jeste jedina agencija koja to operativno, tehnički i administrativno može da istera do kraja. Pogotovo ako mu ona druga Agencija pomogne, u šta niko od policajaca s kojima smo razgovarali ne veruje.

Predstoji nam, dakle, još jedno prevrtanje neba i zemlje uz prateću mačiju muziku Voje Šešelja. Za to vreme će „audiji“ bešumno kliziti beogradskim ulicama, izlaziti i vraćati se na carinske parkinge ili u podzemne garaže, posle uspešnih uvežbavanja na poligonima, obavljanja akcija, zamene tablica i dokumenata (i prefarbavanja) – i niko neće biti nimalo pametniji. Dok smrt u „audiju“ dolazi po poznate bizmismene i ostali šljam sa „vrelog beogradskog asfalta“, policajci se ne nerviraju mnogo: „Što se više ubijaju između sebe, manje će ih ostati“, što reče jedan od njih. Ako smrt u „audiju“ dolazi po kolege policajce, pa još pri tom i poštene – e, to je druga priča. Iz istorije raznih zemalja sličnih Srbiji poznato je da eskadroni smrti pre ili kasnije dovode do kontraeskadrona iste smrti. Ako dotle dođe, neka nam Bog bude na pomoći.