Mala podvala

Ljiljana Smajlović se čudi zašto sam ispod teksta „Ko je Peja Ciganin“ potpisan inicijalima, a ne punim imenom i prezimenom. U pristojnim redakcijama o tome odlučuje urednik koji je očevidno procenio da je reč o crtici, kako je i Lj. Smajlović zaključila, i da su inicijali dovoljni. No svejedno, ona je pronicljivo otkrila ko se krije iza inicijala ispod teksta, a potom ekskluzivno saopštila i da je autor crtice haški svedok Jovan Dulović ponavljajući neprestano taj detalj koji očevidno smatra veoma značajnim. Stekao sam utisak da ima nešto da mi kaže, ali da se ustručava da to za sada saopšti. Lj. Smajlović piše da ne razume zašto joj ne navodim ime kad je citiram ni zašto ne pominjem novine u kojima radi, odnosno da je reč o njenom izveštaju sa suđenja S. Miloševiću pred tribunalom u Hagu objavljenom sa naslovom „Pod velikim pritiskom“ u jednom nedeljniku.

Sve to smatram nebitnim. Da bi sve bilo jasno, moram da ponovim: pred sudijama u Hagu svedočio je Slobodan Lazarević, nekadašnji oficir za vezu u Vojsci Republike Srpske Krajine, pominjući da je svojevremeno više puta razgovarao s oficirom koji mu se predstavio kao pukovnik Pejović – Peja. Opisao ga je kao plavokosog, četrdesetih godina, koji je uvek bio fer prema njemu. Izvesno je da je u Srpskoj dobrovoljačkoj gardi (SDG) postojao takav oficir koji je iz JNA pristupio Arkanovoj gardi i kontaktirao sa Lazarevićem. Da pomenuti Pejović – Peja baš takav postoji, kakvog ga je opisao Lazarević Lj. Smajlović se može uveriti na više načina: uvidom u spise Bošnjačkog instituta u Cirihu, u knjigu Zvornička sirat ćuprija (strana 32) autora arh. Himze Tulića i, najzad, iz razgovora sa nekadašnjim pripadnicima SDG-a. „U Arkanovoj gardi bilo je više ljudi s nadimkom Peja“, kaže M. R. koji je bio u vrhu SDG-a.

Međutim, u unakrsnom ispitivanju S. Milošević je (a ne ja, kako Lj. Smajlović tvrdi) iz podvale uveo, kako igrači preferansa kažu, jednog drugog oficira Arkanove garde poznatog kao Peja Ciganin, koji je zbilja postojao. Crne kose, tamnog tena i niskog rasta, koga Lazarević, po svemu sudeći, nije poznavao. Drugim rečima, S. Milošević je nastojao da sudije steknu ubeđenje da Lazarević laže kad tvrdi da je poznavao pukovnika Pejovića jer on ima „kao gavran crnu kosu i tamnu put“, a svedok ga je opisao kao plavokosog.

Lj. Smajlović se „primila“ na Miloševićev jeftin pokušaj obmane i iskoristila kratak isečak iz dijaloga S. Miloševića i svedoka optužbe S. Lazarevića i svoj izveštaj gromoglasno na tri stupca započela dijalogom optuženog i svedoka tako da je iz toga proistekao utisak kako je Milošević uterao svedoka Lazarevića u laž a u tekstu se dalje nije bavila onim o čemu je Lazarević svedočio.

Toliko o zaključku Lj. Smajlović koja piše: „Dulović valjda najbolje zna kako se manjkav utisak može steći uvidom u samo jedan deo saslušanja svedoka“. Inače, to što je Lazarević tražio od sudija da pitanje o oficiru Pejoviću proglase irelevantnim sasvim je razumljivo: beznačajno je za sud budući da je Lazarević imao šta da kaže kako bi se došlo do istine, a o čemu nema ni reči u tekstu Lj. Smajlović. Iluzorno je raspredati priču o napomeni Lj. Smajlović da bi „Dulović morao biti svestan da je za čestito izveštavanje, kao i u ostalom i za pošteno svedočenje, korisno imati uvid u celinu“. Naravno, nigde ne pominje objektivnost, što je sasvim razumljivo.