Da Lotar Mateus, pa makar i sa 42, dolazi da igra u Partizanu, odmah bih digao obe ruke. Međutim, bivši nemački internacionalac, 150 puta reprezentativac svoje zemlje, učesnik pet mundijala, najbolji igrač sveta u anketi FIFA 1990, dolazi da bude trener u Partizanu i to, bar kod mene, izaziva određene rezerve. Ne treba se sada deliti na one koji podržavaju odluku uprave Partizana i na one koji je kritikuju jer ni pobornici ni kritičari nemaju osnovni argument: ne znaju, zapravo, kakav je Mateus trener. To što je bio veliki igrač sigurno je dobra predispozicija, ali ne i garancija da će biti dobar trener. Ako Partizan ima saznanje da je reč bar o talentovanom stručnjaku koji ima sve uslove da se razvije u dobrog fudbalskog stratega, utoliko bolje. Ukoliko je u avanturu ušao samo na osnovu Mateusovog igračkog imena, ostaje mu da se pomoli i potraži savezništvo sreće.
Čini mi se da neki naši mediji, čačkajući po finansijskoj strani angažmana, loptu prebacuju na pogrešan teren. Da li Partizan zaista plaća Mateusa 750.000 eura za 18 meseci i da li je njegova mesečna plata koliko i 42 prosečne zarade u Srbiji, stvar je Partizana i Mateusa, mada treba videti šta tim povodom ima da kaže i gospodin Božidar Đelić. Drugim rečima, g. Mateus bi trebalo da plati porez na svoja primanja, kao što bi to uradio u svojoj zemlji ili u Austriji gde je u dosadašnjoj kratkoj trenerskoj karijeri radio kao trener. Ključno je pitanje da li je Mateus dobar trener ili nije. Pošto, zasad, ne može biti kategoričkog ni „da“ ni „ne“, ostaje, kao u svakoj kocki, nada da će kombinacija ipak biti dobitna. Ako je Mateus bar talentovan trener, rizik Partizana, bar do juna, nije velik. Sa devet bodova prednosti, Mateus će imati neophodan mir i trebalo bi da bude izrazit antitalenat za svoj posao pa da ne osvoji šampionsku titulu. Mnogo teži deo posla čeka ga na leto kada će Partizan pokušati da postane prvi jugoslovenski tim koji je ušao u Ligu šampiona. Ako u tome uspe, Mateus će biti heroj a oni koji su ga doveli genijalni vizionari. Do tada ostaje neizvesnost. U svakom slučaju, Mateusa treba pustiti da radi na miru, za sudove i zaključke biće vremena.
KAD IZVOZNICI UVOZE: Dolazak Lotara Mateusa otvorio je pitanja angažovanja stranih stručnjaka u našem sportu. Nalazimo se pred velikom nepoznanicom jer je Jugoslavija poslednjih 40-ak godina bila zemlja koja je, verovatno, najviše trenera izvezla u svet i to u onim najatraktivnijim kolektivnim sportovima: fudbalu, košarci, rukometu, vaterpolu, odbojci… Činjenica je da je taj stalni izvoz osiromašio domaće lige, takav i toliki odliv stručnjaka ne bi mogle da podnesu ni mnogo razvijenije zemlje, a bez pravih trenera sve je teže stvoriti prave igrače, ali i trenere naslednike. Možda je zato došlo vreme za uvoz stručnjaka i protiv te pojave ne treba imati ništa a priori protiv. Treba je posmatrati na isti način kao, recimo, strance u ju-košarci. Posle katastrofalno lošeg iskustva i lutanja prethodnih godina, ove sezone imamo u Ligi nekoliko sasvim solidnih Amerikanaca (Friman i Brajson u Železniku, Pen i Ekezi u Crvenoj zvezdi, Braun u Budućnosti, Haus u Partizanu, Kembel u Hemofarmu…). Formalno je i sportski direktor Crvene zvezde Zmago Sagadin stranac, mada dolazi iz iste košarkaške škole i ne postoji jezička barijera (što će Mateusu biti velika prepreka ma kako dobrog prevodioca imao. Što reče jedan naš košarkaški trener: „Ne mogu ja da grdim igrača preko prevodioca…“).
Dakle, ne smemo biti tašti što neko dolazi da nam prodaje sportsku pamet, ali moramo biti oprezni, pa i rezervisani prema dovođenju nedokazanih stručnjaka ili igrača. Partizanovo je pravo da veruje, recimo, da će ga u Ligu šampiona pre uvesti Lotar Mateus nego, recimo, jedan (nezaposleni) Radomir Antić (doduše, ne znamo da li bi on prihvatio i da mu je ponuđeno), ali valjda su u klubu svesni rizika koji su preuzeli.
Mateus je prvi strani trener koji će raditi u našem fudbalu posle mnogo, mnogo godina, ali neće biti prvi stručnjak sa nemačkog govornog područja koji je Srbe podučavao fudbalu. Još između dva rata u BSK-u je radio Austrijanac Aleks Nemeš. U prvim poratnim danima učitelji su bili uglavnom iz Mađarske: Ilješ Špič i Geza Kaločaj radili su u Partizanu, Marton Bukovi u Dinamu iz Zagreba. Bila su to, međutim, druga vremena, kada su strani stručnjaci zaista bili neophodni kao sportski prosvetitelji i misionari. Zar u to vreme na Kalemegdanu košarku nisu pokazivali Bugarin Tenkov ili Francuz Bisnel?
U kasnijim godinama, kada su stasali naši treneri, stranci su bili samo izuzeci, uglavnom u deficitarnim granama poput stonog tenisa (radili kineski stručnjaci), ritmičke gimnastike (bilo je trenera iz Bugarske), primera bi se sigurno našlo još. Ipak, Jugoslavija je izrasla u jednu od vodećih nacija sveta u kolektivnim sportovima (izuzev fudbala, u kome je objektivno i najjača konkurencija i u kome je povremeno takođe bilo lepih rezultata) na osnovu domaće stručne pameti i rada naših trenera. Kamo lepe sreće da Lotar Mateus još više nadgradi te temelje, ali dok se to ne dogodi, ako se dogodi, ostaje doza sumnje.
