Izgleda da su ovdašnje televizije ipak naklonjenije gregorijanskom kalendaru, pa su shodno tome novogodišnji program pripremile za 31. decembar. Julijanska nova godina, u narodu poznatija kao Srpska, ipak je samo repriza, pa je tako bilo i s TV programima. Pošto smo srbijanski program manje-više videli, ostao je povez preko drugog oka još neproglašene Unije. Crnogorski novogodišnji program takođe je karakterizovala visoka ispolitizovanost, samo bez smokvinog lista koji se zove skrivena kamera. Umesto parobroda Srbija, na TVCG video sam pomahnitali voz (Crna Gora), relacija je jamačno Beograd–Bar, dok su kupei rezervisani za političke opcije. Najživopisnije je prikazan kupe SNP-a, gde ulazi nekakva TV ekipa. Tamo na tronošcima sede zadrigli tipovi, čereče pečene brave, jedan gusla u pozadini, ima i vladika, svi pištolje za pojasom, pa privatavaju nekakve mlade konobarice što nose crne majice s mrtvačkom glavom. OK, kapiram vraća im Milo za drago, ali, brate, udara se ispod pojasa, i to opasno.
Što se Badnjeg dana tiče, u Srbiji počela modernizacija, na Beogradskom programu RTS-a voditeljka čita božićnu čestitku koju je dobila putem SMS-a na mobilni telefon. Uopšte, božićni program najbolji je pokazatelj stepena komunikacije Crkve i vernika. Kažu – prangijama i pucanjem iz pušaka se obeležava odlazak seljaka u šumu po badnjak. U kakvu šumu idu ovi s Novog Beograda i po kakav badnjak kad ih rafalno ispraća ceo blok, plus nejač sa petardama. Osim božićne taxi tradicije – badnjak na hladnjak (po mogućnosti mercedes) – nisam primetio evoluciju. Zašto se Božić vezuje isključivo za seoske običaje? Opet se vraćam na TVCG koja je stvar dovela do ekstrema i emitovala kvazidokumentarnu priču iz Katunske nahije o božićnim običajima. Otac, majka i buljuk đece, on nazdravlja, pa kolje bravče (u real timeu), pa unose badnjak u neku bačiju gde žive bez vode i struje, njih desetoro, majko moja, đe im je socijalni radnik, đe im je Prešjednik da vidi bruku, sirotinju i sramotu.
Sad, šta da ja radim u zgradi kukavac. Možda bih mogao zaklati kokoš, ali ne ide, misliće komšiluk da upražnjavam vudu, a raspirivanje vatre, loženje badnjaka – koliko varnica toliko janjaca – to tek ne dolazi u obzir.
Na kraju sam shvatio da je najbolje i za Božic i za nove godine emitovati reprize programa JRT-a, kao što čini neverovatni Trezor.
Video sam reprizu susreta Cuneta i Mileta Bogdanovića iz 26. marta 1970. godine u hotelu „Jugoslavija“. Prvo se začikavaju ko Ali i Frejzer, onda ukrste mikrofone i raspali, jedan počne pesmu – drugi nastavlja, meč se završio tek sutradan, Cune dobio za jedan poen. Posle je bilo još mečeva s Tozovcem, ali već se tada nametnuo šampion. Cune Ali bomaje, umesto Mobutua iz Zaira, polupijana ekipa, jer je sponzor meča „Ko zna više“ bio Prokupac. Pokušala je skoro ekipa Grand šoua da ponovi ovo – samo, bili su Cune i Merima. Posle, kao, publika aplauzom glasa ko joj se više dopao. Uvek je ko fol nerešeno, pa glasaju sami pevači. Merima kurtoazno, kao, nema veze ko je bolji – evo, daje glas Cunetu, a on mrtav ladan glasa za sebe. E, zato je Cune veliki ko Muhamed Ali, dug jezik i rođeni šampion, nema poraza – ni u zezanju.
Na kraju moram da kažem da sam tek s dolaskom srpske Nove godine otkrio smisao reklame za kafu grand. Tamo se Gagiju i Mileni privale na gajbu deda mrazovi i počnu da izvoljevaju – oće kafu. Posle dve nedelje praznovanja dosta mi je deda mrazova, a mantra sa zvončićima što zvone celu noć – postaje halucinogena. Nadam se da će ih na kraju (bez obzira na maler) najuriti iz kuće, jer ljudi nit mogu da rade niti da odmore. Tako je s ovim reprizama slavlja koje su se protegle kroz gotovo ceo januar. Dosta je!
