režija Nenad Prokić; igraju: Lada Skender i Lako Nikolić; Bitef teatar
Ako se o nečijem stvaralaštvu može suditi samo na osnovu jednog dela, onda je nesporno da je Ingmar Vilkvist – što je pseudonim Poljaka Jaroslava Svijeršća – sjajan dramski pisac. Ono što u njegovom komadu Noć Helvera izdvajamo na prvom mestu, možda i krajnje subjektivno, jeste veoma neobičan, organski ostvaren spoj protivrečnih kvaliteta – jasnog i složenog, prozirnog i tajanstvenog, izričitog i nedorečenog. Ovo preplitanje suprotnih kvaliteta je najopštija odlika drame, jer se ostvaruje na njenim glavnim planovima – i na planu ambijentacije radnje i na planu postavke likova.
I, zaista, u pogledu ambijentacije radnje sve je istovremeno i potpuno jasno i prilično nedorečeno; naturalistički detaljnim i preciznim opisima zvukova iz spoljnog sveta (krici, lupnjava, skandiranje), istim takvim opisom sobe u kojoj se radnja odvija, kao i vestima o uličnom dešavanju koja dolaze do junaka, Vilkvist jasno postavlja priču u ambijent nabujalog totalitarizma u nekom evropskom gradu u prvoj polovini XX veka, ali nigde izričito ne tvrdi da je reč o fašizmu. Na ovaj način komad prevazilazi svoje vremenske okvire – jasno je da je u pitanju period fašizma – i postaje priča o mehanizmima totalitarnog društva, a ne o nekom njegovom pojedinačnom obliku.
Ista ambivalentnost javlja se i na planu postavke likova. On i Ona su jedini likovi, celokupna radnja se iscrpljuje u njihovom odnosu, ali taj odnos nije jasan i jednoznačan. Iako se postepeno otkrivaju neopozive činjenice – On je drugačiji (neki oblik retardiranosti), a Ona ga je usvojila kada je izgubila svoje dete koje je imalo sličan poremećaj – do kraja ostaje prvotni utisak nedorečenosti. U njihovoj složenoj intimnoj priči dominantan je odnos majka–dete, ali postoje i druge vrste odnosa: štićenik–tutor, brat–sestra, muškarac–žena, dželat–žrtva. Ova ambivalentnost nema za cilj da stvori jeftini efekat šoka (incestuozni odnos ili nešto slično), već da ponudi zaista potresnu priču o stradanju jednog neobičnog, drugačijeg para u svetu koji na svaku neobičnost i drugost reaguje potezanjem batine (pištolja, kame, kalašnjikova, kašikare).
Kao jedan od središnjih, izdvaja se odnos dželat–žrtva, koji takođe nije jednostavan. U prvoj polovini komada prati se kako Helver (On) veoma surovo egzercira na Klari (Ona) metode fizičke obuke koje je pokupio od horde na ulici; značenje je jasno – zlo se može preneti i na žrtvu, onaj ko je predodređen da strada može i sâm da postane dželat. Relativnost ovog odnosa razvija se i nadalje: drama se završava tako što – izvinjavam se budućim gledaocima što otkrivam „ko je ubica“ – Klara, pošto nije uspela da spase Helvera od neumitne smrti koja mu preti u fašističkoj euforiji, odlučuje da ga sâma, nežno i kroz igru, ubije. Međutim, iako su mogućna različita čitanja odnosa dželat–žrtva, za mene lično je Noć Helvera, ipak, emotivno snažna priča o dve nedužne žrtve, o drugačijim ljudima koji neumitno stradaju u totalitarizmu, o potresnom ubistvu iz ljubavi i milosrđa.
Postavka ovog komada olakšana je piščevim veoma detaljnim scenskim uputstvima, koja se ne protežu samo na spomenuti opis miljea već i na sve nijanse u intonaciji dijaloga. U predstavi Bitef teatra reditelj Nenad Prokić je brižljivo i tačno gradio složen i protivurečan pozorišni izraz koji drama predviđa. Predstava je u osnovi naturalistička – kompletno izgrađen enterijer sirotinjske kuhinje iz prve polovine XX veka (scenografija Borisa Maksimovića), s odgovarajućom rekvizitom i kostimima (autor Anđelija Marković), kao i precizna mizanscenska rešenja i fizičke radnje. Iz tog naturalističkog okvira prave se osmišljeni iskoraci u teatarsku „začudnost“ i to se postiže na različite načine – svetlosnim i zvučnim efektima, kao i oštrim, antinaturalističkim rezovima u glumačkoj igri (recimo, brzinom kojom Klara, u tumačenju Lade Skender, izgovara svoju ispovest, ili njenim naglim promenama raspoloženja).
Međutim, iako ovi rediteljevi antinaturalistički rezovi imaju opravdanje u željenoj teatarskoj formi, koja opet ima pokriće u tekstu, ostaje utisak da oni nisu bili baš adekvatno isprepletani s dramskim tokovima Klarinog lika; zato je u igri Lade Skender bilo nekih nejasnih reakcija i neutemeljenih obrta. Drugim rečima, čini se da je željeni stil glumačke igre narušio dramsku koherentnost Klarinog lika, koju je trebalo ostvariti bez obzira na analiziranu složenost i protivurečnost ove ličnosti i njenog odnosa s Helverom. Ovi problemi su, posredno, ugrozili i emotivni naboj pojedinih prizora, jer Klarina lična drama, ipak, treba da bude dominantna (Helver je neko ko trpi događaje)… Ovaj propust može da se odstrani ako se u daljem igranju naglasak prebaci sa scenske začudnosti na dramsku doslednost.
Manje antinaturalističkih pasaža bilo je u igri Laka Nikolića, te je mladi glumac mogao da napravi celovitije ostvarenje, koje će se još više razviti kada on malo bude „spustio loptu“ i oslobodio se. Njegovu igru odlikuje izuzetna tačnost, preciznost i raznovrsnost glumačkih sredstava, kao i brižljivo dramsko tumačenje u kome je izbegnuto zapadanje u karikaturu i druge zamke koje postavljaju likovi retardiranih osoba kao što je Helver. Zajedno sa samim Vilkvistom, mladi Lako Nikolić je najveće otkriće ove predstave koja podjednako imponuje i ozbiljnošću u izboru teme, uvek aktuelne na našem trusnom terenu sa slabom demokratskom tradicijom, i ozbiljnošću u izgradnji teatarske forme.
