Jelena Karleuša
o omiljenoj temi, muškarcima, priča: „Problem praznih džepova nemam ja, nego muškarci koji misle da je to najvažniji preduslov da mi priđu. Muškarci su, ne svojom krivicom, postali plašljivi. Oni misle da je staza koja vodi do devojačkog srca presvučena konvertibilnim tepihom. Ne, verujte ako hoćete, ako nećete ne morate, u mom slučaju bar to nije od značaja. Baš kao što u narodnoj pesmi stoji: ‘Nije blago ni srebro ni zlato, već je blago što je srcu drago’.“ („U fokusu“)
Bojan Karić, poznat kao dečko Jelene Karleuše, istakao se na humanitarnoj aukciji tokom koje se prodavala odeća domaćeg estradnog krema. On je tom prilikom, za neverovatnih 120.000 dinara, kupio gaćice svoje devojke: „Pa, ja sam njen dečko. Ne mislite valjda da bih dozvolio da ih dodiruje neko drugi.“
Jelena Karleuša, u ovoj priči devojka Bojana Karića, tim povodom kaže: „Verujem da su ovo najskuplje gaćice u našoj zemlji. Ali, otkriću vam tajnu: nošene su i zato imaju toliku vrednost.“ („Blic“)
Bora Đorđević,
o dolasku stranih sportista u jugoslovenske klubove ovako razmišlja: „Dolazak stranaca ne može da ugrozi naš sport, može samo da ga pokrene. Jedino ne znam da li će naši imati dovoljno materijalnih sredstava za zidanje kupatila u kojima će se tuširati isključivo crnci. Eto, Lekizije se posebno tušira, da naši igrači ne vide koliko je ‘obdaren’. Mogu da zarade kompleks niže vrednosti.“ („U fokusu“)
Biljana Obradović,
voditeljka TV Pink-a, vrlo je zadovoljna svojim izgledom: „Ponekad kada slušam priče drugarica kako će da stave silikone ili napumpaju usta, žao mi je što mi je sve skladno. Imam dobru trojku, seksi usne, skladno telo.“ („U fokusu“)
Slađa Delibašić,
pevačica, o svom izgledu i eventualnim kompleksima, kaže: „Vodim računa o svim delovima tela, vrlo precizno. Ništa ne prepuštam slučaju, pa zbog toga nemam nijedan kompleks. Ne razmišljam šta je dobro, a šta loše, nego radim na sebi.“ („U fokusu“)
Dimitrije Vojnov,
filmski kritičar, jedan je od retkih kritičara koji nije imao mnogo reči hvale za domaću TV seriju „Lisice“: „’Lisice’ su naravno predvodnik svih promašaja, zato što su neuko napisane, loše režirane i neuko glumljene. Nešto bolje se na nivou režije i scenarija i nije moglo očekivati, s obzirom na kvalitet onoga što su autori prethodno uradili, ali ono što deprimira je kvalitet glume. Naime, glumci na svakom nivou imaju pogrešne indikacije, ali su i sami krivi jer glume rezultat, a ne uzrok. Glumci treba da zapamte da je njihov zadatak da glume uzrok a da se utisak stvara u glavama gledalaca. Nažalost, u zemlji u kojoj se premalo snima, svi žele da iskažu svoj odnos prema žanru, umesto da rade žanr. Jedna od na prvi pogled neprimetnih stvari koje treba iskritikovati jeste i činjenica da sve četiri glavne junakinje ove serije puše. Iako je u celom svetu kampanja protiv cigareta u najvećoj ekspanziji, autori su rešili da ženski ego Mine, Staše, Nade i Branke istaknu na ovaj način, ne obazirući se na to što su tinejdžerke najbrojnije u ciljnoj grupi gledalaca.“ („Svet“)
Nenad Čanak,
predsednik Skupštine Vojvodine, govori kako se kod nas doživljavaju političari: „O političarima postoji predrasuda, ovde godinama vežbana i tretirana, da je on zamena za popa. Pop nosi mantiju, političar lister odelo. Pop manje-više nerazumljivim jezikom govori svoje opservacije, retko ko razume o čemu je tu reč, ali to je pop, njegovo je da ga ne razumeš, poljubiš ruku i daš pare. Isto je i sa političarima. Drugo, konzervativni krugovi u zemlji nisu mogli da prihvate promene jer su ih nosili ljudi koji vizuelno nisu ličili na političare kakve su oni navikli da vide. To je za njih bilo kao da su se popovi pojavili u fiskulturnim trikoima. I zato ste mogli da vidite Zorana Đinđića kako je izvadio minđušu, odsekao rep. Vuk Drašković je počeo da se šiša. Rekao sam: ako ovako nastavi, na sledećim izborima izgledaće kao skinhed.“ („Ilustrovana politika“)
Jovana Balašević,
mlada glumica i kćerka poznatog oca, govori o svom odrastanju: „Kada sam bila mlađa, bila sam alava, želela sam da imam firmiranu garderobu, dobar automobil, a, što je najgore, roditelji su mi sve to dozvolili. Bila sam dobro vođena i došla sam u fazu da kažem sebi: ko si ti da nosiš Kavalijevu jaknu, jer ja to nisam zaradila. Pružili su mi sve što sam htela, a počela je da me grize savest. Moje kolege su kukale na plate, a moje čizme su koštale 700 eura. Vremenom, pre dve godine, kada sam počela da radim i susrećem se sa stvarnim svetom, shvatila sam da to nisu najvažnije stvari.“ („Ilustrovana politika“)
Olivera Kovačević,
novinarka i autor emisije „Klopka“ na TV Pinku, govori o saradnji sa vlasnikom televizije na kojoj radi: „Željko Mitrović je uspešan čovek, a mi, kao što je poznato, uspeh ne praštamo. A verujte mi, o poslovima na televiziji zna toliko da se ne bi postideo ni pred velikim svetskim stručnjacima. Kada je reč o mojoj emisiji, i to je tačno da mi sugeriše šta i kako. O svemu se dogovaramo. Pa, prošlo je valjda vreme kada se rukovodioci nisu mešali u svoj posao.“ („Ilustrovana politika“)
Dragan Kojadinović,
nekadašnji glavni i odgovorni urednik Studija B, u nedeljniku „Identitet“ piše: „Da li iko može da objasni u čemu je razlika između Dragoljuba Milanovića i Aleksandra Crkvenjakova i Bojane Lekić i Milorada Komrakova? Ovi prvi su bar bili iskreniji, nikada nisu ni krili da stoje iza politike svog šefa, a ovi drugi lažu kada se zaklinju da nemaju političke mecene i da ne trpe njihovu ‘demokratsku’ torturu… Povika na Milanovića i Komrakova. A šta kažete za Crkvenjakova?! Možda je to i logičan sled prezimena. Sledeće je Grobarov! A Bojana Lekić? Ona je samo bezazleni lekić za dosepidemiju.“
Hadži Hamdija efendija Jusufspahić,
muftija Islamske zajednice, svedoči u feljtonu u „Ekspresu“ o susretima s Titom. Tako ga je jednom prilikom Tito pozvao pred jedan put u Bosnu, trebalo je da ide u Bugojno, pa je Tito od muftije tražio savet. „Odmah sam mu rekao“, priča muftija, „garantujem da vam niko neće ništa uraditi ružno jer vi ste Hrvat, Hrvati će vas poštovati kao svog brata, Srbi će vas sigurno poštovati, a muslimane ste spasli, pa ni od muslimana niko neće ništa ružno ni pomisliti. Tako da mislim da vi slobodno možete ići u Bugojno, jer mislim da vam sigurno niko neće ni pomisliti nešto da uradi.“ Muftija se priseća i kako je nakon neprijatne situacije postao s Titom prijatelj: „Pozove nas na svečani prijem povodom Dana republike. Pozvao je i nas vjerske dostojanstvenike da dođemo u Palatu federacije. (…) I Tito uzima i podiže čašu da nazdravi i čestita praznik, a onda je video da niko od nas nema čime da mu odzdravi i onda je svoju čašu prvo dao Germanu (tadašnjem patrijarhu – prim. ur.) pa podigao drugu i dao Bukatku (tadašnji nadbiskup) i ja sam video da će sad sigurno sad i meni dati i da će biti muka, i onda brže-bolje zgrabim jedan keks i viknem: ‘Da nam živi drug Tito, da nam živi drug predsednik’. Međutim, kao najsenzacionalnije otkriće o Titu, muftija nam otkriva kako je Tito pred smrt prešao u islam: „Kada je umro Tito, zajedno smo išli ja i ambasador Alžira Abdul Hamid Adžali da se upišemo u knjigu žalosti. Taman kad smo došli tamo, odmah nam je prišao Berislav Badurina, valjda se tako zvao, njegov šef kabineta ili lični sekretar. I on priđe meni i kaže: ‘Čestitam Vam!’ Pogledah ga zbunjeno i rekoh mu: ‘Šta mi čestitaš, pobogu brate, čovjek je umro, šta mi čestitaš?’ A on će meni na to: ‘Umro je u vašoj vjeri!’ ‘Šta!?’ zaprepastih se ja. ‘U vašoj vjeri’, ponovi Badurina. Umro je čitajući Kuran. Kuran je treći put čitao“.
