Svakodnevica nije više ono što je bila, Vintila Mihailesku

s rumunskog prevela Biljana Sikimić
Biblioteka XX vek
Beograd 2002.

U stvari, izgleda da nam se sviđa da sebe integralno vidimo kao odsustvo. Mi smo Balkanci, znači ne kao u „civilizovanim zemljama„, kao odsustvo civilizacije. Mi smo u tranziciji, znači u nečemu što još ne postoji

Kada živiš u nečemu što se neretko (samo)percipira kao civilizacijski Prazno Mesto, kao „odsustvo civilizacije“ – druga je strana iste frustracije barbarogenijsko bulažnjenje o „superiornosti Zdravog Balkanca nad dekadentnom Jevropom“ – i to još u to neuhvatljivo tranzicijsko no–longer–and–not–yet vreme, onda ti klasične, „sistemske“, „udžbeničke“ definicije socijalnih fenomena naprosto nisu dovoljne kao opservatoru društva koji ima ambicije da se odmakne koji troskok dalje od vesele reprodukcije Lakih Klišea; drugim rečima, ako želiš barem da okrzneš strukturu i smisao onoga što ti se odvija pred nosom, potrebno je da baciš pogled dalje, što dalje od vlastitog nosa. Pre svega u presni real time život, u svoj njegovoj teško izrecivoj/opisivoj postprevratnoj konfuznosti. Upravo je takav pristup posmatranju transformacije rumunskog društva u devedesetim – sa implikacijama koje se i te kako tiču i drugih tranzicijskih društava, naročito onih na istom Potkontinentu – odabrao bukureštanski antropolog i sociolog Vintila Mihailesku: njegovo pronicljivo i duhovito pabirčenje dogodovština iz vlastite svakodnevice, ali i „kolateralnih“ opažanja sa brojnih istraživačkih putovanja diljem Rumunije (Ruritanije? Slake?), kao i bezbrojni autorovi ekskurzi u dijalog sa Drugim, tj. onime kako „oni“ vide „nas“ (uglavnom kroz razgovore s kolegama na međunarodnim stručnim skupovima, ali i sa zapadnim posetiocima Rumunije), pravi su mali brevijar primenjene sociologije/antropologije, praktično bez pandana među njegovim srpskim kolegama, velevažno okupiranim Velikim Istorijskim Procesima… „Banalnost“ nečega tako nedostojnog i nevažnog kao što je Život uglavnom je izvan (ispod!) fokusa njihove pažnje, a čak i kad ga se ipak poduhvate, njihov neizlečivo isprazan „odlikaški“ diskurs razotkriva svu njihovu nesposobnost korespondiranja sa Spoljnim Svetom. Mihailesku je, pak, prošao kroz dobar novinski dril, i to je učinilo njegove mini-eseje tako prohodnim i lišenim onog ritualnog jezičkog balastiranja kojim lokalne Male Perice potvrđuju svoj Status u „istraživačkoj zajednici“ (sedi, pet!): tekstovi sabrani u ovoj knjizi izvorno su objavljivani u kolumni u časopisu „Dilema“, pa Mihailesku – sve i da je hteo – nije ni mogao ni stigao da oboli od distance, da li vremenske ili neke druge… Jednostavnije rečeno, Vintila M. je upregao svoje zamašno znanje i zavidne istraživačke performanse ne bi li podelio sa čitaocima vlastite uvide (poslove, sumnje, snove…) u ono sumanuto društveno vrenje koje se odvija u jednoj siromašnoj i zabačenoj potkontinentalnoj zemlji, raskrečenoj između više nego živog ruralno-arhaičnog nasleđa i opsesivne potrebe (društvene elite bar) da se „vrati u Evropu“, onako oslobođena Zlog Komunizma koji je dušmanski sapinjao njene gigantske korake…

Lunjajući između Donje i Gornje Vukojebine i sumirajući svoje utiske, Mihailesku jasno vidi dve stvari: da je takav cilj sasvim OK, ali i da će to malo teže da ide, bar ako se Stvarnost bude tu nešto pitala. Pisac, naime, ima trajni problem s nepristajanjem na mitski/ideološki govor bilo koje provenijencije: ne podleže perverznoj „nostalgiji za komunizmom“, ali ni stereotipnom govoru o njegovim izanđalim Iju, Grozotama!, govoru podešenom na mentalno-emotivne frekvencije ilinojskih farmera i frankfurtskih domaćica (te njihovih bezbrojnih delegata po zaturenim katedrama bogatog dela sveta); šegači se s jalovošću desničarskog „narodnjačkog“ diskursa opsednutog fantomom „autentičnosti“ i Povratka Svetoj Tradiciji (onoj koje, dakako, nikada nije ni bilo izvan domišljarija kičeroznih umova), no ne da se baš fascinirati ni sverešiteljskim, light-mesijanskim politically correct Novogovorom liberalističkog trijumfalizma, onog koji je na (lepim) rečima upokojio Istoriju, a sada nama svima preostaje samo da mu poverujemo na reč da već živimo u Postistorijskom Raju, a ako i ne živimo, za to smo sami krivi, nismo slušali starije!

Nastojeći da u uvodnom tekstu definiše svoj autorski metod i objekat opservacije, Mihailesku piše: „To je svakodnevica, to jest onaj prostor u kome je simbolično postalo primetno (ili obrnuto, ako hoćete).“ Ljubomorni ispad: ovo je definicija koju bih rado prisvojio glede „Nuspojava“! Kroz tu tranzicijsku svakodnevicu gacaju rumunski i drugi potkontinentalni ljudi „istorijski“ svikli na odsustvo svakog suvislog Sistema, ili pak na prisustvo devastirajućeg totalitarnog sistema, ergo u svakom slučaju: na neprijateljstvo prema svakom koherentnom Poretku Vrednosti. Čak se i samo raspravljanje o njemu – izvan podrazumevane samoreprodukcije folklorne običajnosti – uglavnom doživljava kao trućanje o apstrakcijama: mnogo se više strasti unosi u dokazivanje blasfemičnosti nazivanja kafe „turskom“ (u Grčkoj, dakako; cinični Mihailesku inače namerno Provocira…), ili nadgornjavanje Balkanaca oko toga čiji je sarma zapravo Ekskluzivni Nacionalni Specijalitet, te od čega se i kako pravi Jedina Prava Sarma, dočim su sve druge bedni falsifikati. Oko sarme se, doduše, „u regionu“ još nije ratovalo, ali ni to ne bi bilo mnogo luđe od onog za šta se vaistinu prolivala krv.

Mala hronika saplitanja na putu ka Modernosti, tako bi, čini mi se, mogla lapidarno da se definiše ova knjiga; u svakom slučaju, od sada je neozbiljno Misliti Današnji Balkan a ne konsultovati se sa uvidima ovog oštroumnog i oštrookog bukureštanskog posmatrača. Ma, šta posmatrača – učesnika! Jer, Mihailesku s pravom insistira na tome da je i antropolog takođe antropos, i da nije zgoreg da nešto od svojih zaključaka prvo isproba na vlastitoj koži. Pa, ako zacvrči – menjaj ploču!