Doskora sam veoma zavideo prijateljima koje je s vremena na vreme hvatao neki heksenšus u krstima, pošto sam smatrao da svi ti razni išijasi, pomereni ili olabavljeni diskusi u leđima koji izazivaju delimično ili potpuno „ukočenje“ predstavljaju skupinu plemenitih bolesti koje daju izvesnu dostojanstvenu crtu gospodi u najboljim godinama. Naime, reč je o tegobama koje (najčešće) džentlmenima daju sjajan izgovor za izbegavanje plebejskih fizičkih poslova, a manje-više ih ne ometaju u bogatoj intelektualnoj aktivnosti i dubinskoj samoretrospekciji. Dok su se ti moji prijatelji, zbog iznenadnog heksenšusa, nalazili bar izvesno vreme u centru pažnje i nežne brige svojih porodica i saradnica, povlačili se u tišinu svojih biblioteka i ostavljali sve obaveze na stranu – meni, nikad ništa, pa sam večito vuglio kofere ili mreže s velikim pijačnim pazarom, pomerao ormane ili zadizao kaučeve, gurao komšijske automobile koji neće da upale, izvlačio televizore ili veš-mašine do majstora i učestvovao u svim selidbama svojih drugova i suseda.
No, kada dovoljno dugo pripadate „defetističkoj inteligenciji“ sa „misionarskim ambicijama“, koja „tvrdokorno odbija da prizna demokratski potencijal srpskom društvu nakon demokratske revolucije od 5. oktobra i komično tvrdi kako se tada zapravo ništa suštinski nije dogodilo“ (nije Lenjin, nego Slobodan Antonić), sve u agresivnoj borbi za vlast i znamenja „poglavica“, pod vidom borbe protiv nacionalizma, a u stvari sa pozicija marksističkog elitizma i na leđima svetskog imperijalizma i globalizma, onda će i vas Bog nagraditi nekim heksenšusom, što se upravo i meni nažalost posrećilo.
I mene ovih dana zadesi ta otmena boljka i sada, gle čuda, ekspresno menjam stanovište glede njene poželjnosti, ali razlozi nisu ideološke, već životinjske naravi. Naime, mi plebejci sa „lavljim srcem“ lako podnosimo odsustvo intelektualnog uspeha, porodične pažnje i društvenog priznanja, zarad fizičke spremnosti da se „stigne i utekne i na strašnom mestu postoji“.
Jeste da vam heksenšus, prilikom svakog pokreta, na lice navlači otmen izraz melanholičnog bola, kakav Đinđić s lakoćom postiže prilikom poslednjih govora o dvostrukim aršinima Saveta bezbednosti na Kosovu i u Republici Srpskoj, (a da o tom čuvenom izrazu kod Koštunice, kad god se spomene žalosna sudbina pravnih institucija i demokratskih pravila u današnjoj Srbiji – i ne govorim) – ali moja nedovoljno negovana duša ne vidi vajde od tog izraza. Jednostavno, ne umem da iz heksenšusa izvučem ono što mi se čini da drugi izvlače, a i (jedva) hodam – bez gore spomenutog dostojanstva, nekako ukezečen, iskikećen, naheren i zakovrnut (istina, unapred, valjda prema Evropi). Mislim da mi je bilo lakše kada sam polomio desetak rebara u nekoj saobraćajki, nego sada kada ne vidim razloga zašto me je uvek pouzdano telo izneverilo iz nekog unutrašnjeg razloga. U stvari, ti nevidljivi „unutrašnji neprijatelji“, tek sada shvatam, mogu čudo da naprave i da vas „ukoče“ baš onda kada morate biti spremni na maksimalne reformske napore.
Stalno sebi postavljam pitanje zašto me je „steglo“ baš sada kada nisam ozebao, kada nisam ništa teško vuglio, kada nisam činio nagle pokrete ili dobio neki iznenadan udarac. Teško mi je da prihvatim da je „ukočenje“ mogao izazvati nekakav psihički stres, pošto spadam u onu veliku grupu naših dosta primitivnih ljudi koji i inače ne veruju u moć svesti nad materijalnom stvarnošću. Kad pogledam vesti koje sam uočio u danu kada me je „uhvatilo u krstima“ (dosta nisko), jedino što bi u tom smislu došlo u obzir bila bi informacija da su vođi Udruženja industrijalaca, sa g. Karićem na čelu, potpisali sporazum sa srpskim sindikatima, koje su predstavljali g.g. Smiljanić i Čanak – u kome su i radnicima u privatnim preduzećima čak priznata osnovna ljudska prava, pa i pravo na štrajk. No, ovaj „istorijski sporazum“ mogao je kod mene izazvati samo „pozitivan stres“ (pošto i sam radim u firmi u privatnom vlasništvu), pa s indignacijom odbacujem svaku teoriju o povezanosti psihe i leđa u mom slučaju.
Kad bolje razmislim, sumnjiva je i teza da je heksenšus samo bolest gospode, jer nije Bolanog Dojčina ispevao nekakav akademik, nego verovatno neki narodni pevač koji je patio od heksenšusa, pa je svog junaka uvio u platno „od bedara, do vitih rebara“ da mu se „kosti ne razminu“.
Moj doktor za leđa i kum dr Srđan Soldatović (s kojim sam, inače, proveo osam godina u istoj klupi u osnovnoj školi i gimnaziji) stalno mi prebacuje što ne vežbam trbušnjake koji kičmu drže u „feder poziciji“ što sprečava većinu kičmenih tegoba (slobodno prevodim njegova objašnjenja na sopstvenu terminologiju). Ispada da je vaša kičma tim više izložena rizicima – što je uspravnija. Eto najzad objašnjenja moga heksenšusa. Odmah mi je lakše.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve