Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Neposlušni derani nekad su klečali na kukuruzu i išli u magareću klupu; danas im u sličnim situacijama propisujemo psihotropne lekove. A upravo se u toj grupi tinejdžera nalaze oni koji uzimaju nedozvoljene supstance u najvećoj meri. Sve u svemu, uskoro ćemo imati generaciju izloženu hemiji kao što nije bila nijedna ranija generacija u ljudskoj istoriji
Spisku medicinskih senzacija sada se može dodati i vijagra za žene. Većina akademskih i laičkih medija nalazi da je stvar jednostavno neodoljiva, dok su se kritičari postrojili da denunciraju još jedan korak ka utopiji hemijski regulisanog života. Kako bi prodali pilule slične vijagri, tvrde kritičari ove inovacije, kompanije su razvile strategiju koja seksualne disfunkcije među potencijalnim potrošačima ženskog pola prikazuje kao oboljenje. Rej Mojnihan (Ray Moynihan) je u „British Medical Journalu“ vrlo jasno opisao sazivanje panela eksperata čiji je zadatak da rezultate istraživanja „izvrnu“ u poruku da je seksualno nezadovoljstvo žena zapravo biološki poremećaj koji ima ozbiljne posledice na kvalitet života i opšte dobrostanje, i uz to prouzrokuje dodatne efekte koji vode u alkoholizam, neodgovarajuća lečenja i nedostatak uspeha u životu. Danas čak možete naći ekonomiste koji će sve to pretvoriti u brojke, sabrati sve skrivene troškove, i izračunati koliko košta zanemarivanje ovog oboljenja. Na kraju ispada da vijagra za žene – a i mnogi drugi tretmani – proizvodi merljivu ekonomsku dobit, tako da njena upotreba bezmalo predstavlja etički imperativ.
Ovakav pristup marketingu deo je šireg trenda. Sve je češće slučaj da farmaceutske kompanije postižu željeni nivo prodaje stvarajući tržište prvenstveno reklamiranjem poremećaja a tek potom odgovarajućeg leka. Tako na primer korporacija Upjohn „prodaje“ panični poremećaj a ne lek po imenu Xanax (alprazolam); Glaxo KlineSmith prodaje poremećaj socijalne anksioznosti umesto Seroxata (paroksetin); Lilly prodaje bipolarni poremećaj a ne Zyprexa (olanzapin). Na drugom nivou, marketing nečeg što prolazi kao naučno istraživanje i kliničko testiranje pokazao se čudotvornim kada je reč o prodaji novih jedinjenja lekarima koji ih potom propisuju.
No, ispod marketinga seksualne disfunkcije žena može se nazreti još zanimljivija priča. Kasnih devedesetih, kada se vijagra prvi put pojavila na muškom tržištu, visoki činovnici farmaceutskih kompanija otvoreno su govorili o toj piluli kao agensu životnog stila, i uvećavali vrednost deonica svojih kompanija oslikavajući „vrli novi svet“, svetlu budućnost ispunjenu sličnim agensima, pilulama koje kontrolišu gojaznost, ćelavost i dlakavost, poboljšavaju seksualni život i uvećavaju sreću.
Vijagra je zapravo srušila dva tabua. Prvi tabu odnosio se na farmaceutske proizvode koji imaju veze sa seksom. Farmaceutske kompanije, inače veoma konzervativne, do tada su se snebivale da na tržište iznesu otvoreno seksualan lek. Mnoga jedinjenja razvijena 50-ih godina XX veka imala su značajan efekat na seksualne funkcije, ali su tiho odložena na police istraživačkih centara kao proizvodi koje nijedna odgovorna kompanija ne bi trebalo da razvija. Tako je bilo sve do pojave vijagre.
Osim ovog seksualnog, vijagra je srušila i tabu o uzimanju lekova u svrhu promene životnog stila. Tokom 40-ih i 50-ih godina prošlog veka najveće tržište lekova nalazilo se upravo u oblasti životnog stila. Kupovali smo i trošili više lekova za halitozu (zadah) nego za bilo šta drugo, konzumirali smo raznovrsne „tonike“ koji su bili u slobodnoj prodaji. Ali kada su se suočili sa talidomidskom krizom – talidomid, novi agens životnog stila, koji je trebalo da eliminiše mučninu i nesanicu vezane za trudnoću, pokazao se kao uzročnik defekata novorođenčadi, tzv. talidomidskih beba – zakonodavci širom sveta reagovali su ograničavanjem farmakoloških razvojnih programa samo na lekove koji su usmereni ka određenom oboljenju i koji se izdaju isključivo na recept. Trebalo je da lekovi budu razvijani samo za definisana oboljenja, a ne u cilju promene životnog stila; trebalo je da budu povereni trezvenim ljudima u belim mantilima koji se bave lečenjem, a ne trgovcima koji zarađuju na lakovernosti.
Farmaceutska industrija je u početku negodovala, ali je ubrzo promenila pesmu. Ispostavilo se, naime, da se u okviru novog sistema na lekovima koji se izdaju na recept može ostvariti mnogo veći profit nego na slobodno dostupnim supstancama. Prema jednoj proceni iz 1997, investicija od 2,5 milijardi dolara za reklamiranje slobodno dostupnih supstanci rezultirala je zaradom od oko 20 milijardi dolara; u isto vreme, ulaganje od 0,8 milijardi dolara u marketing lekova na recept rezultiralo je zaradom od 85 milijardi dolara.
Dobiti ovih razmera moguće su samo ako je razvijen odgovarajući aparat koji ih podržava. Obrisi tog aparata polako postaju jasniji, kao što pokazuje primer marketinga seksualne disfunkcije kod žena. To je mašina koja naručuje istraživanja, regrutuje uticajne kreatore javnog mnjenja, ispisuje nešto što liči na naučnu literaturu – gde se „stavljaju u kontekst“ i tako relativizuju rizici datog tretmana – mašina koja finansira naučne časopise i koja je odgovorna za sve veći deo medicinskog obrazovanja. Može se reći da imamo posla s nečim što sve više uzima oblik medicinsko-farmaceutskog kompleksa.
Šezdesetih godina prošlog veka bilo je razloga da se farmaceutska industrija zatvori u sistem koji vezuje razvoj lekova za njihovo izdavanje na recept. Tada se još moglo očekivati da će ljudi koji se bave medicinom predstavljati faktor koji industriji nameće prvenstveno terapeutske a ne poslovne kriterijume. U to vreme farmaceutska industrija sastojala se od nekoliko relativno malih kompanija koje su bile ogranci evropskih i američkih hemijskih koncerna. Uticaj ovih ogranaka bio je ograničen i tadašnji zakonodavci jednostavno nisu predvideli doba kada će oni postati ubedljivo najprofitabilnije korporacije na svetu. Nisu predvideli reogranizaciju menadžmenta koja se odigrala 70-ih godina i koja je dovela do toga da se klinički testovi naručuju od istraživačkih organizacija pod ugovorom, dok stručnu literaturu pišu unajmljeni eksperti iz agencija specijalizovanih za ghost writing.
Kako su farmaceutske kompanije postajale klasična industrija, tako su, što nije iznenađenje, sebi počele da postavljaju uobičajene industrijske ciljeve. Šta su ti ciljevi? Pored onog tradicionalnog – zarade – 80-ih godina prošlog veka razvija se nova filozofija poslovanja koja je naglašavala brendove i kvalitet. Kvalitet u industrijskom smislu ne označava proizvod koji zauvek traje ni proizvod sa najvišim nivoom tehničke savršenosti, pa ni onaj koji pruža najveće moguće zadovoljstvo. Kvalitet se razumeva po principu „kvaliteta“ hamburgera iz Mekdonaldsa. To nije nešto što bismo 60-ih nazivali najboljim hamburgerom; ne radi se uopšte o kategoriji dobrog hamburgera. Kvalitet jednog big meka sadržan je u njegovoj pouzdanosti, ponovljivosti. To je proizvod koji je svaki put gotovo isti, koliko to okolnosti dopuštaju, bez obzira na to gde u svetu neki pojedinac odluči da pojede big mek. Kvalitet u tom smislu postaje nešto što se može brendovati, „firmirati“, a ideja prodaje brenda u velikoj je meri obeležila savremeni industrijski marketing.
Vijagra ima baš tu vrstu pouzdanosti: u 95 od 100 slučajeva, efekat konzumacije je upravo onaj koji se očekuje. Ništa slično nije moguće reći za antidepresive (npr. prozak) ili za antipsihotike, pa ni za većinu lekova. A kada proizvod dostigne prag industrijskog kvaliteta, kao što se desilo 90-ih sa vijagrom, odigravaju se čudne transformacije. Kompanije su tada rade i voljne da napuste tradicionalni model u kom lekovi strogo odgovoraju oboljenjima i da ga vrlo otvoreno zamene pričom o tržištu životnih stilova.
Gledano u tom svetlu, upotreba lekova u medicini počinje da deluje kao smokvin list čija je svrha da prikrije loš kvalitet proizvoda. Zgodno je uvek imati odstupnicu, mogućnost da se kao izgovor za nepouzdanost nekog leka iskoristi samo oboljenje. „Lek je odličan, ali tu se, vidite, radi o jednoj vrlo složenoj bolesti“ i tako dalje. Da li farmaceutske kompanije na ovaj način samo kupuju vreme, iščekujući dan kad će Vrli Novi Svet napokon biti rođen?
Pipci tržišta životnih stilova tiho su obgrlili čak i neke vrlo tradicionalne oblasti medicine. Najbolje se prodaju lekovi koji umanjuju faktore rizika kao što su visok krvni pritisak i povišen nivo lipida. Mnogo je lakše pouzdano sniziti krvni pritisak ili nivo lipida uz pomoć hemije nego lečiti srčane udare pilulama. Ali, krvni pritisak i nivo lipida su određenoj meri povezani sa ishranom i drugim faktorima životnog stila. Lekovi protiv hipertenzije i za smanjenje nivoa lipida tako postaju agensi životnog stila, a kompanijama je prigodno otvoren pristup tržištu koje je od 10 do 100 puta veće od tržišta tretmana srčanih napada i kardiovaskularnih oboljenja.
Drugde u društvu, rasprava o raspodeli bogatstva otvorila je raspravu o raspodeli rizika. Kaže se da smo postali Društva Rizika. To se najbolje vidi na tržištu medicinske nege, ali niko izgleda nije primetio da su oko 2000. agensi životnog stila i agensi za kontrolu rizika postali najveći izvor prihoda farmaceutskih kompanija.
Tako smo se ponovo našli u poziciji koja nam je poznata iz 50-ih: ponovo vodimo više računa o lepoti nego o zdravlju. A farmaceutska industrija je tu da nam pomogne u zbrci tržišta zdravstvene kozmetike. Odigrava se nešto vrlo slično evoluciji kozmetičke hirurgije. Kako su se tehnike plastične hirurgije razvijale i približile pragu kvaliteta koji industrija očekuje, tako je medicinska maska plastične hirurgije spala a hirurzi su migrirali iz ortodoksne medicine ka novoj disciplini kozmetičke hirurgije.
Ljudi su u izvesnom smislu uvek više cenili lepotu od zdravlja, ali 60-ih godina XX veka nova kozmetička hirurgija bila je posmatrana kao simptom otuđenja. Kozmetička hirurgija tada je bila nešto čemu su se podvrgavali neki čudaci iz Kalifornije. Mi ostali smatrali smo da oni moraju biti duboko nesrećni i otuđeni od sebe kad im je tako nešto palo na pamet. Danas je kozmetička hirurgija neka vrsta norme. Sada oni retki pojedinci koji se iz principa ne bi podvrgli kozmetičkoj hirurgiji počinju da deluju neurotično i otuđeno.
Medicina koju poznajemo menja svoj karakter. Plastična hirurgija je nastala kako bi ranjenog vojnika vratila na njegovo mesto u društvenom poretku. Kozmetička hirurgija postoji da bi uvećala moje šanse u okviru jedne tržišne utakmice; da bi mi pomogla da promenim svoje mesto u društvenom poretku. Dok su lekari nekad bili oni koji leče, njihova nova uloga deluje sve sličnije ulozi inženjera. A velike farmaceutske kompanije, gledano u tom svetlu, preuzimaju ulogu „inženjera ljudskih duša“. Stoga su lekovi kao što je prozak lansirani uz priču o racionalnom inženjeringu psihofarmakoloških preparata i futurističku viziju lekova čija bi upotreba bila dopunjena farmakogenetikom i tehnikom neuroimidžinga radi „kozmetičke“ transformacije ličnosti.
Kakva kod bila budućnost farmakoloških transformacija ličnosti, pouzdani efekti prozaka na nivo serotonina – iako nema dokaza da nešto nije u redu s nivoom serotonina kod depresevnih ljudi – proizveli su revoluciju u jeziku koji se koristi u terapiji. Ranije je pod uticajem dinamičkih psihoterapija jezik kompleksa, libida, odbrambenih mehanizama, transfera i projekcija dominirao terapijskom pozornicom. Mada svi ovi termini imaju značenje u određenom teorijskom kontekstu, njihova upotreba prelila se u svakodnevni govor. Taj novi jezik psihobrbljanja uobličavao je ono što smo mislili da razumemo o ljudskim motivacijama i psihološkoj dinamici, o vaspitanju dece, pa čak i naše razumevanje moralnosti i odgovornosti.
Tokom 90-ih ovo psihobrbljanje zamenjeno je biobrbljanjem. Našim razgovorima sada dominira nov skup fraza: nivo serotonina, poremećaji pažnje, raznolike hemijske neuravnoteženosti. Biobrbljanje te vrste bilo je od kritičnog značaja za razvoj jedne kulture koja prihvata široku upotrebu psihotropnih supstanci: za većinu, konzumiranje prozaka ili vijagre ne razlikuje se u većoj meri od uzimanja vitamina A, B i C. Ovo nije bio slučaj sa ljudima koji su koristili valijum ili druga benzodijazepinska sredstva za smirenje, jer se na te lekove gledalo kao na veštačka pomagala koja je bolje ne uzimati ako nije nužno. Prozak je to promenio i on stoga ima određeni efekat čak i na one koji nikada svojevoljno ne bi uzeli nikakvu kapsulu.
Biološki novogovor uobličava naše poimanje sebe i infiltrira svakodnevicu. Godine 1997, „Guardian“ je obavestio svoje čitaoce da su Britanci postali nacija s niskim nivoom serotonina. Možda smo zbog toga izgubili Imperiju? Bestseler Džonatana Francena Ispravke (Johnatan Frantzen, Corrections, 2001) jedan je od prvih koji je žargon hemijskih neuravnoteženosti pretočio u narativ iz svakodnevnog života, a vrlo je verovatno da neće biti poslednji. Godine 1999, „Newsweek“ na naslovnoj strani postavlja pitanje: „Zašto smo svi tako bolesni?“ Ako jesmo, to svakako nije bolest od koje smo bolovali kad su psihoanalitičari izveštavali s terena. Sada je to jedan novi skup bioloških disfunkcija koje nas sprečavaju da ostvarimo svoj istinski potencijal. Javnost je oberučke prihvatila taj novi jezik i njegove mitologije niskih nivoa serotonina i hemijskih neravnoteža.
U međuvremenu, druga kultura hemije razvila se na ulici. Pedesetih godina prošlog veka zloupotreba barbiturata i opijata bila je relativno retka. Zavisnost od različitih supstanci bila je problem ograničen uglavnom na niže društvene slojeve. Šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih zloupotreba supstanci postala je deo diskretnog šarma buržoazije. Droge kao što su kanabis, ekstazi i kokain sada dominiraju vikendima i slobodnim vremenom sve većeg dela populacije, a podzemno tržište droga veliko je baš kao i tržište zakonom dopuštenih jedinjenja.
Ove nedozvoljene supstance – novi načini življenja uz pomoć hemije – pričaju veoma zanimljivu priču. To su kvalitetni proizvodi koji, kao vijagra, uz veliku pouzdanost pružaju upravo ono što potrošač zahteva. Mreže za distribuciju ovih agensâ funkcionišu sa izvanrednom efikasnošću. U stvari, tržište nezakonitih droga moglo bi biti najčistije tržište na planeti. Za razliku od legalnog tržišta lekova koji se izdaju na recept, tu niko ne pokušava da kolonizuje mentalni horizont potrošača da bi napravio posao.
Ova dva tržišta konvergiraju i preklapaju se u jednoj grupi potrošača: našoj deci. Propisivanje psihotropnih supstanci deci doskora je predstavljalo neku vrstu tabua. Ali, devedesetih se to promenilo i dobili smo generaciju u kojoj gotovo deset odsto dece uzima psihotropne droge dobijene na lekarski recept. Neposlušni derani nekad su klečali na kukuruzu i išli u magareću klupu; danas im u sličnim situacijama propisujemo psihotropne lekove. A upravo se u toj grupi tinejdžera nalaze oni koji uzimaju nedozvoljene supstance u najvećoj meri. Sve u svemu, uskoro ćemo imati generaciju izloženu hemiji kao što nije bila nijedna ranija generacija u ljudskoj istoriji.
Šta možemo uraditi da ponovo nađemo ravnotežu u ovom svetu hemijskih neravnoteža? Ko zna? Kad smo bili duhovna bića, imali smo tragedije i komedije i život je bio ozbiljna stvar. Kad smo razvili neuroze, život je bar ostao „konfliktan“. Novi hemijski pejzaž čini se duboko pasivnim. Kad avioni udare u zgrade Svetskog trgovinskog centra, „Time“ i „Newsweek“ štampaju reklame na šest strana gde se Njujorčanima savetuje da uzmu zoloft ili paksil kako bi ponovo uspostavili narušenu hemijsku ravnotežu. Ko zna šta nas još čeka?
Dela poput Orvelovog i Hakslijevog, ulaze u intelektualni kanon, postaju referentne tačke i opšta mesta rasprava koje slede mnogo godina nakon što su stvorena. Druga, poput satire Frederika Pola i Sesila Kornbluta Reklamokratija ostaju na margini i pominju se veoma retko mada su za raspravu o savremenom društvu i njegovom robovanju marketingu i public relations ideologiji relevantna bar koliko i Orvelov često pominjani roman
U jednoj od svojih studija masovne kulture, Ubijamo se od zabave, kritičar Nil Postman napisao je da se popularna slika totalitarnog društva tradicionalno vezuje za Orvelov roman 1984, dok se Prvi svet zapravo približava Hakslijevoj antiutopiji opisanoj u romanu Vrli novi svet. Takva poređenja možda ne bi izdržala dublju analizu – Postmanova tvrdnja, izrečena u uvodu njegove opširne studije, lako bi se mogla svesti na iskaz da je televizija novi „opijum za narod“ ili na klasični princip vladavine uz pomoć „hleba i igara“ – ali mogu poslužiti kao uvodna ili usputna ilustracija kompleksnijeg argumenta. Međutim, i sama mogućnost takvih ilustracija postavlja neka zanimljiva pitanja: da li književna ili filmska dela ili televizijske serije u bilo kom smislu anticipiraju budućnost, ili je, kako su deo kulture, na izvestan način formiraju? Da li je moguće poreći da su dizajneri mobilnih telefona bili inspirisani „komunikatorima“ i „trajkorderima“ koje su sa sobom širom televizijskog univerzuma nosili kapetan Kirk, mister Spok i drugi junaci serije Zvezdane staze? To zvuči verovatnije nego tvrdnja da je tim Džina Rodenberija otkrio prirodni zakon iz kog nužno sledi dizajn novog Motorolinog telefona. Neka dela, poput Orvelovog i Hakslijevog, ulaze u intelektualni kanon, postaju referentne tačke i opšta mesta rasprava koje slede mnogo godina nakon što su stvorena. Druga, poput satire Frederika Pola i Sesila Kornbluta Reklamokratija, ostaju na margini i pominju se veoma retko mada su za raspravu o savremenom društvu i njegovom robovanju marketingu i public relations ideologiji relevantna bar koliko i Orvelov često pominjani roman. Ipak, može se primetiti jedna promena u percepciji ovih dela. Što se više svakodnevno iskustvo približava slikama koje znamo iz omiljenih negativnih utopija dvadesetog veka, to su upozorenja koja ona izriču, bar naizgled, manje fascinantna. Entoni Bardžiz je još pre dve decenije ukazao na mogućnost da Orvelov roman možda ima više veze sa Londonom 1948. nego sa svetom iz „daleke“ 1984, a pojam Velikog brata sada izgleda kao prilično naivna, antropomorfna slika nekog odseka za homeland security, bezlične mašine koja beleži i prati aktivnost svake individue koja ima telefon, pasoš, internet vezu ili bankovnu karticu. Slično je i s Hakslijem. Vrli novi svet možda još uvek može biti neka vrsta upozorenja. Ali, to upozorenje deluje nekako zastarelo i neuverljivo kada se na listi bestselera nađu knjige kao što je Osluškujući prozak, Pitera Kremera, gde se s velikim optimizmom uvodi ideja kozmetičke transformacije ličnosti uz pomoć hemijskih jedinjenja stvorenih u tu svrhu s „inženjerskom preciznošću“, ili Ispravke Džonatana Francena, gde dobroćudni farmaceutski gigant pronalazi lek za mentalne probleme jednog od likova. U Hakslijevom romanu hemija određuje društveni status: Alfe su srećne zato što su Alfe i ne žele da budu ništa drugo, Bete uopšte ne žele da budu Alfe jer su one suviše pametne, i tako dalje. Današnja reklamokratija uverava nas da svi možemo biti Alfe, ako popijemo čarobni napitak. Nauka je u Hakslijevom romanu predstavljena kao alatka zadržavanja individue na mestu koje joj je namenjeno u okviru društvenog poretka. Danas se nauka – posebno njena trenutno najprofitabilnija grana farmakologija – reklamira kao sredstvo promene mesta individue u društvenom poretku, kao obećanje formulisano u starom sloganu korporacije Dupont: „Bolji život uz pomoć hemije“. Kompanije govore o agensima za regulaciju životnog stila – od ćelavosti do raspoloženja i seksualnih funkcija – dobrovoljci su otkrili magičnu kombinaciju vijagre i ekstazija, čitav pojam „lečenja“ polako se menja i ustupa mesto ideji kozmetike identiteta. U atmosferi ovih blistavih obećanja koja mame sa bilborda, stranica tiražnih magazina i televizijskih ekrana sa kojih se smeše ekstatični Alfa primerci, teško je zamisliti nekog ko sebi svakog jutra kaže: „Baš je dobro biti Beta“.
Vladimir Tasić
Dejvid Hili (David Healy) profesor je psihofarmakologije, direktor Odseka za psihološku medicinu na Velškom univerzitetu i profesor po pozivu na Univerzitetu u Torontu. Studirao je u Dablinu i Kembridžu i bio sekretar Britanskog udruženja psihofarmakologa. Autor je više od 120 stručnih radova, dveju monografija Era antidepresiva i Stvaranje psihofarmakologije (Harvard University Press), kao i trotomne zbirke intervjua Psihofarmakolozi, razgovora sa najznačajnijim stručnjacima iz ove oblasti.
U noveli Dena Simonsa korisnici stanovite droge mogu aktivno da „dožive“ najdraže uspomene iz prošlosti: nije teško zamisliti domete popularnosti takvog proizvoda na domaćem tržištu
Tomas de Kvinsi, autor Ispovesti jednog engleskog uživaoca opijuma (1821), postao je ovisnik da bi ublažio nesnosne stomačne tegobe. Drugi veliki književnik, Semjuel Tejlor Kolridž, na isti način pokušavao je da obuzda artritis i nervna oboljenja: legenda kaže da je seo da zapiše pedeset četiri stiha svoje slavne Kubla–Kan (1797), jedne od najsugestivnijih pesama svih vremena, sveže probuđen iz opijumskog sna. Uz studije o Kolridžovom mahom neostvarenom velikom talentu ide niz drugih o vezi između droge i inspiracije. (Navodno je prvi skovao reč intensify u želji da što bolje dočara doživljeno.) Njegovi sledbenici – romantičarska trojka Bajron, Šeli i Kits – bili su poznati kao redovni uživaoci laudanuma (opijuma u alkoholnom rastvoru). Međutim, opijum je u to vreme svakako bio u širokoj upotrebi među ostrvljanima, najviše zato što nisu bili svesni njegovog porekla ili ovisnosti koju izaziva.
Sredinom prošlog veka situacija se ubrzava i usložnjava kada Oldos Haksli beleži Vrata percepcije (1954) – po kojoj će se kasnije nazvati grupa the Doors – smelu studiju o proširivanju svesti meskalinom. Džek Keruak romanom Na putu (1957) vodi Ameriku pedesetih na nezaboravni trip duhovnog oslobađanja. Vilijem Barouz, „čovek kroz čije je vene prošlo milion dolara“, svojim eksperimentatorskim književnim tehnikama i zlokobnim nadrealnim vizijama poslužiće kao večiti uzor generacijama raznorodnih umetnika. Naizgled nerešiv problem „knjige koju je nemoguće ekranizovati“, Goli ručak (1959), kanadski režiser Dejvid Kronenberg vešto zaobilazi uplićući u film mit o Barouzu, njegovu biografiju i druga dela; Kronenberg je i inače poznat kao režiser koji vešto barata halucinogenim elementima u filmovima, čak i kada prisustvo hemijskih supstanci nije eksplicitno. U Ukletim blizancima (1988) barbiturata, pak, ima u izobilju: psihopatologija naslovnih ginekologa praktično je neodvojiva od njihove neumerene zloupotrebe pilula. Interesantno je da sâm Kronenberg o drogama kao stimulansu kaže: „Droga i kreativnost kod mene ne idu zajedno. Meni treba čistoća vizije.“
Paklena pomorandža (1962) Entonija Bardžisa, futuristička satira o bandama maloletnika i njihovom lečenju pranjem mozga, pita se da li je bolji „zao“ pojedinac slobodne volje ili „dobar“ koji je nema: pored rekreativnog premlaćivanja beskućnika, mlađani glavni junaci piju moloko, „mleko začinjeno drogom“.
Suprotno rasprostranjenom verovanju, naučnofantastični pisac Filip K. Dik tvrdi da su mu iskustva sa drogama skromna (a da je samo uticaj prvog bio presudan), ali i pored toga njegovi romani predstavljaju ključne obrade svetova duboko izmenjenih hemijskim supstancama: od Tri stigmate Palmera Eldriča (1965), u kome težak život kolonizatora na Marsu ulepšava jedino rasprostranjena droga koja ih pretvara u barbike, dok se ne pojavi demijurg koji snagom volje menja stvarnost, do Mračnog skenera (1977), sumorne vizije kulture droge budućnosti kojom vlada agresivni narkotik po imenu Supstanca S, ili smrt.
Razuzdanu degustacionu epopeju u Paranoji u Las Vegasu (1971) autor Hanter S. Tompson koristi da bi izoštrio svoje supersubjektivno gonzo novinarstvo, dok Rekvijem za jedan san (1978) Hjuberta Selbija prati četvoro ovisnika koji žive noćnu moru, a sanjaju bolji život, od kojih kao najtragičnija ispada majka glavnog junaka, nesvesno navučena preko pilula za mršavljenje.
U naučnofantastičnoj noveli Flešbek (1993) Dena Simonsa korisnici uz pomoć istoimene droge mogu aktivno da „dožive“ najdraže uspomene iz prošlosti: nije teško zamisliti domete popularnosti takvog proizvoda kada bi se pojavio na tržištu, naročito domaćem.
Pouzdani podžanrovi kao što su gangsterska saga i nasilni crtani film donose šokantne obrte u devedesetima: glava mafijaškog klana iz predgrađa u televizijskoj seriji Porodica Soprano emocionalna stradanja rešava „prozakom“, dok isti anti-depresiv smiruje mačku na udaru manijakalne čivave u kontroverznom crtaću Ren i Stimpi.
Šerlok Holms, najpoznatiji fiktivni lik sa „problemom“, uglavnom to radi da bi se opustio, sve dok u najpoznatijem pastišu Sedmoprocentni rastvor (1975) Nikolasa Mejera ovisnost ne postane toliki problem da Votson mora da ga vodi na lečenje u Beč, kod Sigmunda Frojda. S druge strane, Džejms Bond u romanu Munrejker (1955) Jana Fleminga „benzedrin“ koristi krajnje profesionalno – da bi intenzivirao opažanja u važnoj partiji bridža s negativcem Hugom Draksom.
Poput romantičara, talentovani strip-scenaristi tzv. Britanske invazije (Alan Mur, Grant Morison, Piter Miligan, Džejmi Dilejno), u velikoj meri zaslužni za „odrastanje“ stripa sredinom osamdesetih, po sopstvenom priznanju uživaoci su psihodeličnih droga, što najčešće obogaćuje i oneobičava njihova dela. Neki od njih, usled „religioznih“ otkrovenja, drastično menjaju životnu filozofiju, pa i pravce svojih stvaralačkih preokupacija – postajući neka vrsta šamana (Mur) ili modernog mađionika (Morison).
Za sada poslednje veliko delo u ovom žanru Trainspotting (1992) Irvina Velša najbolje pokazuje da, kao i većina ovde pomenutih književnih dela, priče o kulturi hemije uzbuđuju maštu filmadžija. Rokenrol, pak, u starom partnerstvu sa seksom, praktično je otelotvorenje životnog stila uslovljenog/vođenog narkoticima. U kreativnom smislu, povratak droge na velika vrata u popularnoj muzici nagovestila je esid haus scena druge polovine osamdesetih, preko prvog medčesterskog rejva do rejvovskih hala novijeg datuma.
Interakciju muzike i kulture droge možda najbolje opisuje scena u kvazidokumentarcu Zabava bez kraja (2001) Majkla Vinterbotoma, u kojoj čak i slavna mančesterska „Hacijenda“ propada zato što klub za šankom nudi samo tečna osveženja. Iliti rečima jednog od junaka, Šona Rajdera, iz vremena povratničkog projekta Black Grapes: „It’s Great When You’re Straight… Yeah“. Samoironijski zavet koji je u međuvremenu više puta prekršio.
Oto Oltvanji
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve