Manjak samorazumevanja

Nenad Daković je i ovog puta, u svom odgovoru na moj tekst, pokušao, doduše sa daleko manje samouverenosti nego u početku, da pokaže da između pojmova etničkog i liberalnog nacionalizma postoji neka unutrašnja veza. Međutim, svaki takav pokušaj je jalov iz prostog razloga što je sličnost između ta dva pojma isključivo terminološka (naime, u oba slučaja upotrebljava se isti termin – nacionalizam). Kad je reč o liberalnom nacionalizmu, reč nacionalizam je izvedena iz liberalnog pojma nacije koji je, u svom čistom vidu, potpuno očišćen od kulturno-etničkih elemenata. Upravo zbog takvog poimanja nacije, liberali izjednačavaju nacionalni i državni identitet: jer se tu između nacionalnosti i državljanstva stavlja znak jednakosti – svi članovi jedne države su iste nacionalnosti. Primera radi, svi državljani Amerike su Amerikanci tj. iste nacionalnosti, bez obzira na njihovo različito etničko poreklo (pri čemu amerikanstvo, naravno, ne figurira kao etnička kategorija). Dakle, kada neki Amerikanac „navija“ za svoju državu u njenoj ekonomskoj utakmici sa drugim državama, on ne navija za svoj etnos niti za bilo koji drugi već za svoju liberalno ustrojenu državu ili, ako se hoće, naciju. Prema tome, ukazivanje na razliku između etničkog i ovako shvaćenog liberalnog nacionalizma nije nikakva „sofistička ujdurma“ već ukazivanje na suštinsku distinkciju koja postoji između tih pojmova, ne samo po meni, već i po svim, apsolutno svim, liberalno nastrojenim misliocima.

Hoteći da po svaku cenu izloži kritici moju tezu, Daković pribegava interpretativnoj nekorektnosti, jer čitaocima ne predočava da se, po mom mišljenju, ispoljavanje pristrasnosti prema vlastitoj državi može prihvatiti samo pod uslovom da ta država ne krši osnovna liberalna načela: ako ona počne da daje „zeleno svetlo“ zločinima, ako ona počne da se priklanja autoritarnom načinu vladanja itd., onda ona treba, i po meni i po liberalima, biti izložena odgovarajućoj kritici.

Ako se ovo poslednje ima u vidu, onda Dakovićevi prigovori tipa „i delije su pristrasne prema Crvenoj Zvezdi“ naprosto padaju u vodu, jer ja precizno naznačavam granicu do koje „navijanje“ za svoje može biti prihvatljivo a od koje ne može. Ali, to što se način navijanja „delija“ ne može nikako uklopiti u liberalna načela, to ne znači da bi bilo liberalno zabraniti drugim građanima Srbije da, ako to žele, navijaju za Zvezdu na normalan način. Isto tako, dovoditi moje shvatanje „građanskog patriotizma“ u vezu sa „patriotama“ koje bi da otruju Aljošu Mimicu (inače mog dugogodišnjeg prijatelja čiju izloženost pretećim pismima najoštrije osuđujem smeštajući je u kontekst fašistoidne aktivnosti) jeste moralno neodgovoran čin koji je istovremeno pravi logički „salto mortale“. Jer, osnovno obeležje „građanskog patriotizma“ sastoji se upravo u nepristajanju građana jedne zemlje da se oni razvrstavaju na osnovu njihove kulturno-etničke pripadnosti kao građani višeg i nižeg reda.

Naravno da je sa liberalnog stanovišta neprihvatljivo formalno-pravno normiranje bilo kog tipa patriotizma: kao što bi bilo antiliberalno nalagati građanima da slede antimoderni ili bilo kakav drugi patriotizam, isto tako bi bilo antiliberalno i autoritarno izlagati javnoj anatemi one građane koji javno izražavaju svoj patriotski stav – ponos na demokratske institucije svoje zemlje, na njenu kulturu, svoju želju da privreda njihove zemlje postane konkurentna na međunarodnom planu itd. To što je u Miloševićevo vreme gajen kult antimodernog, antiliberalnog patriotizma (o čemu sam u jeku njegove vladavine pisao niz tekstova u tadašnjoj „Borbi“, „Republici“ itd.) ne znači da one ljude koji se zalažu za izražavanje normalnog stepena patriotizma treba odmah tretirati kao moralno sumnjive. Naprosto, takav pristup toj stvari je krajnje autoritaran i veoma daleko od modela liberalne tolerancije koji je na delu u prozapadnim, modernim demokratijama. Bez razvijanja takvog modela u čijoj osnovi je logika pluralizacije a ne konfrontacije, Srbija neće moći postati deo razvijenog sveta.

Drago mi je što se Daković složio sa mojom interpretacijom stava Ernesta Renana o naciji kao svakodnevnom plebiscitu. Drago mi je i to što je istakao da je moja pozicija antisupstancijalistička (kritiku supstancijalizma iz perspektive liberalizma izveo sam 1999. u svojoj knjizi „Esencijalizam i pluralizam“ i do današnjeg dana ostao na tim pozicijama). Ali, to ne znači da ja svaki antisupstancijalizam podvodim pod liberalizam. I koncepcija decizionizma – po kojoj suveren ima pravo da u potpunoj odrešenosti od formalno-pravnih normi, dakle oslonjen samo na vlastitu ingenioznost i svoju procenu konkretne egzistencijalne situacije svoje zemlje, donosi uvek iznova političke odluke – jeste eminentno antisupstancijalistička, ali istovremeno i radikalno antiliberalna: liberalizam bez univerzalizovanih i desupstancijalizovanih, tj. čisto formalno-pravnih pravila igre nije moguć. Renanova teorija jeste zapravo prikriveni decizionizam čijim je natruhama opterećena i pozicija mog uvaženog prijatelja – Nenada Dakovića, samo što on toga nije svestan.