Reksova plovidba

Tek što smo se oporavili od kombinovanih pravoslavno-komunističkih praznika, na talasu vreline došao je osmi. Ring Ring, međunarodni festival nove muzike. Ove godine B92 je očigledno, kao medijska kuća čiji je ovo izdanak, najzad i zasluženo podržala festival kako je i bilo neophodno, pa je on, od nesuđene alternativne manifestacije postao jedan od glavnih kulturnih događaja.

UVEK NOVI EKSPERIMENTI: Najveći broj večeri Ring Ringa održavao se u „Rexu“, s najjeftinijim ulaznicama (od 200 d.), ali i najslabijom posetom. Tome su svakako doprineli preterane večernje sparine i suparnički koncerti, ali otvoreno govoreći ova mala dorćolska sala fine tradicije i jeste „večni plamen“ festivala koji će se, nadam se, sve više razvijati. Potrebno je da novi naraštaji publike, tačnije njihovi najradoznaliji delići, svakih nekoliko godina budu izloženi „uvek novim eksperimentima“ svetske alternative i andergraunda, pa ko baš želi da se krčka osluškujući postmoderne bizarluke, dremljive meditacije ili štap/kanap instalacije kojima useljenici u razvijenije zemlje tragaju za svojim identitetom – eto mu mogućnosti.

Bez potcenjivanja mogućnosti i uloge „predstraže“ (čitaj: avangarde), ipak je značajnija ona druga osnovna struja Ring Ringa – svetska (world/etno) muzika, od koje smo ovog proleća čuli npr. jevrejsku/klecmer iz Poljske (sastav Kroke) i mistično-muslimansku iz Pakistana (Rizwan Muazzam Qawwali, mlađi rođaci čuvenog pok. Nusrat Fateh Ali Kana).

Posebno važan gost bio je harmonikaš Bratko Bibič iz Slovenije, koji je pre više od 20 god. i ovde nastupao sa izuzetnom grupom Begnagrad (stvarnom alternativom mnogim nabeđenim „alterima“ tadašnje YU scene), a sada ga prate The Madleys. Jasno je i da su stilska proširenja donekle povukla na stranu modernosti/elektronike, pa je tako tu bilo i DJ-eva, elektroničara… uključujući domaći Belgradeyard Sound System s novim programom i sa manje džeza (npr. francuski Sylvain Kassap Trio). Najviše je ipak zastupljena muzika Roma (turski Istanbul Oriental Ensemble, mađarski Romano Drom, rumunski Fulgerica & Mahala Gypsies…), što je i prirodno posle cele sezone koncerata „Aven Romalen“ i „Žive tradicije“ kojima su B92 i Ring Ring obuhvatili i velike svetske zvezde ovog zvuka.

OKOLNE STVARI: Potvrda izrastanja Ring Ringa u prvorazredni kulturni događaj za ovu sredinu jeste i razvoj neobavezne, zabavne dimenzije njegovih programa: nekoliko dana pre pravog početka, gostovanje malog čuda s vrha top-lista MC Punjabija, tamnoputog manjinca iz Britanije, sa tek prvim hitom i bez muziciranja uživo, uvršteno je u festival kao ‘off-program’ u bašti Sava centra.

S druge strane, uporedo sa Ring Ringom nizali su se privlačni koncerti od kojih su bar neki imali više razloga da budu deo ovog festivala, a u nedostatku koordinacije samo su međusobno razvlačili ono malo zaista zainteresovane publike s još manje novca za ulaznice. U neprofitnom sektoru, povodom izraelskog praznika svirao je u Sava centru gitarista Baldi Olier, naturalizovan Jevrejin iz srednje Evrope, pod uticajima flamenka i ciganske muzike, a u Domu omladine Beograda povodom Dana pobede/Evrope nastupili su ekskluzivci B92, Darkwood Dub.

Izvanredan džez doneo je crni pijanista Ahmad Jamal sa svojom ritam sekcijom, no u velikoj dvorani SC-a teško da je bilo više od 500 prisutnih s ulaznicama od 500/600 d. Oko 1.000 uglavnom mlađih posetilaca u oživljenoj/betoniranoj bašti Studentskog kulturnog centra, s ulaznicom po 900 d. razigrano se zabavljalo na fanki koncertu Maceo Parkera, nekadašnjeg saksofoniste James Browna. Oduševljenih mnogo, i tu i tamo, ali je očigledno da je Beograd – eto ga opet! – u prvoj polovini maja 2003. dobio više koncerata nego što je u stanju da isprati/isplati; slično kao i pred kraj prošle godine, uostalom.

ORGANIZACIJA DATUMA: Već dosadni vapaj za usklađivanjem datuma/sala pop muzičkih gostovanja ovde se naravno ne odnosi na slobodno tržište i komercijalne preduzetnike nego na manifestacije pa i objekte kojima su državne i društvene ustanove vlasnici, finansijeri, pokrovitelji i sl. Mora li uvek i sve u najvećoj raspoloživoj sali, na štetu atmosfere i po ceni nastupa koja je neretko znatno viša nego da je svirka u manjem prostoru? Zar je nemoguće pravovremeno sravniti datume koji se ugovaraju, ako organizatori već rade pod istim tzv. krovnim institucijama?

Da ipak zaokružimo s Ring Ringom. Većina njegovih gostiju/izvođača prvi put je u Srbiji, a takvo gostoprimstvo već uobičajeno pomažu ovde privremeno boraveći, nešto više odomaćeni ‘gosti’ – ambasade i kulturni centri odgovarajućih zemalja, međunarodni donatori… S razvojem od alternative ka establišmentu festival je neminovno došao i u tešnji dodir s krutim državno/birokratskim strukturama, ironično neretko baš s onim koje su godinama kao kultur-tregeri podbacivale ili čak potpuno zanemarivale ovu oblast. Ako je takva „neprincipijelna koalicija“ do daljnjeg neizbežna, bar se ne bi morala ponavljati čisto medijska greška u oglašavanju: dok je „ispoštovan“ festival pa „očitani“ pokrovitelji (Ministarstva, Direkcije, Skupštine, Sekretarijati…), običnim ljudima nije puno rečeno o konkretnim koncertima.

Taj manjak, izvesno zapostavljanje osnovnog razloga zbog čega i postoji sve ostalo, doprineo je da čak ni na otvaranju Ring Ringa 2003. u kalemegdanskoj „Barutani“ za nastup Sierra Maestra, revijalnih predstavnika ovde inače veoma popularne kubanske muzike, publika (s ulaznicama plaćenim po 500 d.) ne ispuni više od pola prostora. Na tom mestu su se Taraf de Haidouks pre dve godine pod svodovima tvrđave (s)našli kad im je pljusak rasturio prvo gostovanje u Beogradu, takođe su i Rumuni Fanfare de Coccarlia prošlog leta održali jedan od najboljih etno koncerata viđenih u našem glavnom gradu. Nažalost ni više sreće ni bolji odziv nije imala ni završna svirka velike mešavine Brotherhood of Brass, ukrštanja duvača američkog klecmer-orkestra trubača Frenka Londona i naših limenjaka Bobana Markovića.

Sretno, na debelom moru!