t.A.T.u.

200km/h In The Wrong Lane
(Interscope, 2002)

Ne znam mnogo o lezbijkama. Ali, još manje znam o Rusiji, modernoj rUSIJi.

Nema toga ko je čuo (za) t.A.T.u., a da nije pomislio – teenage lezbijke iz Rusije?!!! Pa, zar u Rusiji postoje tinejdžeri?! Zar tamo nisu samo omladinci i omladinke? A tek lezbijke! A teeek tinejdž lezbijke!!! Pa to jedva da postoji i na zapadu, i to više na filmu nego u stvarnosti. Ali, vidite, sve to nije naš problem već ruskog marketinga. Zato su t.A.T.u. za Rusiju najbitnija stvar još od Mihaila Gorbačova. Putin ne treba da im da medalju, ali sigurno treba da im odbije od poreza zato što su njegovu zemlju stavili (vratili?) na mapu XXI veka.

Najinteresantnija stvar u vezi sa ovim jedvapunoletnim duom ipak ne leži u njihovom seksualnom opredeljenju već u činjenici da se radi o isfabrikovanom bendu. Obilje vebsajtova o grupi t.A.T.u. nudi razne informacije, ali većina se slaže oko sledećeg – devojke (devojčice!) je 2001. spojio Ivan Šapovalov, nekadašnji producent TV reklama, birajući Juliju Volkovu i Lenu Katinu između sto drugih devojaka. Julija je imala 16 godina, a Lena 17. Njihov debitantski hit Ja Sošla S Uma (u engleskoj verziji All The Things She Said) omogućio im je ugovor sa ruskim Universalom. Ovu pesmu kao i sve druge napisao je tim kompozitora angažovanih od strane Šapovalova.

Pop svetom tinejdžera već (pre)dugi niz godina vladaju boy-bandovi (Westlife, Blue, N Sync, Backstreet Boys) čija je najveća mana, pored ogavnih balada, neodlučnost da izaberu stranu – Nju ili Njega. Oni istina pevaju o Njoj, ali izgledaju kao Boy Georgeov topli obrok. S druge strane, ženska ponuda (Atomic Kitten, Sugababes, Appleton) podjednako otvara apetit i muškoj i ženskoj publici, ali i jedna i druga struja daju ogroman danak politički korektnoj sterilnosti, usaglašavajući tako rok trajanja svoje muzike sa onim kod kratkotrajnog mleka. Ruska ekipa nije opterećena reakcijom javnosti. Tržište, ako ga i ima, nesposobno je da uoči kvalitet, ali voljno je da kupi sve što ima prefiks „skandalozno“. Obrni, okreni – tinejdž lezbijke deluju sasvim normalno. I tako i bi.

Ono čime t.A.T.u. svakako najviše plene je insistiranje na slobodi da se vole. Ova svima bliska romantična ideja kamuflira upravo ono što je malograđanskoj (ali i visokointelektualnoj) populaciji najinteresantnije – da su u pitanju dve devojke. Njihove godine pravdaju ludost (ako ludosti ima) i natkriljuju je tragičnom ezoterijom viđenom u jeftino mistifikantskom filmu Čudesna stvorenja Petera Jacksona, koji bez problema može biti direktna inspiracija za t.A.T.u. U intervjuima se najčešće spominju babe i dede, zbunjene u odobravajućem klimanju glavom pri svakom spomenu svojih unuka, čime sažaljevajući efekat sirotica podsvesno izbija u prvi plan, jer roditelje niko ne spominje. Video spotovi samo nastavljaju da u prvi plan guraju ljubav, u Not Gonna Get Us, Julija i Lena su maloletne Telma i Luiz koje jure kamionom nekom sibirskom pustarom, dok ubačeni kadrovi, koje kao da je radio David Lynch na ekstaziju, pokazuju dve neobično uznemirene devojke u grčevitim zagrljajima. Promo klip za All the Things She Said nešto je jasniji u pokušaju da se svojim angažmanom dodvori zapadnim gej lobijima i tržištima – t.A.T.u. se nalaze opasane žičanom ogradom (logor?) dok oko njih stoji poprečni presek malograđanske sredine u ne baš najboljem raspoloženju.

Duo t.A.T.u. kao muzički proizvod svetu ne donosi mnogo više od imbecilne onehitwonder postave Republica od pre par godina. Ono što je za Ruse bio hendikep u imitiranju anglosaksonskog popa na zapadu postaje prvoligaški kemp. Pesma 200 km/h In The Wrong Lane kombinuje Pet Shop Boys, Right Said Fred, Faithless, Prodigy, Mylene Farmer, potvrđujući tako istočnoevropsku fasciniranost teatralnim. Obrada The Smiths, How Soon Is Now, svakako je najgora u istoriji mrcvarenja opusa ovog benda, ali ideološki briljantno odabrana („I am human and I need to be loved…“). S druge strane, uz prethodno iskustvo Ukranians sa obradama Smiths, potvrđuje se da je Morrissey vapeći za ultimativno engleskim čačkao zapravo slovensku dušu.

Kao i sve tinejdž postave i t.A.T.u. će porasti čime će nevinost njihove pojave izgubiti na svojoj atraktivnosti pa će i njihov socijalni, ali i muzički, angažman morati da postane agresivniji. Ali, ono što ruski promoter nikako ne sme propustiti jeste prilika da se ruska nacija emancipuje, da se preko t.A.T.u.-a napravi prodor svih ruskih kulturnih dobara, jer očigledno je da unutar ove, više zapostavljene nego izolovane zajednice pulsira život koji u sebi nosi pregršt avanturizma koji nedostaje svim anemičnim zapadnim zemljama. Vreme je da Rusi sasvim odbace Radeta Šerbedžiju i svetu pokažu da imaju da ponude više uloga od retardirajućeg ruskog negativca.