Koreografija: Rasel Malifant
Igraju: Rasel Malifant, Ana Vilijams
Svetlo: Majkl Halsbr>Atelje 212
Nakon sedam godina samostalne igračke karijere u Sadlers Wells Royal Ballet-u u Londonu, Rasel Malifant, između ostalog razočaran i redukcijom komada savremeno plesne orijentacije u korist i slavu Labudovog jezera, napušta ovu kuću, a potom ubrzo otpočinje saradnju sa poznatim igračkim trupama koje neguju slobodu pokreta, kreativnost, nove forme; među njima i sa DV8 – fizičkim teatrom, koji je po mnogima ostrvski hegemon novijeg plesnog stvaralaštva. Malifant (42) već nekoliko godina ima vlastitu plesnu kompaniju, nekoliko važnih nagrada i važi za jednog od najboljih novijih koreografa Velike Britanije.
Shift – Two – Sheer su tri komada u njegovoj koreografiji, veoma popularna, novijeg datuma, koja su nam, usled dobre saradnje Ateljea 212 i Britanskog Saveta, omogućila uvid ne samo u rad ovog koreografa već delom u britansko igračko stvaralaštvo, uvek i posve interesantno i drugačije. Da li se neko seća Havijera de Frutosa ili Random Dance Company (Bitef ’98. i ’00)? Uostalom, tako originalnu kreativnost teško je zaboraviti.
Kada je reč o trupi Rasela Malifanta, treba naglasiti da je njegova koreografska vizija teško razdvojiva od konstruktivnog i maštovito dizajniranog svetla Majkla Halsa, jer u toj fuziji pokreta i svetla leži tajna skoro neviđene suptilnosti i estetike.
Shift je solo komad. Igrač je Rasel Malifant. Neopterećen spoljnom dinamikom, on duboko smirenim, stilizovanim pokretom, gotovo skulptorski vaja prostor, strukturu, tempo. Opsena je stvarna: dve (čak i tri) senke jednog igrača, iz različitih rakursa, približavaju nam se, udaljavaju, sreću se, zavaravaju nas, svaka živi za sebe, svaka se kreće za sebe, na momente čini se potpuno nezavisno od svog modela na sceni. Igrač i njegove senke plešu tako u ovoj neobičnoj celini, a skladom i preciznošću linija pokreta neporecivo „ukazuju“ na čvrsto ugrađene temelje akademizma iz vremena Royal Balet-a.
Svako namerno udaljavanje od klasične osnove, koje je barem na britanskoj igračkoj sceni sve češće, ne bi trebalo tumačiti ni kao pad klasične igre niti kao beg od nje. Kako reče ugledni britanski kritičar, to je u stvari uveliko prisutna globalizacija igre: razbij krute kategorije; koristi šta hoćeš i odakle hoćeš; kombinuj, ređaj, proširi mogućnosti. Malifant ima sve to, pri tom na sasvim neuobičajen način.
Two je takođe solo komad. Istina, u njemu smo očekivali Danu Fouras, umetničku i životnu saputnicu ovog koreografa, ali posle izvođenja Ane Vilijams, više, takoreći, ne postoji ni tračak želje da vidimo bilo kog drugog u toj ulozi. Sama na sceni, stopalima čvrsto „utisnuta“ u pod, osvetljena samo do rubova vlastitog fizikusa, ona besprekorno oblikuje ekspresiju u geometrijskoj pravilnosti gibanja, ekstenzija, rotiranja ruku, čitavog tela. Naizgled statičan, za samo deset minuta koliko traje, ovaj komad svojom začuđujućom energetskom emanacijom, strašću usporenog fluidnog pokreta, svetlošću koja senči, odbija se, povezuje u geometrijske oblike, dospeva do vrhunske dinamike u čijem magnovenju pozornica više nije pozornica, a telesno postaje bestelesno. Jer, kada mehanika tela dostigne takvo savršenstvo, utisak telesnosti, forme, sve više postaje nejasan, pa čak i nevažan.
Drugi deo programa činio je duet Sheer (Malifant i Vilijams) za koji je ova trupa 2002. godine dobila prestižne nagrade. To je komad koji tiho i suptilno govori o ljubavi, harmonijom svake slike, slivenim i sofisticiranim pokretom. Svetlo nije direktno upereno na igrače već oni deluju kao tamne marionete pokrećući se onako kako se povlače konci koji ih drže. Klizeći tako osvajaju prostor, ulaze u dubinu scene, izlaze do rubova, povlače u mrak, izniču iz njega. U originalnoj verziji, svetlo je podešeno tako da se senke ovog igračkog para umnožavaju, pa se kod nekoliko multipliciranih parova mogu pratiti ista nerazumevanja i iste nežnosti. Mora biti da je u našem slučaju bilo nekih tehničkih problema, ali, eto, dobili smo uvid i u to koliko su ova koreografija i izvođenje ipak nezavisni i mogući čak i bez svetlosnih majstorija Halsa. Jedino, pomalo čudi muzika ovog komada koja uglavnom ne korespondira niti sa tempom niti sa strukturom igre.
Uvođenjem neočekivanih elemenata u igru, kao na primer naglo ugibanje ramena ili iznenadno spuštanje glave, koreograf Malifant pokazuje kako je uspeo u nameri da artikuliše klasičan pokret – potpuno ga oslobađajući i dodajući mu obilje nestandardnih a efikasnih rešenja. Na taj način, naravno, sve je mnogo interesantnije.
