Mihael Milunović
Sample
Galerija Zvono
24. 6. – 10. 7. 2003.
Mihael Milunović, beogradski umetnik sa bogatim internacionalnim izlagačkim iskustvom, izložbom u beogradskoj galeriji Zvono predstavlja uzorak iz veće serije radova koju ovom prilikom prezentuje kroz njihova tri „roda“. Prvi je „amblem“, rad iz serije „Patches for the new millenium“ koji se naslanja na fenomen kreiranja oficijelnih logoa, drugi je „zastava“ kojom se istražuju društveni simboli i rituali, dok je treći „fotografija“, vezana za erotski stil „G&G“ („Girls and Gans“).
Stevan Vuković je o ovom Mulunovićevom projektu između ostalog napisao: „Zastave, amblemi i plakatni fetiš prizori, koji svojom performativnom funkcijom vrše standardna pospešivanja društvene integracije i ideološke mobilizacije onih koji u njih investiraju svoje želje, ovde bivaju potpuno i restrukturirani i rekontekstualizovani, kao i stavljeni u službu umetničkog projekta koji njihove konotativne elemente u potpunosti briše, demonstrirajući time mogućnost ličnog anarhistički neutemeljenog redizajna ključnih simboličkih uporišta zajednice.“
Naivna umetnost u Srbiji
Galerija SANU
Juni – avgust 2003.
Kada je svojevremeno Anre Malro video skulpture naivnog vajara Bogosava Živkovića, rekao mu je: „Ovo što vi radite, to su nataloženi vekovi, to su divna prastara vremena.“ Ono što se do skoro zvalo savremena jugoslovenska naiva, nastalo je tridesetih godina prošlog veka, gotovo istovremeno u pomoravskom selu Oparić, podravskom selu Hlebine, banatskoj Kovačici i Dalmaciji, a posle Drugog svetskog rata proširuje se i na ostale krajeve nekadašnje zemlje. U vreme socijalističke Jugoslavije, prema Krsti Dimitrijeviću, autoru knjige Naiva u Jugoslaviji, naivnom umetnošću se tada bavilo „na hiljade radnika zemljoradnika i penzionera“. Jedan od protagonista tadašnje likovne scene Krsto Hegedušić govorio je: „Naš narod je sada proslikao, niču naivci i amateri kao gljive posle kiše. A kako se kaže, gde je puno žaba, naći će se i jedan Karuzo.“
Koliko je naivna umetnost u SFRJ ozbiljno prihvatana, govori i podatak da je Stane Dolanc, jedan od najviših partijskih funkcionera, otvorio Treći likovni salon u Trebinju 1974. godine i tada rekao da „jugoslovenska naiva predstavlja značajnu kariku u kulturnom životu uopšte, jer razvija stvaralaštvo koje je više ili manje povezano sa našim radnim čovekom“.
Vreme samoupravnog socijalizma je odavno prošlo, a nedavno otvorena izložba u Galeriji SANU, čiji je autor Nina Krstić, realizovana u saradnji sa Muzejom naivne umetnosti iz Jagodine, bavi se „Naivom u Srbiji“. Ovaj Muzej osnovan je 1960. u jagodinskoj Gradskoj biblioteci i tada je nazvan Galerija samoukih likovnih umetnika, da bi od 1985. prerastao u Muzej naivne umetnosti, koji je postao jedan od najreprezentativnijih muzeja naive u svetu.
Autorka izložbe Nina Krstić je predstavljanje naivnih umetnika podelila u nekoliko segmenata, stilsko-morfoloških grupa. Tu su zavičajni hroničari, zavičajni pejzažisti, zavičajni fantasti-simbolisti, tvorci novih eksperimentalnih načela i neoprimitivisti. Krstićeva izvornu, primitivnu, samouku naivnu umetnost Srbije posmatra u okviru razvoja savremene likovne scene, a tokove i specifičnosti te scene dovodi u vezu s našom kulturnom baštinom.
Tekst koji prati postavku značajan je doprinos razumevanju vrhunske naivne umetnosti Srbije, koju likovna kritika proteklih decenija nepravedno zapostavlja.
„Opus svakog naivnog umetnika predstavlja autonomnu zaokruženu celinu koja nosi obeležje osobenog poimanja sveta.
Rezultat i način stvaranja umetničkog dela naivne umetnosti ne zavise od zanatske veštine, naprotiv – spontanost je uverljivija ukoliko je zanatska veština oskudnija“, napisala je između ostalog autorka izložbe.
