Džoni Ingliš (Johnny English)

Režija: Piter Hauit ; Uloge: Rouan Etkinson, Džon Malkovič, Natali Imbrulja

Zaista, nije više tako jednostavno praviti parodiju na Džejmsa Bonda. Bili su tu ipak i Piter Selers i Majk Majers, pa je dosta logično pomisliti da neko sledeći ne bi tek tako lako i bezbrižno pohitao niz taj tobogan. Upravo se tako, ipak, desilo s Rouanom Etkinsonom i rediteljem mu za ovu priliku, Piterom Hauitom. Ovaj je našoj publici, inače, poznat po filmu Sliding doors, relativno simpatičnom ostvarenju zbog polazne ideje i genijalnog Džona Hene, ali nikako zbog Hauitovih stilskih ili drugih rediteljskih bravura. Etkinson je, što se njega tiče, potrčao pred rudu pomislivši da nema velike razlike između serije jednominutnih reklama za kreditnu karticu, u kojima je prethodno vrlo uspešno isprobao lik nesposobnog (ili kako u filmu ispada – polusposobnog) agenta MI7 i devedesetominutnog igranog filma.

Problemi, kako to već obično biva, počinju kod scenarija. Scenaristički tim polazi od postavke na prvu loptu, što se, istina, u ovoj vrsti filma, do sada pokazalo kao najtačnije rešenje. Tu su dakle, špijun – tajni agent, femme fatale špijunka (na čijoj li je strani?) i naludi megaloman–zločinački mastermajnd. Međutim, mora se s tugom konstatovati da pri daljoj razradi ovih postulata „pisci“ nisu stigli ni do prve lopte. Mršavi spisak sakupljenih kliše situacija špijunskog filma i postotak njihovog uspešnog „izvrtanja“ ukazuje na više nego skučen repertoar odgledanih naslova, te na uzdržavanje od preteranog „udubljivanja“ u temu uslovljeno strahom od nepoznavanja (te moguće greške). Scenaristi su tako linijom manjeg otpora odabrali da na tragu parodije balansiraju samo površinski (kako bi zaobišli potrebu znalačkog seciranja žanra), a da ostatak filma prepuste na milost i nemilost naizgled zanimljivom kastingu, koji će (pravilno su naslutili) već jedva dočekati da od kakvih god replika napravi podijum za isprobavanje sopstvenih glumačkih doskočica, čvršće ili labavije (praksa uglavnom beleži labavije) vezanih za temu.

Tako Etkinson, dosadašnji Mister Bean-Crna guja manir meša s pokušajem skidanja Selersa, te dodavanja zrna autentičnog 007 „mačo“ šarma (Džejms Bin). Gde u tome i uspe, ničim definisani postupci lika koji tumači pomognu mu da se u par sekundi oklizne. Od samog početka filma jasno je da autori teksta nisu umeli da se slože treba li njihov junak ponekad u ponečemu i da se proslavi ili će bez izuzetka biti luzer. Ako treba, a ono u čemu i kada? Nikakav ključ s ovim u vezi nije iskovan, ili ako i jeste, mora da ga je tvorac u napadu ponosa ljubomorno pojeo. Tako se agentu Inglišu dešava da pri samom prvom pogledu na aferu bez ikakvih sumnji pronikne u samu suštinu stvari, ali mu, valjda zbog njegove genijalnosti, niko ne veruje, da bi već u sledećoj sceni bio ordinarni idiot kome je potrebna pomoć oko najprostijih logičkih radnji. Čak i u fizičkom domenu, gde je stvari kudikamo lakše definisati, pisci očigledno nisu smogli snage da odluče da li im je junak nesposoban, tunjav i smotan, ili je pak u pitanju materijal sposoban da napreduje. Kako ni reditelj nije video razloga da se meša u njihove dileme, sve je ostavljeno na milost i nemilost Etkinsonu, a on je, kao i većina iskusnih glumaca, problem rešavao prema situaciji, znajući da je bitnije da se publika što češće smeje nego da juri „konzistentnost“.

Malkovič je, za razliku od njega, i te kako čuvao svoj „koncept“, što bi bila tendencija vredna hvale kad bi u pitanju bilo nešto sveže i uzbudljivo. Nažalost, njegov francuski plemić koji želi da postane kralj kako bi Englesku pretvorio u najveći svetski zatvor, karikatura je prilično enervantne strukture: poznat kao picajzla koja užasno ozbiljno shvata svaki zadatak, Malkovič je mesece proveo uvežbavajući specifično iskvaren francuski akcenat, a zatim mu je bilo teško da prizna da rezultat nije idealan. Tako je ceo film proveo lomeći jezik s napetim izrazom lica, da ga je ponekad bilo mučno gledati. Pisci su mu pomogli neverovatno uspešnim izbegavanjem da sroče bilo kakvu poluzabavnu ili polupamtljivu repliku, što u slučaju Malkovičevog lika, mora se priznati, nije bilo nimalo jednostavno. Što se pak tiče Natali Imbrulje u glavnoj ženskoj ulozi, simptomatično je iritantna ta „originalna“ ideja svakog američkog reditelja kome je potrebna „zavodnica“, ili njeni varijeteti, naročito kad je u pitanju komedija, da za ulogu uzme bilo manekenku bilo pevačicu. Sa tim ženama je, u najvećem broju slučajeva, naime, isti problem – ne znaju da glume! Imbrulja je, čini se, toga bila u priličnoj meri svesna, pa su njeni napori išli uglavnom u smeru „skidanja“ Elizabet Herli (osnovno zanimanje: manekenka) iz Ostin Pauersa i pokušaja inscenacije seksipila, što naprosto nije izvodljivo. I ne znam kako bi, inače, Merilin Monro reagovala na genijalno otkriće današnjih filmmejkera da za femme fatale inscenaciju, i to u komediji, nije potrebna gluma. Ali, bojim se da bi bila dosta uvređena.