Ne osećam se uvređeno

Imao sam priliku da se učim novinarstvu od Slobodana Anastasijevića te, u najboljem duhu te škole, dozvoljavam sebi da iznesem drugačije viđenje odnosa novinara prema obraćanju javnosti državnih činovnika navodno umešanih u korupciju („Vreme“ 656, „Uvredjeni novinari“ u rubrici „Pošta“).

Ne postoji obaveza odgovaranja na pitanja, čak ni na sudu. Naravno, to sa sobom povlači posledice. Ne bih rekao da su se Janjušević i Kolesar „izvukli“, naprotiv, mislim da su napravili presedan na kojem će se učiti i novinari i političari. Njihovo nepristajanje na pitanja rečitije je od mnogih odgovora koje su, da su malo spretniji, mogli da ponude.

Takođe, ne slažem se da je trebalo da pošalju saopštenje. U vreme dominacije elektronskih medija lik i glas mnogo su efektniji, to jest obezbeđuju bolju „minutažu“ u programu. (Uz to, posle ne mogu da se vade da nisu rekli to što su rekli.) Nijedan urednik, Slobodan Anastasijević pogotovo, ne bi ih izostavio iz emisije, naročito u tom trenutku. No, neki će podatak da „pitanja nisu predviđena“ posebno naglasiti (Vesti TVB92, 21. jul 2003. u 19.15), a neki potpuno prećutati (Dnevnik 2, RTS u 19.30, istog dana).

Za mene je problem doživljavanje pres-konferencije kao događaja dovoljnog za čitav prilog ili tekst, što je veoma retko opravdano. Na svakoj lošoj domaćoj televiziji svakodnevno gledamo „izveštaje sa konferencija za štampu“ gde su govornici vizuelno „garnirani“ novinarima koji nešto zapisuju. (Nikada mi neće biti jasno šta će novinari u kadru ako se priča o šećernoj aferi, na primer. Zar nije moguće prilog „pokriti“ makar snimcima šećera u samoposluzi, kolača, šećerenja kafe, dede i repe? Ili, recimo, Kalemegdana, slika u Narodnom muzeju, dece koja se igraju u parku, sunca koje zalazi? Nema veze sa temom, ama je lepše i interesantnije nego novinari koji vredno pišu i još vrednije slušaju.) Isto važi i za radio i za novine, koji se često popunjavaju istim takvim izveštajima, samo smo uskraćeni za podatke ko je sve od novinara bio prisutan (ah, čudo je televizija).

Pres-konferencija bi, zapravo, trebalo da bude tek povod za priču ili prilika da se čuje jedna od strana. Posao novinara je da informacije dobijene na pres-konferenciji iskombinuje sa nečim što će publici dati kompletnu sliku o pojavi ili događaju koji se obrađuje. Znači, nije suština novinarskog posla da se odgovori dobiju, već da se pronađu. (Nije svaki dobijeni odgovor zadovoljavajući!) Sve drugo češće je lenjost nego neznanje, mada je rezultat isti.

Kada novinari promene svoj pristup konferencijama za štampu i kada urednici prestanu da ih tretiraju kao događaje koji zaslužuju zasebne priloge, promeniće se i odnos prema medijima onih koji „presove“ zakazuju. Biće sasvim nebitno da li su neki Janjušević i Kolesar izbegli da odgovaraju na novinarska pitanja, budući da javnost neće ostati uskraćena za prave odgovore.