Litvanski hipertekst, Svetozar Poštić

Nezavisna umetnička asocijacija Izba (Novi Sad, 2003)

Gde sam stigao? Ni u slovensku ni u germansku zemlju, a ipak tu negde. Visoko sam na severu, a nisam u Skandinaviji, daleko na Istoku, nisam u Rusiji. Ušao sam u crnu rupu, džep sa malim otvorom, ali dubok i tapaciran, i možda se ne bih ni začudio da sam u tom trenutku ugledao belog zeca sa satom koji me vodi u svet izvrnute zbilje.

Sabonis, Kurtinaitis, Marčuljonis… to su otprilike sva litvanska imena – prezimena, zapravo – koja zna ne samo „prosečan Srbin“ nego i onaj ko voli da misli da su mu znanje i obrazovanje daleko iznad „normale“. Sva ova prezimena, dakako, pripadaju košarkašima, onima koji su se kao ekipa proslavili nastupajući pod glupavim pseudonimom „Sovjetski Savez“, da bi kasnije briljirali (i pravili nam probleme) pod pravim imenom svoje zemlje – Litva(nija). Ako se napregnete, kao kroz maglu ćete se možda setiti da je valjda onomad u kruševačkoj Bagdali objavljen neki antologijski izbor litvanske proze, ali bez ikakvog znatnijeg odjeka, i to je manje-više to. Sve ostalo su jošte samo zakučaste krležološke asocijacije na „Banket u Blitvi“; banket i basket, mnogo je to malo čak i za početak! Savremena je litvanska kultura ovde savršeno nepoznata – baš kao i susedne, letonska i estonska – a ni o samoj zemlji i njenim ljudima se ništa ne zna, osim neke mutnjikave žanr-predstave o vrednim, protestantskoj etici odanim (mada su Litvanci mahom katolici!), pomalo turobnim Severnjacima Koji Nisu Rusi, ali jednako tako vole da šljemaju votku… I koji uistinu mukotrpno – ali nesmanjenog entuzijazma – izlaze iz posvemašnje anonimnosti male zemlje koja je, da stvar bude gora, decenijama bila ugušena i nevidljiva pod međeđom sovjetskom šap(k)etinom.

Mladi novosadski pisac i profesor književnosti Svetozar Poštić dobio je – nakon svojih severnoameričkih lektorskih iskustava – poziv da provede neko vreme na univerzitetu u Vilnusu kao lektor za srpski jezik; ova se gotovo nerado prihvaćena ponuda (Poštiću se, iz profesionalnih razloga, zapravo išlo u Rusiju) pretvorila u trogodišnji boravak na Pribaltiku, a književno najvidljiviji i najproduktivniji rezultat ovog poduhvata je knjiga Litvanski hipertekst, koju je pisac brže-bolje podnaslovno definisao kao roman – valjda da ne bismo pomislili da je u pitanju memoarsko-putopisni zapis protkan esejističkim digresijama; nije nas u dovoljnoj meri razuverio glede sveprisutnog upliva Stvarnosti u Tekst – i tako se kanda samozaštitio od odveć doslovnih čitanja… No, to nije ni važno: čitalac po definiciji uvek drži sveću samo književnom junaku, a ne piscu, čak i kada se ova dvojica prožimaju više nego što vole da priznaju. Knjiga se, dakle, žanrovski ipak „drži“ kao roman, a pisac uspeva u tome da mu otvoreno koketiranje sa bezbrojnim „hiperrealističkim“ porodično-autobiografskim elementima ne izjede romanesknu radnju, odnosno da autonomnost Teksta ostane suštinski nedotaknuta.

Narator Litvanskog hiperteksta, nakon malog uvodnog vremensko-prostornog poigravanja koje će svoje puno značenje dobiti nakon čitanja ostatka knjige, uvodi čitaoca u Priču (i u Litvu) preko referentno Svima Poznatog Sveta: preko Pešte, Krakova i Varšave; događaj na pustoj vilnuškoj železničkoj stanici gde zbunjeni namernik uplovljava iz Poljske u gluvo doba noći („domaća“ žena koja mu, videvši da je Izgubljen, poklanja telefonsku karticu da dozove svog usnulog Vergilija…), simbolički je snažan uvod u ono što sledi: u avanturu otkrivanja novog i nepoznatog, iliti prepoznavanja/dešifriranja Drugog, ali i vaskolike rođačke bliskosti jedne sticajem istorijskih okolnosti zaturene evropske kulture sa onom kojoj pripada pisac, kao i sa onim „velikim kulturama“ kojima svi (mislimo da) vladamo i da lako odgonetamo njihove kodove, usvojene kao sastavni/privilegovani deo vlastite opšte kulture. Smestivši se napokon u po mnogo čemu tipično postsovjetskom univerzitetskom kampusu, pripovedač postepeno raskriljuje ona (blejkovsko-hipijevska) „vrata percepcije“ tog Novog, i priča se razgranava u nekoliko podsticajnih rukavaca. Na nešto preko dvestotinak strana Litvanskog hiperteksta, Poštić kolažira Priču – ne strogo linearnu, ali nipošto zbrkanu – sa fragmentima pravog litvansko-srpskog rečnika (kakav u ovoj kulturi zapravo ne postoji; čini se da Poštić ozbiljno radi na njemu!), a ovi nemaju samo puku očuđavajuću funkciju ovako opkoljeni proznim tekstom, nego posve realno funkcionišu kao pozadinska muzička pratnja fabule: igrivi surfing po slovenskim, germanskim i ostalim prepoznatljivim korenima mnogih reči litvanskog jezika, kao i osluškivanje/uvežbavanje melodije onog dela rečničkog fonda koji „nam“ je etimološki teško ili nikako odgonetljiv, bitno doprinosi slikovitosti Priče, i utoliko je njen sastavni deo, a ne tek veštački nakalemljena egzibicija.

Iako sav u univerzitetskom „paralelnom kosmosu“, Poštić – hvala nordijskim bogovima – ne ispisuje jedan od onih drvenkastih „profesorskih romana“: Litvanski hipertekst zavodljiva je priča o ljubavi(ma) i prijateljstvima u jednoj nadnacionalnoj akademskoj zajednici (pisac osobito vešto portretira svoje kolege, cimere, saputnike…), o lepoti otkrivanja i kombinovanja raznolikih identiteta, o vavilonskoj pometnji jezika kao najvećem blagoslovu za pametne… Napokon, o sazrevanju jednog mladog čoveka, ako hoćete, čoveka „bačenog u svet“ na način traumatično/podsticajno doslovniji od uobičajeno egzistencijalističkog. To je knjiga koja zove na čitanje, ali i na putovanje, prizivajući zatomljeni skitalački nerv; ako vas, pak, put nanese u Litvaniju, pa vas tamo spopadnu naporni baltički vampiri, korisno je znati da se beli luk iliti češnjak na litvanskom ljupko i zvonko zove česnakas. I prijazni domaćini će vam ga rado dati, podsećajući vas tako nehotice na jutarnji miris beogradskih autobusa, pošto se tamo dole na Balkanu svi izgleda rvu sa vampirima po vascelu noć.