Puls grada

Putujući, odlazeći i vraćajući se, imao sam utisak da živim brže.
Bane Bumbar, „Grlom u jagode“

Kad sam poslednji put posetio Beograd u januaru, ljudi su padali kao u vodvilju. Nasred sleđenog puta prema penzionerskom domu „Marija Bursać“ stajao je gavran i kljuvao ilustrovani časopis. Valjda je mislio da su žarke boje nešto jestivo. Kad sam došao u avgustu, zatekao sam Beograđane kako zure u tange, pod pantalonama od gaze. U celom gradu kaplje iz klima-uređaja. Čovek na zmaju lebdi nad Velikim ratnim ostrvom.

Šta se u međuvremenu desilo?

Srce nam je zagrejala Sablja o čijem dometu ljudi imaju različito mišljenje. Nezadovoljnici su se navadili da blokiraju magistralne puteve. U beogradske kafee uselio se zeleni duh absinta. Otvoreni su Daka i Ruski dvor. Posle Tri lista duvana, Male astronomije i, privremeno, Orača sad je nestao još jedan kafanski simbol Beograda – Pod lipom. Kažu da će čuvenu kafanu zemeniti Pizza Hut. Hm. Po mom mišljenju, ako se narečena firma u Americi ne smatra baš zadnjim od zadnjeg, nije ni daleko od toga.

Kad dođem, volim da naslonim prst na kucavicu Beograda i da osluškujem njegov puls. Beograd mi govori svojim umornim usnama, svojim ekranima, grafitima i natpisima. U Gandijevoj ulici na Novom Beogradu jedan do drugog stoje: poslastičarnica Oltar, kozmetički salon Maska i klub Inferno. Zavisno od pravca koji odabere, Beograđanin može od Inferna preko Maske ići ka Oltaru, ili od Oltara preko Maske do Inferna.

„Samoobmana, samouništenje – je bolje nego poniženje“ – tuli narodnjak na radiju definiciju desetak proteklih godina. Brkati Bajaga u spotu iz Profesionalca objavljuje da pada vlada. „Sa ženama nemam takta, ja sam autodidakta“ – dere se tip na posustaloj Palmi. „Živim al vidim da mi ne ide“ – žali se, kroz pesmu, Banjac. „Ćutiš i praviš nesnosnu buku. Ritmovi bez zvuka glavu mi tuku“ – peva Bo. „Da li veruješ u Boga? Da li mu se moliš? Da li voliš grad u kome živiš? – pita me sa televizije jedan reper. „Volim“ – odgovaram. Između ostalog zato što u njemu kupujem pornografiju i pravoslavne mistike. Kupio sam knjigu pod naslovom Gospod nije stvorio smrt i film iz koga me Aria Giovanni gleda sugestivno, milujući korbačem golu stražnjicu.

U međuvremenu pratim kako beogradske reklame krote kosu i pojačavaju leto. Pepsi-kola je, vidim, najtraženija, pošto joj je lice pozajmila Šakira koja vrti kukovima u spotu punom mustanga. „Hram gradi nas“ – kaže jedan bilbord. Neka, hvala. Više volim da se gradim sam. Uostalom, vaš oglas je parafraza komunističke parole „Pruga gradi nas“. Primećujem da su izvesni pisci beogradskih grafita opsednuti večnošću. „Onanija doveka“ – proklamuje jedan zapis, a drugi, u ženskom pismu, i na engleskom veli: „Ljubav? Sranje. Kurva zauvek“. Neki zaljubljeni tip obećava „Marina zauvek“. Đački natpis na zemunskoj gimnaziji objavljuje „Prijatelji zauvek“ i dodaje „Pušite ga profe“.

Zidovi još izražavaju mnogo odanosti Šešelju. U centru grada, u Zemunu i na Novom Beogradu piše „Srbija Srbima“ (umesto Portugalcima?). Natpise kao što su „Mladić heroj“ i „Muslimani smrde“ izostavljam ne zato što ih nema, nego da vam ne kvarim leto. Evo, nailazi tramvaj na kome piše „Novo značenje čistog“. Ljubiša Samardžić se smeje sa bilborda za Vizu za budućnost. Šta još kažu zidovi? Razočarani rodoljub piše: „Mi smo raspad narod“. Optimist ga ispravlja: „Nije propalo“. Drugi optimist piše: „Drugačiji svet je moguć“. Pragmatist ga ispravlja: „Generalni štrajk je moguć“. Maštar se zalaže za: „Vlast masti“. Ulični mudrac filozofira: „Život je sranje a onda umreš“. Neke grafite valja svrstati u klevete. „Milan Gay“ i „Danko je pedofil“. Na grafit „Milena kurva“ stiže odgovor „Kurvaj se i ti, ko ti brani, Milena“.

A šta kažu ljudi?

Mladi taksista Nikola Ćirić je u kolima zalepio obavest: „Za volanom guja, u krevetu oluja“. „Kakve vitamine ove jedu“, pita se on, gledajući devojke. „Nijednog leta nisu bile ovakve. Posle bombardovanja samo bujaju.“ Zaista, dugonoge žene prolaze „silikonskom dolinom“. Kafići nisu lošiji nego u bostonskom Njuberi stritu.

Novinar gleda piće koje pijemo i okolne kafee i kaže: „Nikad veće besparice. Nijedan moj prijatelj više nema kola. Svima im ja pozajmljujem. Sve je ovo privid. Privid života.“

„Zemljače, sve je ovo super kako će da bude“, veli pozornik Milovanović, koji je došao na uviđaj za sudar moje majke.

Uvek dajem novac istoj prosjakinji iz Žitomislića. Kaže mi da je bila u bolnici. Bole je leđa. Moj stari drug, poslovan čovek (ovo je eufemizam), žali se da od pre pet godina oseća uticaj punog meseca. Ne može da spava, „ko da je podne“. U emisiji Vanje Bulića saznajem da je Duško Popov bio inspiracija za Džemsa Bonda. Prodavac knjiga u Knez Mihailovoj hoće da mi proda hrvatsko-esperantski rečnik koji je napisao Marinko Gljivoje.

„Danas mi je dan za blejanje“, kaže posetilac kafane Proleće.

Moj otac gleda francusku emisiju o slonovima, bez prevoda. „Ja mislim da slonovi polude“, kaže on. „Što ne bi i oni poludeli ko i mi.“

„Cveće zaliješ jednom dnevno, a ceo dan ti veseli oko“, bezazleno izjavljuje moja majka.

Jedan grafit u Dalmatinskoj ulici kaže: „I tako to…“