Filozofija – Mišel Fuko

Mišel Fuko: Hermeneutika subjekta, Treba braniti društvo, Nenormalni – Predavanja na Koledž de Fransu; Svetovi, Novi Sad

Još su stari Grci znali da misliti znači biti sam, uprkos znatiželjnoj gomili koja se tiska oko onoga ko misli sve u nadi da će, dok nestrpljivo trupka nožicama, iz neposredne blizine, iz prvog reda, videti kako se mišljenje vrši. Taj stari grčki uvid o usamljenosti usred razuzdane gomile iskusio je, nekih dvadesetak vekova nakon što su Atinjani ubili Sokrata, a Platona prodali kao roblje (dočim će sam bog znati kako se Aristotel, u međuvremenu, izvukao), i Mišel Fuko, jedan od najpopularnijih i suštinski najusamljenijih filozofa dvadesetog stoleća. Svrstavan međ’ strukturaliste, što je odlučno odbijao, „prodavan“ u paketu sa francuskim „filozofima razlike“ (ili, kako im Francuzi tepaju, spadassins, „razbijačima“ – Delezom, Liotarom i Deridom), profesor koji je svoja popodnevna predavanja na prestižnom Collège de France morao da premesti u jutarnji termin (9h 15min!) kako bi smanjio broj slušalaca (manevar, uostalom, neuspešan: ne samo da je sala u kojoj je Fuko držao predavanja bila prepuna nego su krcati bili hodnici i okolne prostorije do kojih je sprovedeno ozvučenje), učenik slavne generacije francuskih akademskih filozofa, naročito Žana Ipolita kojeg će naslediti na Collège de France, potom žestok kritičar akademizma u filozofiji, politički slab prema levim idejama nakratko je popustio modi i ušao u Komunističku partiju Francuske, da bi iz nje još brže izašao, pristalica lika i dela ajatolaha Homeinija (Sartr će Fukou zameriti što je, umesto da dođe na jednu od njegovih angažovanih „žurki“, veselog ajatolaha lično i angažovano otpratio na aerodrom sa kojeg će se ovaj vinuti u rodni Iran da srećno dovrši revoluciju), najzad jedna od prvih slavnih žrtava side, Fuko je, na tragu Marksa, Ničea i Frojda prokrčio sebi filozofsku stazu kojom niko pre njega nije išao i na kojoj, dugo, niko nije mogao/umeo/hteo da ga prati. Teško da je ijednom aktivnom filozofu u dvadesetom veku bio priređen takav intelektualni „topli zec“ kroz koji je Fuko, naročito nakon knjiga Istorija ludila i Reči i stvari, bio propušten: šiban i s desna (kao levi) i s leva (kao nedovoljno levi), tučen i s akademskih i s neakademskih pozicija, napadan iz krugova naučnika, humanista, psihologa, psihijatara, klera, sociologa, istoričara, umetnika, čvrsto se držao svoga dela i uporno, uvek iznova, pokazivao da je priča o suštini jedna velika isprazna priča, da nema jedne, velike, apsolutne Moći već da je uvek reč o odnosima moći, da ne postoje arhetipovi već samo ideološke tvorevine, da istorije ima čak i u onome za šta smo verovali da je sazdano od večnosti, da je čovek, najzad, zajedno sa svojom tvoračkom subjektivnošću, mrtav. U međuvremenu, kako su napadi bivali sve snažniji – jer Fuko je dirao u samu srž intelektualno-političkih žarišta moći – njegove su se knjige prodavale u neverovatnim tiražima, iako nikada nije odgovorio imperativu dana i složenost filozofskog izvođenja podredio olako obećanoj razumljivosti. Usamljenost, svejedno, nije bivala manja. Naprotiv. Podržavali su ga tek jednako neprilagođeni poput Blanšoa, Barta, Deleza. Uprkos ogromnoj popularnosti malo je ko razumeo njegovu genealošku metodu.

Na srpskom govornom području Fuko spada među one filozofe čije se delo pomno pratilo, tako da su do sada prevedene gotovo sve njegove knjige: pored pomenutih tu su još i Nadziranje i kažnjavanje, Arheologija znanja, tri toma Istorije seksualnosti, kao i niz kraćih tekstove i intervjua. Nedavno su, međutim, Francuzi započeli objavljivanje Fukoove zaostavštine, odnosno predavanja sa Collège de France, a novosadski „Svetovi“ zapanjujuće brzo reagovali tako da ovdašnji čitalac dobija prevod u proseku samo godinu dana nakon što se knjiga pojavi u Francuskoj, odnosno brže nego na engleskom ili nemačkom jeziku. Voluminozna Hermeneutika subjekta (blizu 700 stranica, prevod Milica Kozić i Branko Rakić), predavanja što ih je Fuko držao školske 1981/82. godine, poslednja je u nizu koji su „Svetovi“ započeli sa Treba braniti društvo (prevod Pavle Sekeruš) i Nenormalni (prevod Milica Kozić).

Hermeneutika subjekta knjiga je koja baca novo svetlo na Fukoovu poslednju filozofsku (i životnu) fazu i može nam pomoći da nazremo u kojem je pravcu nameravao da krene nakon završetka svoje poslednje dve knjige, drugog i trećeg toma Istorije seksualnosti. Ispitivanje genealogije moderne, samorefleksivne subjektivnosti, Fuko je u Hermeneutici subjekta zamenio ispitivanjem antičkog sopstva. U jednoj belešci sa njegovog predavanja nalazi se pitanje: „Može li se doći do istine, a da se pri tome u igru ne uvede samo biće subjekta koji do nje dolazi?“. Ako su na ovo pitanje Dekart i Kant, svaki na svoj način, odgovorili pozitivno, sa antičkim sopstvom stvar stoji drugačije: u potrazi za istinom sopstvo nije neutralno, ono nije spoljašnje objektu saznanja, nego se, naprotiv, u procesu saznanja preobražava. Svoje pipavo istraživanje Fuko započinje analizom Platonovog dijaloga Alkibijad i razlikovanjem dve slavne grčke preporuke: spoznaj sebe samog (gnothi seauton) i staraj se o sebi (epimeleia heauton). Pojam „staranje o sebi“ Fuko će da otprati kroz grčku i rimsku antiku sve do ranog srednjeg veka. Na tim predavanjima on kao da napreduje „na prstima“, pažljivo iščitava tekstove i od njih, kao i od svojih tumačenja, pravi svojevrsni mozaik. Taj će mozaik, međutim, kako se slika bude širila, i sam da trpi preobražaje u odnosu na početnu zamisao. Briga o sebi, koja se sprovodi kroz najraznovrsnije tehnike sopstva, pokazuje se nekom vrstom uslova mogućnosti ispravnog moralnog života, ali i uslovom mogućnosti učešća u političkom životu. No, Fukoa pre svega zanima jedna vrsta umetnosti koja je u modernom dobu potpuno zaboravljena: umetnost življenja. Stari su od svog života nastojali da stvore umetničko delo koje će potomcima ostaviti u nasleđe kao ponos, putokaz i opomenu. Da bi to postigli morali su naučiti kako da spoznaju sebe, kako da se o sebi staraju. Upravo je na toj relaciji između antičkog sopstva i modernog subjekta nešto loše krenulo, ali je smrt sprečila Fukoa da otkrije – šta.

Kopati po zaostavštini velikog Majstora – filozofa, pisca, umetnika, naučnika – nosi sobom čar otkrivanja tajni alhemičarskog kabineta: sve ono što nam je Majstor učinio dostupnim ima svoje puteve nastanka, svoje male tajne, majstorske zahvate koji se u objavljenom delu često ne mogu odmah, ili uopšte uočiti. Hermeneutika subjekta je, zato, dragocen ulaz u majstorsku radionicu Mišela Fukoa, aposteriorna inicijacija u to koliko je i šta je Majstor radio kako bi postigao tu nepodnošljivu lakoću filozofiranja.