Zarada

„Seko, seko, imaš neki dinar?“ upitao me jedne lenje subotnje večeri na Slaviji dečačić koji nije imao više od jedanaest godina i 145 centimetara. Ruku na srce, dala bih mu pet-šest dinara, ali sam u džepu imala okruglo stotku pa mu, nažalost, nisam izašla u susret. Možete zamisliti grižu savesti koja me je jela nečuvenim apetitom dok smo ulazili u dvadeset treći minut čekanja noćnog prevoza, a mali sve to vreme razočarano-ljubopitljivo gledao u mene. Znam, da se ovo dogodilo dok je Dostojevski bio živ, verovatno bi inspirisan mojim slučajem napisao Zločin i kaznu, ali stvarno nisam mogla da idem okolo u pokušaju da rasitnim prokletu stotku ne bih li olakšala dušu. Inače sam kao mala maštala da postanem ambasador dobre volje. E, pa, srušiše se divni snovi moji!

U pokušaju da izvučem stvar, setih se da imam dve cigarete kojima bih možda mogla da ga potkupim. Ali nije pedagoški biti saučesnik u trovanju maloletnika nikotinom, pa je i ta mogućnost otpala. Dva minuta kasnije skupila sam petlju da ga pitam kako se zove. Mic po mic postali smo toliko dobri ortaci da me je zamolio da mu prebrojim pazar za to veče. „Uvek se zbunim kad stignem do pola topke“, objasnio je. Kad sam videla „topku“, zbunjena sam bila ja. Deset, šezdeset, sto trideset, dvesta sedamdeset, šesto devedeset, osamsto trideset, devetsto četrdeset. Devetstočetrdeset dinara za jedno veče! „Uf, fali mi još šezdeset da zaokružim na hiljadu“, uzdahnuo je klinac. Meni je falilo još samo pet minuta čekanja na autobuskoj stanici pa da krenem njegovim stopama ne bih li skupila pare za telefon koji će sasvim izvesno biti isključen ako se ne odazovem uterivačima dugova iz PTT-a. Autobus je, naravno, stigao baš u tom momentu.

Dok sam se truckala ka kući, razmišljala sam o svom novom idolu koji sa samo jedanaest godina „zarađuje“ oko hiljadu dinara za veče. Imam dvadeset dve godine i 167 centimetara. S tim brojkama mogla bih da zarađujem na ulici jedino na način o kome zaista ne bih sada. Ergo, devetsto četrdeset dinara… Nekom dovoljno za večernji džeparac, nekom da preispita stvarnost i kuda ona vodi. Biti džabalebaroš koji za veče užicka toliku kintu ili ponosni student koji ponekad nema pare ni za gradski prevoz i time sebe stavlja u vrlo nezgodnu poziciju da bude uhvaćen u švercovanju?

Prema ad hoc teorijama postoje tri tipa prosjaka: oni koji ne mogu drukčije da prežive; oni koji prose jer ih mrzi da rade i, treći, oni koji prose jer su članovi neke sekte ili klana kome u znak odanosti obezbeđuju prihode. Humanitarno nastrojeni teoretičari zastupaju tezu da u zemlji u kojoj živimo, čije ime retko ko uspeva da izgovori u jednom dahu, dve petine ljudi i nema drugo rešenje. Uzrok: ratovi, sankcije, izbeglištvo, plus prirodne i natprirodne nepogode. Rezultat: prosjačenje kom nesrećnici pribegavaju bez obzira na pol, uzrast i boju kože. Po tom rezonu, odreći se nekoliko dinara dnevno u korist nekoga kome su stvarno potrebni, nije nikakva tragedija. Druga, opoziciona struja, ima kontraargument u obliku pitanja: kako razlikovati istinskog i kamufliranog prosjaka? Bilo je i predloga da se od prosjaka traže lekarska uverenja. Za one koji na ulici zarađuju za hleb jednoglasno je zaključeno da je reč o čistoj lenjosti, istoj onoj koja nas je dovde i doterala, te da s njima treba po kratkom postupku: metla u šake pa da vidiš, bato, kako će grad da zablista. Javljali su se tu i neki studenti koji su se kleli da nikad nisu ispit položili ako su se poneli kao stipse pred hordom ulične dece ispred fakulteta. (Oni koji su pali iako su pare dali nisu se javljali niti priznavali da su istu „hordu“ jurili da im vrati pare.)

Kao i većini studenata zemlje Srbije, i meni je petnaesti u mesecu dan D. Finansijski krah, koji se simptomatično naslućuje svakog petog u mesecu, u narednih deset dana postaje stvarnost. Peti u mesecu je, dakle, prelomni trenutak sabiranja i oduzimanja. Kako do apanaže ostaje deset dana, na scenu stupa novčano-egzistencijalna paranoja. Trinaesti i četrnaesti obično prođu u dizanju tepiha i trkeljisanju džepova u nadi da se aljkavost ponekad isplati. Dok prikupljenim sitnišom zveckam na kasi, zaklinjem se da mi se ovo više nikada neće ponoviti i da ću ubuduće biti racionalnija, iako znam da ću i sledećeg meseca davati pare za gluposti. Uzimajući sve u obzir, naročito činjenicu da se famozni petnaesti neumoljivo približava, pitam se samo na kojoj stanici da nađem onog malog. Da mu kažem: „Bato, daj neki dinar“.