režija Nikita Milivojević; igraju Bora Todorović, Nenad Jezdić, Vlastimir Đuza Stojiljković, Nataša Ninković i dr; Nova scena Zvezdara teatra
Postavka bilo kog komada Harolda Pintera, pa tako i njegovog poznatog dela Povratak, predstavlja veoma veliki izazov za reditelja i glumce. Složenost i izazovnost Pinterove dramske fakture nalazi se u neobičnom i autentičnom spoju realizma i apsurda. Na prvom planu, njegovi komadi sugerišu iluziju realističke priče: ima tu i složenih odnosa, i skrivenih motiva, i prepoznatljivih društvenih mehanizama i napetog zapleta s brojnim, naglim i neočekivanim obrtima. Ipak, ni jedna Pinterova dramska priča se ne može ispravno i sveobuhvatno sagledati ako se zadržimo samo na ovom nivou, jer se iza njega uvek pomalja sloj tajnovitosti, nedorečenosti, iracionalnosti i – apsurdnosti. Ali, ovde treba jasno istaći da je ovaj apsurd bitno drugačiji od Beketovog ili Joneskovog, jer se ne javlja u čistom vidu; drugim rečima, Pinterovi junaci nisu amblematske figure „metafizičkog besmisla“, „egzistencijalnog nemira“ ili nekog srodnog osećanja sveta, i to zato što oni nose masku stvarnosti, pružaju iluziju društvene i psihološke uverljivosti.
U predstavi Povratak izvedenoj na Novoj sceni Zvezdara teatra, reditelj Nikita Milivojević je tačno uočio i uspešno se borio s ovakvim protivurečnostima Pinterove dramaturgije. U Milivojevićevoj postavci Povratak može da bude priča o sukobu očeva i sinova, o tajnama iz prošlosti koje ugrožavaju sklad građanske porodice, o zatvorenoj, opresivnoj i nezdravoj muškoj zajednici za koju žena predstavlja izazov i opasnost (da li se može povući paralela, na nivou „globalne metafore“ između Pinterovog Povratka i Kovačevićevih Maratonaca?)… Ali, kao ni u Pinterovom komadu tako se ni u Milivojevićevoj predstavi ne može sve svesti na jednu od ovih opštih formula, već ostaje neki višak koji stvara bizarnu, zloslutnu i tajnovitu atmosferu. Ova predstava je autentično pinterovska upravo zbog toga što razvija klasičnu dramsku napetost, a da pri tom ne objašnjava uzroke ove napetosti – naprotiv, uspešno čuva njihovu misterioznost. Kada se svemu ovome doda i podatak da reditelj brižljivo i uravnoteženo dozira humorne efekte, onda se može zaključiti da Povratak Zvezdara teatra potpuno opravdava žanrovsko određenje koje su neki kritičari, između ostalih i Martin Eslin, dodelili Pinterovom delu – komedija pretnji.
Ovu napetu i preteću atmosferu reditelj gradi pomoću različitih sredstava koja se sva mogu podvesti pod pojam pozorišnog minimalizma. Tu nema žustre glumačke igre, razigranog mizanscena, raskošnih prizora, vrtoglavog tempa; naprotiv, sve je svedeno, zgusnuto i sporo, od scenskih kretnji preko glumačke emocije do tempa kog odlikuju česte pauze. Primera radi, visok stepen napetosti gradi se oko banalne situacije u kojoj se debatuje da li polupunu (polupraznu?) čašu treba odneti ili ostaviti. Naravno, željeni efekat postiže se, u prvom redu, zahvaljujući tome što je Milivojević stilski adekvatno postavio glumačku igru, a to je dragocen rezultat kada se ima u vidu sklonost naših glumaca ka jakom gestu, psihološkoj elaboraciji, dramskoj plastici.
Taj željeni glumački stil ponajpre se prepoznaje u veoma dobrim ulogama Nenada Jezdića i Vlastimira Đuze Stojiljkovića. Jezdićev Leni dat je u svedenim i oštrim potezima, bez kontraindikovane psihologizacije, a ta njegova monolitnost stvarala je utisak nedokučive, ali izvesno opasne prirode. Stojiljkovićev Sam imao je realističku obrazinu smirenog, hladnog i besprekornog engleskog batlera (ovde konkretno – šofera), ali je i on imao neku tajnovitu i neprozirnu auru, delovao kao muškarac s tajnom. Ako je Sam bio muškarac s tajnom, onda je Rut bila žena s tajnom; od prvog ulaska Nataše Ninković na scenu, njena Rut je bila odsutna, čudna, nezainteresovana za svog muža. Glumica je izabrala efektna sredstva za vajanje ovakvog lika – tajanstven osmeh, neobično izvijanje vrata, kruto držanje ruke na grudima „a la sveta devica“. Ipak, njena uloga je imala jedan ozbiljniji problem – ova sredstva su isuviše rabljena, tako da su na trenutke, umesto efekta začudnosti, stvarala utisak psihički bolesne osobe. Na jednom mestu se zaista kaže da je Rut bolesna, ali to nije verodostojan psihološki podatak, već metafora za bizarnu situaciju u kojoj se nalaze svi likovi. Kada bude pronašla potrebnu meru, Nataša Ninković će zaokružiti jednu od značajnijih uloga u karijeri.
Glavnu ulogu, namćorastog i nasilnog oca porodice Maksa, tumačio je Bora Todorović dajući predstavi, kao vrsni komičar, onu potrebnu humornu notu. Ipak, njegov Maks je stilski najviše ispadao iz koloseka, jer Bora Todorović kao da se stalno trudio da nađe psihološku osnovu za lik koji takvu osnovu nema; jednom rečju, njegov Maks bio je suviše plastičan, živ i sočan za jedan, ipak, stilizovan teatarski izraz. Relativno male uloge Teda i Džoa uspešno su doneli, odmerenim sredstvima, Aleksandar Alač i Branislav Tomašević.
Na kraju, legitimna dilema oko opravdanosti izbora da se na repertoar stavi jedan, ipak, star i ne mnogo aktuelan komad Harolda Pintera, može da dobije pozitivno razrešenje. Pre svega, svest o neprozirnosti čovekove prirode i njegovih postupaka ima univerzalni značaj a, s druge strane, ovakav repertoarski potez posebno je važan za pozorište koje je, posle dugo vremena provedenog u pretežno komercijalnim vodama, odlučilo da napravi zaokret ka ozbiljnom, umetničkom teatru, što uvek treba podržati.
