Tunel vode se završava, počinje periferija Novog Sada, sa užasnim kućama izbeglica i novih bogataša, ulice nešto između Staljinovih mauzoleja i nemačkih Gasthausa. A zatim počinje magični grad, tornjevi u obliku puslice, lepotice u šetnji. Idu onim specijalnim slovenskim korakom, uspravnim i njišućim, kao ždrebići u kasu. Govore gospodi koja sprovodi etnička čišćenja: džabe ste ubijali, mešana rasa je najbolja. Pogledom stavljaju do znanja nešto vrlo očigledno: u zemlji mačosa stalno pomahnitalih od rata, spas leži u ženama, u velikom dunavskom matrijarhatu.
„Vodim u šetnju dete koje je u meni“. Ovako je Frančesko Altan, jedan od učesnika tročlane biciklističke ekspedicije Trst–Istanbul (nenaoružani i miroljubivi Drang nach Osten?) svojoj ženi objasnio poriv koji navodi njega i još dvojicu više nego odraslih muškaraca da smeste svoje pozadine na nikada dovoljno udobne siceve dvotočkaša i zapute se Putem Kojim Se Ređe Ide, pa još na tako starovremensko-romantičarski način… Iz priloženog već možete zaključiti da Altan nije bio noseći iliti gravidan: „dete“ o kojem govori je ono koje ne „izlazi“ iz čoveka nakon devet meseci, štaviše, poželjno je da ga ne napusti nikada!
Pisac i novinar Paolo Rumic (53), crtač i ilustrator Frančesko Altan (58) i profesor Emilio Rigati (47), sva trojica građani Trsta (koji je „naš“, ne?!), krenuli su u ovu avanturu u julu 2001, proveli na putu dvadesetak dana, a Rumic je o njemu u nastavcima izveštavao čitaoce rimske „Republike“. Altan je, pak, priložio duhovite i briljantne ilustracije njihovih dogodovština, a ove njegove lucidne crtačke eskapade – koliko god to moglo zazvučati kao prečesto upotrebljavana fraza – najčešće su govorile i više od teksta. Od ovih je zapisa docnije nastala knjiga Tre uomini in bicicletta, i ona je sada i pred srpskom publikom (Tri čoveka na biciklu; Geopoetika, Beograd 2003; prevela Tina Perić).
Pragmatično koliko i mudro zaobilazeći nacionalne prestonice i kojekakva Opšta Mesta, Rumic & co. su se kretali zelenim pitominama Slovenije – gledajući famozne i neizbežne crkvice na vrhovima ljupkih brežuljaka – a zatim se meraklijski prokloparali kroz panonsku Hrvatsku, sporednim džadama uz autoput nekadašnjeg bratstva i još nekadašnjijeg jedinstva, da bi potom definitivno skrenuli sa Magistralne Trase i blago zaseverili ka neprispodobivo ruiniranom Vukovaru, potom u gizdavi Novi Sad kao u kakvu njegovu ironičnu suprotnost – samo da nije srušenih mostova kao simbola jedne preterano uvrnute Odmazde – pa onda(k) kroz šajkaške i banatske šorove do Pančeva, a naposled – u širokom luku zaobilazeći Beograd i njegove salone, u kojima svi Imaju Mišljenje o svemu, i vrlo su radi da vam ga udele – pravo preko mosta u Smederevo, u Srbiju, tamo gde, kako Rumic kaže, prvi put osećaju jače prosejavanje duha Istinskog Orijenta, izlokanim pomoravskim puteljcima ka Ćupriji i Nišu („Niš je brižljivo izbrisao svaki muslimanski trag, ali je u duši više turski od Sarajeva“), pa kroz divlje i fascinantne klisurine do Pirota, Dimitrovgrada, Bugarske u kojoj se na svakom koraku prepliću, još intenzivnije nego u Srbiji, mrtvi, ali neupokojeni komunizam, sirotinjski drečavi konzumerizam, Orijent i impresivno vizantijsko nasleđe, za kojim trojica srećno podetinjelih Tršćana tragaju tako što prave povelika odstupanja od „logičnog puta“, zalazeći, recimo, mnogo kilometara ka jugu, ka Grčkoj, samo da bi videli božanstveni Rilski manastir, do kojeg se biciklista uspinje u takvom Znoju Lica Svog da mu se konačno dosezanje cilja mora pričiniti metafizičkim iskustvom par exellence… A onda Turska, zemlja Polumeseca, novi mirisi, ukusi i zvuci, žuđeni, ali najčešće slabo razumevani Istok, Jedrene, Korlu, obala Mramornog mora i konačno Istanbul, vreva i mirisi bazara, ama i posvema impresionirajuća arhitektura i, uopšte, jedan svet koji je toliko drugačiji od iskustva i načina življenja jednog Zapadnjaka, a opet – ne i Drugi u onom kulturrasističkom smislu, onaj Drugi koji bi se mogao o(t)pisati kao „zaostao“ i „manje vredan“ od Nas Racionalnih Zapadnih Evropljana… O tome, uostalom, Rumic govori na kraju knjige: o tome da potraga za Drugim, naravno, nije uspela, da Drugog nema, da je svaki pedalj njihovog puta integralni deo Evrope, one jedine koja ima smisla – one koja postoji kao fenomenalan zbir vaskolikih različitosti na malom prostoru.
U isto vreme, Rumic odbija da bude bolesno i štreberski „politički korektni“ licemer koji će ignorisati odnosno namerno previđati kulturalne, političke, mentalitetske razlike, koji će „turistički“ olako zanemarivati bedu, očaj i haos Dubokog Balkana, koji će se poslužiti – u delu inteligencije Zapada onoliko popularnim – potuljenim strategijama onog, recimo, patrikbesonovski neodgovornog i fićfirićkog laskanja Dobrom Divljaku i ispevanja oda o Divoti Prašine, one u kojoj ipak uvek neko drugi ostaje da životari, dok se naš Turista vraća u svoj prezreni udobni svet. Bilo kako bilo, da ih nema – tih razlika, naime – čemu bi se iko mučio da poteže toliki put – zar ne bi bilo jednostavnije da ostane kod kuće, u papučama i uz mlekce u svojoj mitteleuropskoj kafi, dok pomamljena južina razmiče oblake nad Tršćanskim zalivom? Okom, srcem i umom veštog posmatrača i čoveka koji bez muke uravnotežuje „knjiško“ znanje i predragocenost neposrednog ličnog iskustva – Tršćanin je, treba napomenuti, kao novinski izveštač tokom devedesetih vrlo mnogo boravio u bivšoj Jugoslaviji i drugde na Balkanu – Paolo Rumic i društvo gledaju svet koji lagano promiče i klizi oko njih očima radoznalog, za sve Novo otvorenog deteta, razgovaraju i druže se sa lokalnim ljudima, mahom slučajno upoznatim, neglamuroznim autsajderima koji obitavaju negde na granici nekadašnjih carstava, ali i na granici epoha.
To je, ta ciljana, a tako blagotvorna sporednost i „slučajnost“ njihovih puteva i njihovih susreta, valjda najveća vrednost ove knjige, i njena najveća komparativna prednost nad bezbrojnim knjigama belosvetskih i domaćih Mislilaca Opšte Prakse koji su „mislili“ Balkan sa balkona kakvog prestoničkog medija-centra, uz diplomatska ćaskanja, koktel-višle i ćarlijanje vetra… I naravno, sam tekst: Rumic je sjajan putopisac, jedan od onih za koje nema uistinu „beznačajnih“ i „neinteresantnih“ mesta i ljudi.
No dobro, ako nema onog izmaštanog Drugog, čega ima na tom Istoku, zarad čega bi vredelo tako sumanuto otpedalati onoliki put, sve sa onim detetom u sebi? Ima sporosti, one slatke i zavodljive, ali i opasne i pritiskajuće vanvremenosti Orijenta; a bicikl je, okreni-obrni, pravo sredstvo za dosezanje najsavršenijeg iskustva sporosti. Čist zen, nema šta.
