Izbori u Hrvatskoj su završeni, sada je na redu Srbija. Tamo se na vlast vratio HDZ (reformisan ili samo našminkan – videćemo), a kod nas uveliko teče sklapanje predizbornih koalicija i dilova. Videli smo ranije da izborna noć u štabovima stranaka u Srbiji i Hrvatskoj po pravilu protiče slično, sa kulminacijom i šampanjcem u štabu pobednika. Koliko sam uspeo da vidim i tamo se bezglavo raduje – ko na stadionu. Što se spotova tiče, desnica i tamo i ovde zvuči i izgleda nekako uljuđenije, Sanader se bućao i smešio okružen nekakvom folklornom mladeži. Pitanje je kako će se snaći SRS, što se tiče folklora nema problema, ali možda bi trebalo da neko baca kamena sa ramena – po hajdučki.
Izvesnu dozu pomirenja Srba i Hrvata doneo je gospodin Jura Stublić, koji je održao tri koncerta u Beogradu. Bilo je kažu puno, sa dosta emocija i nostalgije. Jura se kao gost pojavio u Vestima TV B92, gde je (pomalo ocvao), objašnjavao svoj odnos prema skorijoj istoriji. Danas on gleda napred, bez osvrtanja na ružne stvari, a svoju čuvenu pesmu „E moj druže beogradski“ svira samo do pola, onaj lepši deo u kojem se ne pominje rat. Što bi rekla Gabi: „Pamtim samo sretne dane.“ Pitam se da l’ je Jura glasovao?
Male stranke u Srbiji stavljene su pred neugodan izbor – utapanje u velike ili neizvesna borba za cenzus. Tako odjednom otkrivamo da su neki od njih u stvari demokrate, neki drugi predstavnici manjina, a da su se treći vratili u okrilje SPO-a, sa kojim su smrtno bili zavađeni. Sudeći po ponašanju aktera, najneizvesnije je danas biti nestranački ekspert u Vladi, jer njima se loše piše. Treba se dakle, što pre – opredeliti.
Pozorišna trupa u Hagu je protekle nedelje izvela jednu od najzanimljivijih predstava, a gest star bio je Borisav Jović (as himself). To vam je kao da uživo gledate razgovor Dina Martina i Džoa Luisa, posle njihovog razlaza. Nisu se sporili oko odluka koje su zajednički donosili, a koje su uticale na sudbine miliona ljudi u bivšoj Jugoslaviji. Oko toga su se drugari slagali i dogovarali u dve reči. Problem je nastao posle razlaza, kada je Sloba zezao Boru preko svojih poslušnika, pa ga nisu zvali na žurke. Evocirale su se uspomene na zajednička letovanja u Kuparima: uigrana šema, malo kupanjac, pa picigin u plićaku, pa partija šaha u hladovini. Usput su ogovarali Antu Markovića. Vrhunski geg desio se kada je Bori zazvonio mobilni u sudnici – ko u reklami za mobilnu telefoniju. Znate ono: Ej, Milorade vivo mi se za sve živo! Znači, roming radi i uvek ste dostupni.
Utorak ujutro, na BK televiziji deca su čekala Huga, ali nas sve je iznenadio i obradovao prenos iz Bajrakli džamije, gde se obeležavao Bajram i kraj Ramazanskog posta. Beogradski muftija i vernici, svečana atmosfera i duh komšijske tolerancije, uz zahvalnice braći Karić. Bez ikakve ironije, smatram da je ovo istorijski potez dostojan pohvale, jer su visprena Braća, sa višegodišnjim iskustvom suživota u Peći, povukla pravi potez. Za decu ćemo lako, jer je u svakom slučaju bolje da upoznaju običaje svojih sugrađana, nego da jure trolove po ostrvu džungle. Dobro, i to ih čeka u Srbiji.
Medijsku sliku tranzicije odskora je dopunila i jedna reklama za karticu jedne štedionice. Tamo se prvo vidi skockana sekretarica kojoj se priviđaju kreditne kartice, onda srećna i ustreptala dočeka svog Šefa koji izlazi iz skupih kola. On je malo stariji od nje (nema veze, i bolje je da je muškarac iskusniji) i ne ferma je mnogo, već se obraća nama. Tada nam saopšti da je on uspešan poslovan čovek, zadovoljan svojom bankom. Znači, nije dovoljno da vidimo sve insignije uspeha u Srbiji, već je red da nam to čovek i kaže. Slika u ovom slučaju nije dovoljna, jer bi možda mogli da pomislimo da je čovek uspešan kriminalac ili uspešan političar (što kod nas ne isključuje biznis), ili uspešan zavodnik. Ono što je neosporno, a što nam slika govori, jeste da čovek ima para ko salate. Ako ih drži u banci ili štedionici, to je valjda normalno, ali je pohvalno što ih nije izneo na Sejšele. Znači, plaća porez.
