Kultura, suština, vreme

Izložba „Jedan vek grafike, dela iz zbirke Muzeja savremene umetnosti“, u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, odgovara na pitanja kojima je ova tradicionalna likovna disciplina poslednjih decenija osporavana, a pre svega na najaktuelnije: da li u digitalnom vremenu ima mesta za grafiku. Naravno, osim tog problemskog aspekta, više od 350 izabranih radova predstavlja i sliku razvoja procesa rada i mišljenja grafičara dvadesetog veka na bivšem jugoslovenskom prostoru. Autor koncepcije izložbe je Jasna Tijardović-Popović, kustosi su dr Ješa Denegri, Žaklina Ratković i Mišela Blanuša, a autor postavke o novim pojavama u grafici Beogradskog kruga osamdesetih i devedestih godina je Ljiljana Slijepčević.

U uvodu izvrsnog kataloga izložbe Branislava Anđelković-Dimitrijević, direktor Muzeja savremene umetnosti, ističe da se izložbom „’Jedan vek grafike’ upravo teži reafirmaciji grafike sa svim njenim specifičnostima“. A ako se ispostavi da je „grafika danas zaista i postala samo istorijski medij, ne možemo zaboraviti njenu emancipatorsku ulogu u XX veku za formiranje i širenje ideja i stavova istorijskih avangardi, kao i za podizanje društvene i klasne svesti kroz jedan vizuelni medij“.

PLEMENITI ZANAT: Izloženi radovi omogućavaju uvid upravo u taj aspekt grafike. Autor koncepcije izložbe Jasna Tijardović-Popović, obuhvatajući osnovna zbivanja u grafici između 1920. i 1990. godine, napravila je izbor radova koji će omogućiti pregled razvoja ove umetnosti u prošlom veku na tadašnjem jugoslovenskom umetničkom prostoru – od poimanja grafike kao plemenitog zanata do njene produkcije pomoću savremenih tehnologija koje omogućavaju neograničeno umnožavanje. „Iako u zbirci Muzeja savremene umetnosti iz koje sam birala eksponate postoje grafike i pre 1920. godine, odlučila sam da priču izložbe počnem s tim periodom, zbog stvaranja Jugoslavije koje se tada dešavalo, zbog ruske avangarde čiji je uticaj tada počinjao da se širi i zbog niza tada važnih društveno-socijalnih polarizacija“, kaže za „Vreme“ Jasna Tijardović-Popović. U prvoj polovini dvadesetih istaknuta je pojava časopisa „Zenit“ Ljubomira Micića bez koga se, ubeđena je gospođa Popović, „ne bi moglo ni shvatiti šta je naša grafička umetnost“. Stranice tog časopisa su „svojim tipografsko-grafičkim rešenjima i reprodukcijama grafika isticale stanovišta ekspresionizma, konstruktivizma, odnosno nove umetnosti zenitizma. Objavljivanje grafika imalo je dvostruku ulogu: bila je to potvrda preobražaja koji se desio na polju autonomnih grafičkih tehnika i potvrda njihove pripadnosti širem kontekstu avangardne umetnosti, slična primerima izvedenog preobražaja u književnoj i likovnoj praksi“.

Grafiku krajem dvadesetih i tokom tridesetih godine, u vreme širenja fašizma i nacionalizma i reakcija na postojeći politički i kulturni poredak, karakteriše jezik socijalne umetnosti. Na izložbi je ona predstavljena i radovima zagrebačkih autora iz grupe „Zemlja“ i beogradskih iz grupe „Život“. Razlikovali su se u pristupu umetnosti. U katalogu izložbe Mišela Blanuša opisuje da je prvima bio imperativ nezavisni likovni izraz i jedinstvo dokumentarne i izražajno-umetničke funkcije dela. Pokazivali su neskriven otpor prema pravilima Harkovske konferencije koja su isticala ulogu umetnosti u organizovanoj borbi radničke klase, smatrajući je Ždanovljevom dogmom. Grupa „Život“, iako je svojim podstrekačem i uzorom smatrala „Zemlju“, sledila je ideje Harkovske konferencije smatrajući da se umetnik u svom stvaralaštvu mora podrediti obavezama i potrebama političke propagande bez obzira na lične predispozicije. „U autorovoj ličnosti skriva se autor-kolektiv, a duh kolektivnog u likovnoj umetnosti biće ostvaren jedino ako se čitavo udruženje likovnih umetnika, kao adekvatan idejni pokret masa, okupi u borbi pred zajedničkim ciljem“, opisuje Mišela Blanuša raspoloženje tadašnjih vodećih grafičara. S tom idejom preuzeli su Udruženje likovnih umetnika a zatim i stvorili masovnu umetničku organizaciju Salon nezavisnih i okupili umetnike čitave Jugoslavije u kompaktan front socijalne umetnosti.

Ilustracija socijalnih tendencija među grafičarima jesu i radovi s prve grafičke izložbe u Beogradu, održane 5. februara 1934. godine, na kojoj se videlo da je „atmosfera borbene umetnosti zahvatila najbolje predstavnike tadašnje mlade generacije. Posebno se ističu grafike Mirka Kujačića iz mape Ribari (1934), najzastupljenijeg grafičara na izložbi, i Đorđa Andrejevića Kuna, koji je izložio grafike iz ciklusa Jevreji bez novca, Sobe za prenoćište (1934) i druge. Njihova dela su pravi primeri socijalne umetnosti“, navodi Mišela Blanuša. Mirko Kujačić, vodeći ideolog grupe „Život“, ovako je opisao grafiku tog vremena: „Prostota, simultanost, jasnoća, jednostavnost, skraćenost postupka, brzina i snaga utiska, širina razmnožavanja, neposrednost, savremenost, autentičnost i u neku ruku žurnalistika umetnosti pristupačna najširim slojevima čine da je grafika u ovom momentu umetnost progresivne društvene klase. Grafika se po svojim jasnim i određenim sredstvima izražavanja pokazala kao efikasan umetnički jezik i bila je prihvaćena od socijalnih umetnika, te je uzimajući na sebe ulogu borca stala u prvi plan savremene likovne umetnosti.“

HUMANIZAM I REALIZAM: Povodom treće grafičke izložbe održane 1938. godine, na kojoj je učestvovao velik broj umetnika iz cele Jugoslavije, ali bez vodećih ličnosti srpske socijalne grafike, što se odrazilo na karakter izložbe, „Politika“ je pisala da je „grafika prava narodna umetnost, grana umetnosti koja je imala najveću rasprostranjenost u narodu i tokom vekova“. U vreme NOR-a i u vreme socijalističkog realizma grafika je i dalje bila vodeći likovni medij. „Tamo gde je slikarstvo dalo najmanje, ona je često dala najviše – socijalna umetnost u ratu i revoluciji – upravo zbog većeg izbora i prilagodljivosti svojih tehnika novim ciljevima i okolnostima. Bakropis, kao osnovna grafička tehnika, u socijalnoj je umetnosti napušten zbog njegove složenosti: njenoj stvaralačkoj volji, njenom socijalnom i političkom angažmanu bili su prikladni drvorez i linorez, svojevrsna anticipacija siromašne umetnosti“, zabeležio je u katalogu izložbe Miodrag B. Protić.

Sledeći segment u životu grafike tokom prošlog veka, po konceptu Jasne Tijardović-Popović, jeste period nakon pedesetih godina u čijoj su prvoj deceniji sučeljeni socijalistički realizam i modernizam. „Tu pojavu posmatrala sam kroz odnos slikarstva i grafike zato što matricu grafike tada zapravo nose slikari. Bila je to intimistička koncepcija modernizma čije je ishodište slikarstvo Pariske škole. Za jugoslovenski socijalistički modernizam razumevanje ideje o autonomiji umetnosti značilo je prevagu humanizma nad realizmom. Među prvim predstavnicima ovog kvalitativno drugačijeg poimanja uloge umetnosti bili su i članovi Decembarske grupe: Miodrag Protić, Stojan Ćelić, Mladen Srbinović, Zoran Petrović, Miloš Bajić, Lazar Vozarević, Lazar Vujaklija…“ U to vreme, u klimi obnoviteljskog posleratnog modernizma, grafika će postati izuzetno pogodna za masovne izložbe u zemlji i inostranstvu. Profesor Ješa Denegri u katalogu izložbe napominje da o tome svedoči podatak da je treći posleratni jugoslovenski nastup na Bijenalu u Veneciji 1954. godine protekao u znaku grafike – učestvovao je 31 umetnik sa 227 grafičkih listova, a France Mihelič je dobio jednu od nagrada Bijenala za grafiku.

U sledećoj deceniji istaknut je fenomen „zagrebačke serigrafije“, promovisali su ga Ivan Picelj, Julije Knifer, Aleksandar Srnec, Vjenceslav Richter, Vlado Kristl, Miroslav Šutej i Juraj Dobrović. Jedan od njihovih ključnih postulata je težnja ka povećanom umnožavanju i pojačanoj distribuciji umetničkih objekata. Grafički list je uz pomoć serigrafije imao znatno veće tiraže od onih urađenih manuelnom obradom drvene ili metalne ploče, a grafika, prvi put, umesto da bude privilegovana tvorevina plemenitog zanata, postaje pristupačan multiplikovani umetnički produkt više nego ikada pre. „Sigurna sam da nije bilo nijedne građanske kuće bez grafike na zidu“, kaže Jasna Tijardović-Popović. „Zahvaljujući osobenosti grafike da se lako reprodukuje i multiciplira, svako je mogao da ima umetnost. Bio je to prvi oblik popularne kulture, prvo suprotstavljanje takozvanoj visokoj kulturi i prvi proces masovne produkcije.“ Predstavnici nove umetnosti sedamdesetih godina, nastavljajući raspoloženje protiv utvrđenih kanona o grafici, zalagali su se za demistifikaciju kulta grafičkog zanata: Radomir Damnjan, Braca Dimitrijević, Neša Paripović, Raša Todosijević odabrali su za svoj izraz tekst, pismo, rukopis umetnika. Koristili su jezik kao medij da izraze i realizuju svoju ideju, a ne predstavu, oblik, formu ili znak bez čega se do tada grafika nije dala zamisliti.

BEOGRADSKI KRUG: Poseban segment „Jednog veka grafike“ odnosi se na nove pojave u grafici Beogradskog kruga osamdesetih i devedestih godina. „Odrednica Beogradski krug nema samo regionalnu konotaciju, ne odnosi se samo na poreklo umetnika, već označava činjenicu da je ova umetnička sredina prihvatala umetnike i studente iz drugih područja a oni su u Beograd donosili specifičnosti ambijenta iz koga su potekli i obogaćivali ga. To je specifičnost i karakteristika Beogradskog kruga“, kaže Ljiljana Slijepčević, autor ovog segmenta izložbe. „Kao primer, ali bez ambicije da poredim, navešću Parisku školu. Ona je to što jeste ne zato što su njeni umetnici iz Pariza, nego zato što su oni činili skup različitih mentaliteta, duhovnosti, tradicija koje su u podsticajnom ambijentu mogle da se razviju i naprave savremenu pojavu koja se prepoznaje na svetskom umetničkom planu, a ipak nosi lokalne karakteristike. Mislim da bi trebalo da težimo prožimanju uticaja, da Beograd bude u umetničkom smislu onoliko širok koliko je bio ranije, da obogati sebe zračenjima i emanacijama drugih sredina. Čini mi se da je na kraju veka grafika možda najviše od svih likovnih umetnosti sačuvala autonomnost u izvođačkom procesu vezujući se za tradicionalne tehnike, a da u njoj istovremeno prepoznajemo semantičke ključeve koji korespondiraju s novim pojavama u umetnosti 80-ih i 90-ih godina. Beogradski krug je na kraju veka, veoma uspešno, čak mogu patetično da kažem: veoma blistavo, svoju kružnicu opcrtao do kraja.“

Dakle, da li se na osnovu prikazanog razvojnog puta grafike može reći da je ova tradicionalna umetnost na zalasku ili je uspela da svoje osobenosti spoji s aktuelnom tehnologijom? Miodrag B. Protić smatra da „kao retko koja disciplina, grafika funkcioniše u interaktivnoj međuzavisnosti kulture, vremena i društva, jezika i suštine“ i da „omogućava potpunije razumevanje grandiozne avanture umetnosti XX veka“. A grafika novog veka, očekuje Ljiljana Slijepčević, „biće deo opšte, ili globalne, familije umetnosti u kojoj će pojedinci nositi dragocene genetske kodove iz prethodnih iskustava, iz celokupne duhovne baštine ove sredine pa tako i njene grafičke umetnosti. Kako je u umetnosti uvek bilo, povremeno se izdvoje oni odabrani koji donose promene i grade nove izražajne forme.“