Go, tango!

Ako sam u ovoj rubrici nedavno, hvaleći zagrebački Cubismo, u poređenju rekao da muzička scena u Beogradu/Srbiji osim bluza nema „dosledne nadgradnje, detaljističkog reprodukovanja žanrova/stilova, uživljavanja i potom autorskog ispoljavanja unutar zadatog“, sada moram dodati tango i Beltango. Štaviše, iza tog sastava koji sledi strukturu Pjacolinog prevratničkog Quinteto Tango Nuevo stoji beogradski Tango centar koji je sa Jugokoncertom zavidno producirao ovaj ambiciozni celovečernji program, obeležavajući 23. rođendan Dragstora ozbiljne muzike Radio Beograda 202. Ta emisija, ključna za popularisanje umetničke muzike u ovim krajevima (nepravilno etiketirane kao „klasična“ i „ozbiljna“), ovog puta pohvalno je „preskočila“ pompezno svečarenje s Darinkom M.-M. i promovisala pravu stvar. Posle pet godina rada Beltango je kao osnovni ansambl (ponekad je ipak pravilno reći) projekta Tango raskršća dočekao veliki izazov, a osim što je tome odgovoreno muzički, imponuje da je čak dve trećine kompozicija te večeri premijerno izvedeno, uz prisustvo domaćih autora i Matijasa Sepede (r. 1973, razmerno mlad kao i mnogi saučesnici u …Raskršćima), Argentinca na poststudijama muzike u Beogradu. I uz uzavreo prijem pune velike sale „Kolarca“ (ulaznice 200-400 din.) RTS je po koncert-običaju snimao i obećano je da će snimak na državne programe stići tokom novogodišnjih praznika – ne propustite!

Ne zvuči loše Tango je tužna misao koja se pleše, ali Astor Pjacola (Piazzolla, 1921–92) ubedio je svet da je to takođe i muzika za slušanje. Razjareni protivnici tih reformi zvali su ga Tango Assassin, no on je kao najznačajniji autor/izvođač/vođa orkestra i u starom i u novom tangu – stoga opravdano poređen s Djukom Elingtonom – uspeo da eksperimentiše i preplete tu muziku s umetničkom, džezom itd. Za života više kult nego zvezda (van tango-scene), čika-Astora posthumno „razvlače“ gotovo svi, pa smo i ovde svedočili raznim posledicama prekasnog otkrivanja/otkrovenja: od besmisleno opterećenih simfo-pretencioznosti, do oplemenjujućih mladih gudačkih kvarteta na neočekivanim mestima zabave. U svakom slučaju, krajem XX veka Pjacolina božanstvena muzika širom globusa postala je redovan sastojak džez-festivala i smotri svetske muzike, a od …Raskršća/Crossroads jedan krak vodi i ka tome.

Okosnica programa koji je ispred Tango centra osmislio Nenad Stefanović jesu Astorove kompozicije, u izvođenju Beltanga s ponekim gostom. Potencijalno najzanimljivije/vokalne mogle bi biti upečatljivije: posle Bajage, sopstvenog Bel Tempa i omaža Bili Holidej povučena u matičnu glumu, Suzana Petričević spretno je ukrojila tekst Tango za kraj u Che Tango Che, izvodeći to s pravilnom dozom kabaretskog, ali ipak odmakavši od balkan-ekspresne Tanje Bošković; Bisera Veletanlić izvukla je slabiju kartu u prepevu standardnog Vuelvo Al Sur još aktuelnog i u obradi trendovskih tango-izvoznika Gotan Project, odlično prihvaćenih i od naše publike. Od „prinova“ je najbolje zvučao Tango za nju Aleksandra Simića, folk-prizvuke ostavivši strancima.

Tradicionalno, tango „diše na bandoneon“, malu argentinsku harmoniku, Pjacolin osnovni instrument. Kvintet Beltango, predvođen umereno teatralnim Aleksandrom Nikolićem (najčešće tango-prezime u Srbiji) nastaviće svoj razvoj upravo u razmeri njegovog napredovanja na bandoneonu. Kompetencija pijanistkinje, violiniste, kontrabasiste i gitariste na instrumentima za koje su duže obrazovani – kao i A. Nikolić za „običnu“, klavirsku harmoniku – više je nego dovoljna da dramu i strast tanga mogu da izraze široj publici; specifičnost „male kutije s mehom“ verovatno je presudna.

Beogradski gudački kvartet imao je par svojih tačaka i uveo nas u preterano akademični deo programa, gde su i domaći i strani kompozitori – navodno, nadahnuti tangom – zaobišli svaki šarm i izvornost neizbežno etničkog i popularnog. Povratak osećanja pomogli su mecosoprani Tanja Obrenović i Nataša Jović-Trivić, a tutti frutti sa sopran-barbikama izveli su efektnu vodviljsku Tango–Boogie–Bell Konstantina Babića (r. ’27.). Doduše, isto bi postigli i razradom Balaševićevog U razdeljak te ljubim.

Bez iskušenja da budu veći inovatori od samog Pjacole, najsvežije su doprineli Anja Đorđević (poznata po kam. operi Narcis i eho), otpevavši svoju modernističku stilsku vežbu na Si Me Quitaran… A. Romualda, i veteran Kornelije Kovač. Posle dužeg instrumentalnog dela, Beli brod zapevala je opet Bisera, s kojom je Kovač između ostalog pre više od četvrt veka udario odavde dosad nedostignutu latino-recku (Ručak za dvoje).