Muzej savremene umetnosti
Pohode li nas, ponekad, trenuci koje smo odlučili da zaboravimo?
Jesmo li izabrali dovoljnu istorijsku distancu sa koje odrednica „rođen u Jugoslaviji“ više nije ni groteskna? Može li se isprepletanost i pomešanost ličnih doživljaja, medijskih slika i dogovorenih identiteta, smatrati stvarnošću?
Postoje li ikakva značenja u terminima sudbina, karma, geografija?
Izložba Blackout, jugoslovensko-britanskog umetnika Predraga Pajdića, otvorena 20. novembra u prostoru Salona Muzeja savremene umetnosti, može se smatrati svojevrsnom paradigmom mnoštva neodgovorivih pitanja kojima smo mučeni. Preispitujući sopstveno sećanje, ličnu, emotivnu zakucanost u jedno vreme, u pokušaju da se samoodredi i samodefiniše, umetnik ponovo otkriva/naleće na komadiće mozaika kolektivnog „zamračenja“ i prećutane amnezije. Intimna potreba za evociranjem uspomena postepeno prerasta u potragu za ključnim rečima, opštim mestima, tačkama traume koje su obeležile ovaj prostor. Na taj način, rekonstruisanje lične istorije postaje povratak u davno izgubljeno vreme.
Pokušavajući da dâ odgovor na pitanje „zašto je otišao“ i da na taj način povuče nit kojom će dalje nizati svoja sećanja, umetnik u radu Why I Left, isto pitanje postavlja svojoj porodici, prijateljima, ljudima koji ga znaju. Sedamnaest intervjua (devet na srpskom tj. srpskohrvatskom i osam na engleskom jeziku) formalno odeljenih (dva televizora sa kojih jednovremeno „teku“ srpska i engleska svedočanstva) stvaraju specifičnu kakofoniju u kojoj je nemoguće razaznati odgovor, u kojoj možda i nema odgovora.
Rad Hero možemo posmatrati kao paradigmu nejasnog umetnikovog sećanja na detinjstvo, odrastanje, ideologiju, prevaziđenu indoktrinaciju. Zamućene fotografije heroja ispod kojih se nalaze visokotehnologizovane muzičke kutije sa revolucionarnim pesmama govore o urušavanju jednog pantenona, pokušaju da se prisetimo mitologije koju smo kreirali i u koju smo verovali. Bilo da se radi o zamućenom pogledu bivšeg pionira koji se posle mnogo godina vraća u park svog detinjstva ili kataraktičnom oku učesnika NOB-a, prizor pred kojim stoji, ideologija/idolatrija koju vidi ostaje daleka, skrivena, zamrljana.
Pretražujući svoje sećanje i vraćajući se na mesto sa koga je otišao, umetnik uspeva da kroz rad Lapis Lazuli pozicionira vreme u kome su stvari imale smisla, u kome je Beograd ličio na druge svetske metropole. Vraćajući nas u vreme u kome je pop-hit velike ex-jugoslovenske muzičke zvezde Bebi Dol Lapis Lazuli (1983) obećavao mogućnost izbora, nagoveštavajući da će život biti normalan, umetnik svestan sopstvenog ali i kolektivnog apsurda, Pajdić ponovo, dvadeset godina kasnije, u novom maniru, zajedno sa glamuroznom pop-ikonom, prezentuje remasterovano muzičko sećanje. Performans koji je tom prilikom izvela Bebi Dol, sedeći u udobnoj stolici, u zamračenoj prostoriji, osvetljena jednim reflektorom, govoreći o sopstvenim srušenim snovima i uspomenama, praćena euforičnom, stalnoponavljajućom melodijom, učinio je galerijski prostor epskim, ritualnim, magično ispunjenim lamentom originalne domaće kemp-dive.
Zadržavajući se na prostoru pop-kulture, video instalacijom pod nazivom Morning, umetnik odaje počast drugoj velikoj, ženskoj pop-ikoni Mileni Dravić scenom iz flima Jutro (1963) Puriše Đorđevića.
Duboko autobiografska, izložba Blackout zaokružena je radom Garden. Video instalacija u kojoj je kamerom uhvaćen deo Pajdićeve londonske bašte, deo lične nepomične oaze, mesto iz čijeg su se mira i meditativnosti rodila sećanja na ono što je ostavljeno za sobom, na mnoštvo pitanja na koja je umetnik pokušao da odgovori vraćajući se, makar nakratko, među nas, u Beograd.
U isto vreme, u galeriji Haos, imali smo priliku da se upoznamo i sa drugim poljem Pajdićevog rada. Osam crteža velikog formata, simbolično nazvanih Dissect, govore o umetnikovoj fascinaciji anatomijom. Našavši se na polju društvenih nauka koje se već nekoliko godina bave redefinisanjem pojmova: rasa, rod, seksualnost, telo, Pajdić vešto uspeva da ukaže na nesavršenost poretka i ranjivost bilo kakve utvrđene, hijerarhijom određene forme. Dissect čine fotografije nagog muškog tela u koje umetnik precizno ucrtava linije i konture, prikazuju objekt koji je iznad fetiša, iznad manipulacije, objekt koji je sam sebi dovoljan. Proničući u svet ispod kože, ispod kostiju, u fiziologiju, umetnik ukazuje na moguće savršenstvo, na postojanje tvorca i stvorenog u jednom, na vreme kiborga u kome je i sam zatečen.
