Filaret i ribnjak

Pre par nedelja objavili ste izjavu vladike mileševskog gospodina Filareta. Opterecen tekućim poslovima i službenim putovanjima, nisam bio u mogucnosti da odmah reagujem. Kako je problem vladike Filareta, nažalost, i dalje aktuelan i ozbiljno testira državu i Crkvu, službu zaštite, sudstvo i društvo u celini, rečju-testira sve nas u uspostavljanju pravne drzave, smatram da ovo moje reagovanje nije izgubilo na aktuelnosti, te vas molim da ga objavite. Vladika Filaret govori o nemerodavnosti Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Tu misao nije izrekao on, već mitropolit Amfilohije u jednom crkvenom glasilu. Kada se citiraju takve misli, red je da se i navede izvor. Međutim, ostavimo to dvojici visokih crkvenodostojnika da se međusobno objasne. Izrečena teza o muzeološkom i nekrofilnom stavu službe zaštite nema nikakvog osnova. Tačno je da je mitropolit tu tezu istrgnuo iz filozofskog konteksta vladike Nikolaja Velimirovića o živoj crkvi, ali istorija vrlo često beleži društvene i materijalne kataklizme, kada se nečijom filozofijom želi eksperimentisati u praksi. Nad velikim delom današnje populacije vršen je vivoeksperiment sprovođenja marksističke filozofije u praksi. Od filozofije je formirana prvo ideologija, a od ideologije tiranija, što na kraju nije imalo nikakve veze sa izvornom filozofijom, već rezultat kao stotine hiljada mrtvih, obogaljenih, osiromašenih i raseljenih.

Eksperimentisanje sa „živom crkvom“ predstavlja takođe opasan rizik. To možda ne bi ishodovalo novim ljudskim žrtvama (daleko bilo), ali svakako bi ishodovalo novim devijacijama, kako na planu ljudske razboritosti tako i na planu očuvanja autentičnih struktura kulturnog nasleđa. Ono malo što smo nasledili, kao generacija, a pogotovu ljudi, koji su nosioci odgovornosti, od čijih pisanija, govoranija ili naredbi nastaju posledice, nemaju pravo da budućim naraštajima ostave manje od onog što je nasleđeno.

Takođe je veoma pogrešna teza da su zavodi, odnosno konzervatori ti koji samo konzerviraju ruševine. Princip revitalizacije i održivog razvoja, na ovim prostorima svakako je stariji od jednog veka, a artikulisan je tokom procesa obnavljanja srpske države.

Problem revitalizacije (na primer nekog manastira), nije u tome da li se mogu obnoviti objekti na osnovu arheoloških nalaza. Objekti se obnavljaju u konzervatorsko građevinskom smislu metodom anastiloze, faksimilno na osnovu izvora i dokumentacije, ili interpolacijom. Međutim, mnogo su veći problemi istorijski diskontinuitet i nedostatak pravog programskog promišljanja. Nema manastira u Srbiji, da nije napuštan, pljačkan, rušen i paljen. Neki su duže, a neki kraće vreme zapuštani i prepuštani zaboravu. Prema tome, kada se govori o revitalizaciji, tu se ne misli samo na obnavljanje objekata, već, kako ukazuje i samo značenje termina na „obnavljanje života“.

To obnavljanje života zahteva veoma pažljivo programsko promišljanje koje kada se definiše mora da bude dugoročno, a prethode dva osnovna pitanja na koja treba naći odgovore:

1. U kojoj meri se obnavlja život u skladu sa izvornim misionarskim principima?

2.

3. Na kojim ekonomskim osnovama i u kojoj meri te osnove mogu biti zasnovane na izvornoj tradiciji?

4.

Ova dva pitanja razvijaju šemu niza potpitanja na koja treba dati odgovore.

Posebno promišljanje i analiziranje mora da se fokusira na istorijske periode diskontinuiteta. Neka potpitanja bukvalno se postavljaju na način „šta bi bilo da nije bilo?“: Ako istorijski i arheološki izvori govore da je u određenom manastiru bila bolnica i da je taj manastir u nekom ratnom vihoru opusteo, primereno je analizirati da li bi ta bolnica opstala i do danas. Naravno, danas kao savremeni sanatorijum koji koristi prirodni resurs u svom okruženju. Možda bi se došlo i do drugog logičnog odgovora, da bi se bolnica ugasila zbog razvoja urbanih struktura u blizini manastira.

Vodeći, nažalost, bezuspešne razgovore s vladikom Filaretom, nastojao sam da mu objasnim da ribnjak industrijskog kapaciteta u neposrednoj blizini manastira Mileševe ni po čemu nije primeren objekat, pitajući ga kako to da kao čovek sklon biznisu nije razmišljao o mogućoj obnovi mileševske štamparije. Da, na primer, u okviru manastirskog kompleksa bude smeštena klasična tipografija (delom kao faksimilna obnova, a delom kao centar za koloniju grafičara), dok bi se negde u Prijepolju izgradila najsavremenija štamparija, s ciljem da bude najbolja na svetu, odnosno da štampa publikacije po najvišem grafičkom standardu.

Ova ideja, naravno, podleže i drugim analizama, pre svega ekonomskim, ali bi možda činila moguću kopču u prekinutom kontinuitetu.

Svakako, ne opravdavam revolucionarno oduzimanje crkvenih imanja i imovine, u komunističkom periodu, ali moram da skrenem pažnju na neke činjenice: Istorija ne poznaje samo komunističku agrarnu reformu, one su se događale i ranije prateći istorijske i društveno-ekonomske promene. Podsetimo se da je deo nasleđa fokusiran u ovom tekstu nastao u feudalizmu. Podsetimo se takođe da su pred Drugi svetski rat ogromni crkveni posedi i imovina bili pod hipotekom banaka.

Stoga, imamo li pravo na pretpostavku da je Crkva mogla da izgubi ogromna imanja i imovinu, pa čak i hramove od banaka?

Dajem sebi slobodu da iznesem pretpostavku da je država Srbija od kraja Drugog svetskog rata do danas uložila više u obnovu i očuvanje (crkvenog) nasleđa nego što je u imovinskom smislu revolucionarno oduzela.

S druge strane, država Srbija, verovatno zbog sopstvenih istorijskih grehova, dopušta danas nekontrolisan protok novca u crkvenim krugovima (kako se to žargonski kaže – pranje novca). Republički zavod pozabavio se vladikom Filaretom zbog nelegalne gradnje, ugrožavanja i narušavanja autentičnih struktura nasleđa i shodno zakonskoj obavezi podneo krivičnu prijavu. Svakako, ne bi bilo manje interesantno da su se finansijski inspekcijski organi pozabavili poreklom novca vladike Filareta.

Služba zaštite dužna je da skrene pažnju na anomalije. Mi ne želimo da monaštvu i Crkvi namećemo programe, već smo obavezni da ukažemo da li su njihovi programski predlozi održivi ili ne. Mi smo spremni da im pomognemo u izradi programa i shodno tome odredimo dinamiku projektovanja i izvođenja. Sve to mora naučno, stručno i zakonski da bude verifikovano.