(Narodna knjiga, Beograd 2003)
U poslednjih godinu i nešto jače, Vladimir se Kopicl za svoje sporopišuće standarde baš zdravo mnogo „ponovio“: prvo knjigom izabranih pesama Pesme smrti i razonode (Orpheus, Novi Sad), koja je već i kolekcionarski must–have za svakoga ko bi barem da promuca ponešto o mogućnostima i kreativnim krajnostima modernog poetskog izraza na srpskom jeziku poznog dvadesetog veka, potom novom, mestimice čak sjajnom poetskom zbirkom Klisurine (Narodna knjiga), da bi se napokon pojavila i prva knjiga ovog već ne baš radikalno mladog novosadskog – panonskog, srpskog, svetskog, kako god – hiper/neo/post/modernističkog i avangardističkog pesnika, esejiste, teatrologa, teoretskog rokenrolera, novinskog i časopisnog urednika i štogod još, ergo univerzalnog proizvođača, promotera, interpretatora i konzumenta žive, pulsirajuće kulture savremenosti, koja – knjiga, dakle – ne sadrži poeziju (po američkim zakonima, na koricama svih njegovih dosadašnjih knjiga moglo bi stajati upozorenje: „parental advisory – implicite lyrics“!), barem ne kao osnovni sastojak. Mada, ko kaže da ne sadrži? To je nešto što bi tek trebalo dokonati. Pesniku nije za verovati na reč kad uzme da se preoblači.
Kako god bilo, Mehanički patak, digitalna patka kolekcija je „eseja, tehno skaski i drugih zapisa iz pupka Novog Doba“, mahom izvorno objavljivanih koekude po periodici u poslednje dve decenije, i ovo autorovo podnaslovno definisanje vrste tekstualnosti među ovim koricama zgodna je relativizacija tvrdih, kanonskih spisateljskih žanrova, koji su ovim visprenim, duhovitim i jezički zaigranim esejiziranim beleškama ponajčešće tesni. Pišući o ovoj knjizi, Radivoj Šajtinac dobro uočava da Kopicl „kardinalnim obeležjima ovoga vremena prilazi s karakterističnim filingom demistifikacije u kom se preplet znanja i obaveštenosti, kreacije i ludizma, sistematičnosti i učitavanja oseća kao humor mudrosti, persiflaža duha, mikro aporija subjektivnog boravka u tekstovima, fenomenima, fragmentima, prividima, prevratima, apsurdima i fascinacijama“. Teme su, pak, Kopiclovih tekstova zapravo svi oni opsesivni toposi njegovog pevanja & mišljenja: od „podivljale“ tehnologije i nastupajuće kibernetizacije ljudskog tela, upotrebe i smisla citata i citatnosti kao mantre vaskolike kultur(al)ne postmoderne („Možda se upravo zato slažem ne samo sa umalo opštim stavom da se sve manje čita a sve više citira već i sa onim što se i ne-rečeno podrazumeva: da se sve više čita samo da bi se još ponešto moglo citirati“), preko neumitne prevlasti informatičke civilizacije iliti sajber–paradigme ne samo u Svetu nego i u Delu – u književnosti, teatru, filmu etc., pa do zapisa o (ne)mogućoj interakciji književnosti i rokenrola ili pak rokenrola i televizije. Tu su i rastresiti eseji inspirisani pesništvom Kopiclovih „saboraca“ Slobodana Tišme i Vojislava Despotova. Svakako poseban štih ovoj knjizi daju razbacani (para)putopisni i autopoetički zapisi, koje autor naziva geopoetičkim tricama. Trice možda, ama kučina nema: pobiše se oko njih razni Bardovi tamo po Akademijama.
Kopicl nije (nažalost?) osobito produktivan – kakav petoljetkaški izraz! – pisac, tako da (mu) je izgleda tek sada došlo vreme da probere i ukoriči svoje višedecenijsko esejističko pisanije; no, ono što pisac i čitalac gube na kvantitetu, kanda nadoknađuju razgaljujućom razigranošću „diskurzivne mašine“. Ponekad se, doduše, ta igra zavrti i preko korisne i ugodne mere: s predobrim razlozima bežeći od opštih mesta, trivijalnih istina i ubistvenih, kičastih laži – kakve bezbrojni ovdašnji Pisci Bez Jezika i Mislioci Bez Mišljenja fabrikuju na vagone, brutalno brutto prevazilazeći i najberićetniji urod šećerne repe po beskrajnim bačkim poljima – Kopicl-esejista ume da s nekako detinjastom oblapornošću premamuza svoj „stroj“ i otperja sve s njim u fade out preterane nekomunikativnosti, gotovo neoprostive proizvoljnosti esejističkog pisma. Srećom, balans se obično brzo uspostavi, najčešće tako što pisac superiorno ironijski minira vlastiti na tren „zalutali“ iskaz, ili se lagano, otrežnjujuće poigra jezičnim višeznačnostima, koje zapravo kontinuirano istovremeno seje, opaža, „potkazuje“ i trebi, kao što to već čini svaki autor s uistinu visokom i nikada uspavanom jezičkom svešću i kulturom! To jest, svih petoro-šestoro živih i zdravih od te sorte u ovom jeziku… A to će sve reći da ovo knjišče valja pre svega (re)kreativno pročitavati kao šarmantan šamanski šamar misaono-jezičkoj zaparloženosti kao tobožnjem zalogu svake moguće Ozbiljnosti i Važnosti u ovoj fundamentalno patrijarhalnoj kulturi, koja se u skladu s tim i izražava: ili „zdravoseljački“ raspištoljeno i folk–živopisno, ili filistarsko-fiškalski drveno i sterilno. Otuda, ne imajući ništa s ovim malignim paradigmama, Kopicl ispisuje svoje eseje kao nekakav teorijski pank, ustanovljavajući sistem znakova sasvim neodgonetljivih Prostoti.
A znate li vi, čeljadi moja, da je Kopicl Vladimir još 1976. jednu svoju pesmu nazvao Pan–pank? Ej, sedamdesetišeste?!
