Povremeno se u knjižarama i kod uličnih prodavaca mogu naći knjige koje su drugačije od ostalih. Na iznenađenje potencijalnih kupca, belinu njihovih margina narušavaju beleške ranijih čitanja, raznorazna zapažanja, utisci ili opaske o piscu i delu. Slično je i sa tekstom, gde su obeležavane pojedine reči, redovi ili čitavi pasusi. Katkad su tu mrlje od kafe, obrisi nagorelih stranica, nervozne žvrljotine, izbledela imena, adrese i brojevi telefona. Da ne bude zabune, to nisu antikvarni primerci koje obično prekriva neka finija patina. Tragovi čitalačke intime koji se mogu naći na stranicama takvih dela, zaostali su od nekog prethodnog izdanje sa koga je novi, nelegalni izdavač, pomoću skenera ili aparata za fotokopiranje, jednostavno pokupio tekst, ali zajedno sa njim i nered koje se nakupio na stranicama originala posle brojnih čitalaca koji su protutnjali stranicama te knjige.
NOVO–STARE KNjIGE: A njih je, izgleda, bilo mnogo više nego što su to očekivali oni koji su zvanično objavljivali ta dela, jer su to kopije izdanja koja se više ne mogu naći u knjižarama niti antikvarnicama. Broj takvih knjiga je varirao, rastao i osipao se, u zavisnosti od toga koliko su urednici izdavačkih kuća bili u stanju da prepoznaju banalnu činjenicu, da neke tražene knjige više ne mogu da se kupe. Neki od tih naslova su doštampani, mada se i dalje može naleteti na razne replike originala, bilo da je reč o Rečniku književnih termina Instituta za književnost i umetnost, Aristotelovoj Metafizici, Sabranim grčkim tragedijama, Uvodu u Hajdegera koji je rasparčan u posebne knjige, ili Rečniku simbola Žana Ševalijea i Alena Gerbrana. To je inače specifičan žanr piraterije, redak u književnom svetu koji zna za nove, stare, ali ne i novo–stare knjige. Tankoćutniji izdavači falsifikata, obično izmišljene kuće koje su osnovane da bi završile par takvih poslova, pokupile novac i zauvek zalupile svoja virtuelna vrata, potrudili bi se barem da prekucaju tekst prethodnog izdanja, štampajući nove knjige bez naslaga čitalačkih pohoda. Izbor takvih naslova mnogo je širi od spiska knjiga koje su samo nevešto preslikane, mada nije lako razaznati njegove granice zbog stalnog osvajanja novih teritorija. Među njima se mogu naći stari hitova Paula Koelja kojima se svojevremeno proslavio stanoviti Cvrčak iz Niša, YU rock enciklopedija Petra Janjatovića u mekom, tvrdom ili polutvrdom povezu, hrvatsko-engleski rečnici Školske knjige iz Zagreba, Hadrijanovi memoari Margarit Jursenar preuzeti iz Nolitove edicije, zbirke Jedan od onih života, Tri posleratna druga i Dodir svile Đorđa Balaševića, Šaka soli Mire Stupice, Pa ko smo mi to Srbi Jovana Marića, Teorije ličnosti Hola i Lindzija u izdanju Platoa, zatim ljubavni romani Mir-Jam, bestseleri Ljiljane Habjanović-Đurović, tehnička literatura, udžbenici, stripovi… i štošta drugo, sve do pesničkih knjiga Radovana Karadžića, koje se od originala razlikuju po brojnim greškama, kakve nije uspevao da napravi ni paljanski tribun, stvarajući poslednjih godina u dubokoj ilegali. Nepresušni izvor tog talasa književnih falsifikata, koji je u godinama bede preplavio prodajna mesta knjiga, ne posustajući ni nakon što su uspostavljeni grubi obrisi nekakvog reda i poretka, bili su hrvatski prevodi dela poznatih svetskih pisaca. Ekavizacija i zamena kroatizama nekim, po proizvoljnoj proceni divljih izdavača, terminima koji su u duhu srpskog jezika, više zbog niskog praga osetljivosti ovdašnjih čitatelja, nego iz straha da će prevara biti prepoznata i kažnjena, bili su sigurna zaštita za brojna izdanja Beketa, Prusta, Bucatija, Borhesa i mnogih drugih.
PRIVLAČNI KOELJO: To bespoštedno krčmljenje tuđih dela toliko je na kraju uzelo maha, da su izdavači knjiga koje su dobijale Ninovo priznanje, u paničnom strahu da će knjižare preplaviti kopije romana godine, samo dan nakon što bi bilo saopšteno ime laureata, izbacivali na tržište i više hiljada primeraka nagrađene knjige. Proizvođači piratizovanih knjiga su ipak povremeno uspevali da budu brži od njih u manjim gradovima, ne zapostavljajući u svom kruženju nad prostorom počivšeg srpskohrvatskog jezika, najnovije bestselere. Pre svega one koji su nastali u radionici Paula Koelja. Na upravo završenom Božićnom salonu knjiga, na štandu izdavačke kuće Partenon, sasvim slobodno se prodavala piratska verzija najnovijeg Koeljovog romana 11 minuta koga je Paidea, inače zvanični izdavač Koeljovih dela, prodala do sada u tiražu od skoro trideset hiljada primeraka. Roman 11 minuta, prema anketi časopisa „Pablišing trends“, proglašen je za najprodavaniju knjigu u 2003. godini, što je bio dodatni podsticaj za nelegalno umnožavanje ovog dela. Paidea je ovlastila advokata da, na osnovu pribavljenih dokaza, podnese krivičnu prijavu nadležnim državnim organima protiv izdavačke kuće Partenon, a kupcima piratskog izdanja pružena je mogućnost, da primerke knjige koja se raspadala tokom prelistavanja, zamene za originale bez bilo kakve nadoknade. Zbog čestih krađa i umnožavanja naslova iz njenog kataloga, Paidea odavno obeležava knjige hologramskim markicama koje, osim znaka izdavača, poseduju i karakterističan broj, kako bi se znalo koliko je knjiga zaista izašlo iz štamparije.
Lažni primerci koji su se mogli kupiti na štandu Partenona bili su gotovo duplo jeftiniji od knjižarske cene legalnog izdanja novog Koeljovog romana. Na toj razlici u ceni počiva unosnost ovog posla, jer čitaoci ne mare previše za hologramske markice, serijske brojeve, autorska prava, zakinute prevodioce i oštećene izdavače originalnih izdanja koji, svi zajedno, snose posledice zbog piratizovanja knjiga, držeći mnogo više do sadržaja vlastitog džepa, nego do apstraktnog poretka i pravde.
PRETEĆA NALEPNICA: Kao što se takve knjige na prvi pogled ne razlikuju od originala, tako položaj onih koji se bave tom nezakonitom rabotom, nije mnogo gori od statusa legalnih izdavača. Sudski organi njihovu delatnost nisu do sada doživljavali kao teško ogrešenje u odnosu na ovdašnje, umnogome, anarhično shvatanje intelektualne svojine i srodnih prava, pa su proizvođači, promoteri i distributeri nelegalnih kopija knjiga, obično oslobađani zbog nedostatka dokaza, čak i kada bi se našli na sudu. Tako su legalni izdavači bili prinuđeni da se sami nose sa onima koji krše zakon. Morali su da otkrivaju piratske primerke, ulaze u trag njihovim štamparima, da prete ili kolegijalno mole da se to ne čini, kao kada bi vlasnik nekog dobra spazio lopova koji se šunja u njegovom dvorištu, a onda satima sedeo sa njim, pregovarao i pokušavao da ga umoli da se mane nečasnog posla, ili potraži neku drugu, raskošniju kuću. Pojedini proizvođači književnih kopija na kraju su zaista odustajali, ali mnogima od onih koji su posezali za tuđim nije nedostajalo cinizma, pa su legalne izdavače čak prozivali zbog upotrebe tuđica i navodnog kvarenja srpskog jezika. Piraterija nije naša reč, otvoreno su se rugali, ispravnije je reći hajdučija. Autori i nosioci njihovih prava koji nisu imali previše razumevanja za parazitiranje na tuđem trudu, uz istovremeno plaženje iza leđa, posezali su za uverljivijim argumentima. Tako u vreme potpunog haosa na muzičkom tržištu, kada su se novi albumi mogli kupiti na svakoj haubi parkiranog automobila, teško su se pronalazila piratska izdanja Svetlane Ražnatović. Preteća nalepnica Tigrova nudila je mnogo sigurniju zaštitu od policije, sudstva i bilo kog sistema obezbeđenja. Mnogi izdavači, međutim, još ne posustaju u nelegalnim poslovima sa štampanim materijalima, spremni na životno kockanje sa mnogo većim ulogom, jer ih nisu pokolebale ni pretnje od hadskih dubina i večne studeni, s obzirom na to da se poslednjih godina najviše umnožavaju kalendari sa obeleženim verskim praznicima. Crkva, koja jedina ima pravo da ih štampa i distribuira, sigurno bi imala kome da se požali.
