„Kakva je ovo knjiga?“ Malo je dela koja započinju ovako smelim pitanjem. Povratak baroka savremenog francuskog proučavaoca književnosti i umetnosti, profesora univerziteta u Remsu i značajnog javnog intelektualca Gija Skarpete, upravo počinje pomenutim pitanjem i ne libi se da na njega odmah odgovori. Najpre, autor je knjigu zamislio kao šetnju kroz umetničko stvaralaštvo u različitim vidovima, a ne samo kroz, recimo, književnu umetnost. Potom se usudio da sebe, u vreme naleta različitih kulturalizama, već na prvoj stranici nazove „ljubiteljem umetnosti“, slikarstva, muzike, igre, filma i književnosti – a naročito njihovog međusobnog prožimanja.
Sasvim suprotno od vladajućih pogleda, Skarpetu ne zanima kultura kao vrednost kolektiva, već stvaranje, odnosno pojedinačni čin u kojem umetnik rešava jednačinu umetnosti i gde su mu od male pomoći ostali proizvodi kulture. Skarpeta želi slobodno i neopterećeno da se divi međusobnom podsticanju, izazivanju i objašnjavanju umetnosti u XX veku, koje sagledava kroz prizmu nečega što je nazvao „povratak baroka“. Nema nevinosti i spontanosti: važna je umetnost koja iluziju prikazuje kao iluziju, u kojoj se priznaje postojanje predstave, udvostručavanje, u kojoj su same fikcije višeslojne. Takvu umetnost autor dosta slobodno naziva „barokna“, prkoseći akademskom istoricizmu koji, diveći se prošlosti, često zaobilazi ili pogrešno vrednuje savremenu umetnost. Idiosinkretički princip koji ljubitelju dozvoljava da pristupi umetnosti jeste uživanje, uzbuđenje koje se graniči sa erotizmom: „Ja vidim blisku vezu između umetnosti uživanja i uživanja u umetnosti“, piše Skarpeta.
Prema shvatanjima ovog autora, ne vraćaju se umetnici baroku nego se, kao po nekoj neumitnosti, vraća barok sam, a taj povratak obuhvata otprilike sledeće tendencije: maksimalnu raznorodnost, množenje ukrasa, nered u oblikovnom skladu, pojavu umetnosti tela, zavođenje, umetnost grozničavog, uopštenost retorike, hiperteatralizaciju. Skarpetino divljenje se, spojeno sa produbljenim analizama, kreće u vizuelnim umetnostima od „pravog“ baroknog slikara Đanbatiste Tijepola preko poznog Pikasa do Endija Vorhola (esej o njemu je možda i najrečitiji od svih); u arhitekturi i urbanoj kulturi usredsređeno je na Beč, u čijem razumevanju se autor u znatnoj meri oslanja na knjigu Karla Šorskea Fin de siècle u Beču, objavljenoj pre nekoliko godina i kod nas; u muzici od Baha preko Mocarta do Šenberga; u popularnoj kulturi od pop-pevačice Madone i njenog (pseudo)religijskog izazova američkom puritanizmu, preko Žan-Pola Gotjea do razumevanja fenomena kiča; u književnosti od Baltazara Grasijana, preko Bodlera i njegovog eseja „Pohvala šminkanju“ sve do Tomasa Mana, Hermana Broha, Milana Kundere, Gombroviča, Bruna Šulca. Knjiga se okončava ogledom „Uvod u delo Danila Kiša“, a sasvim je jasno da je Skarpetino interesovanje za delo ovog pisca poslužilo kao podsticaj za prevod Povratka baroka na srpski jezik.
U stvari, naslov knjige na francuskom glasi L’Artifice, što bi se moglo prevesti kao „veština“, „veštačko“, „umeće“ ili „umešnost“. Urednikova i prevodiočeva vera u kulturne razlike doprinela je da se naslov izmeni u Povratak baroka, što je, barem za nas, mnogo razumljivija sintagma – i to ne samo zato što bi se domaća barokna tradicija teško mogla nametnuti kao odgonetka za izvorni naslov. Čini se da se razlog za to može pronaći i u nečem drugom. Srpsku kulturu, naime, prečesto pokreću romantičarski obrasci u skladu sa kojima nešto „veštačko“ ne igra pozitivnu ulogu u poređenju sa navodnom spontanošću, prirodnošću, autentičnošću. Povratak baroka je dragocen poziv da se odvojimo od romantičarskih – ali i avangardističkih – stavova koji umetnost dovode u vezu sa pretpostavljenom prirodom koja je, kako se smatra, izvorna, čista, nevina.
Uživanje nije sprečilo Skarpetu da kritički progovori protiv dve savremene tendencije: prvo, nasuprot preovlađujućem stanovištu da je sve kultura, on smatra da i dalje moramo znati i razumeti šta jeste, a šta nije kultura; drugo, on istupa protiv dva poznata odgovora na izazove našeg doba – konzervativnog, koji ne dopušta nikakvo prevrednovanje ovog ili onog zamišljenog prošlog stanja, i postmodernističkog, koji na izazove odgovara relativizacijom samih izazova. Ova izuzetno provokativna i nadahnuta knjiga je, dakle, usmerena i protiv opasnog konzervativnog mita o „verodostojnosti“, ali i protiv podjednako opasnog postmodernog cinizma koji preti da dovede do sveopšte ravnodušnosti. Autor, zapravo, kao i u svojoj knjizi Zlatno doba romana, smatra da je naše vreme (takođe) doba u kojem se stvara velika umetnost. Pitanje je samo koliko smo u stanju da tu umetnost razumemo i koliko dominantne ideologije i mediji uspevaju u proizvodnji ravnodušnosti prema njoj.
Povratak baroka nam postavlja nimalo bezazlena pitanja: Čemu se vi, gospodo, divite? I da li razumete to čemu se divite? Pri tom, sam Skarpeta smelo i iskreno na ta pitanja odgovara. A, čak i kada greši, upućuje nam opomenu da strah od pogrešivosti nije opravdanje za intelektualni konformizam.
